Устанак без припреме

О Србима се често говори као добрим војницима и лошим политичарима. То се односи и на устанике у целини. Ипак, прва година устанка у том погледу представља изузетак. Тад су се Срби показали као добри политичари и много мање успешни војници. Те године су борбе водили са слабијим турским снагама и тешко су одолевали, да би се следећих година показали као ненадмашни борци који редовно савлађују јачег противника. То време је изузетно у целој српској историји. Прота говори о својој "политици" коју води док није људе свог краја покренуо на пут отпора. "Та моја политика да не кажем лаж... да би народ лакше подигли и да би га ослободили говорили смо да цар није против нас, него да је цар с нама против дахија..."

Срби су вешто користили затечени постојећи сукоб између дахија стварних господара београдске области и осталих мирних Турака присталица централне државне власти. Сваком приликом су устаници говорили да нису против султана већ против његових отпадника. Настао је "троугао" у коме се лако може створити споразум две стране против треће ако то прилике налажу. При том, дахије су биле у тежим приликама, јер су у сукобу скоро са свима око себе.
Изгледа да је та тактика устаницима донела више користи него што Прота жели да каже. „Та моја политика, да не кажем лаж, са Дели-Ахметом, узрок је што ћете у многим историјама наћи да је султан послао ферман Карађорђу да бије јаничаре, али није истина, нити је цар послао пређе, нити је после одобравао, но ми смо доцније сви, да би народ лакше подигли и да би га ослободили, говорили да цар није против нас, него да је цар с нама противу дахија. Тако смо и људима с оне стране казивали, тако су они и веровали и отуд се то увукло у историју.“ Тако је, преко Проте, околина била жртва смишљене дезинформације и живела у лажном убеђењу. Према осталим изворима то је донекле друкчије. „Овим нашим Сербљима писао Афис-ага из Ниша, који је непријатељ с Београђанима, да се Сербље добро держу, а он ће њима у помоћ поспешити. Да нису Турци са Сербљима онако поступили и ребелије дигле се, они би овог пролећа на Афис-агу у Ниш... Нашим Сербљима барута и олова довољно доносу се, они имаду оружја и свега доста.“
Неки, макар прећутни споразум, са околним Турцима вероватно је постојао. Сведочи за то понашање Вожда после Иванковачке победе, кад му је Параћин скоро стајао на длану: „Ја и нећу да војујем на Параћин, но паша је прешао границу био, па зато сам на њега ударио. А ја моју војску враћам натраг.“ Слично говори и Прота. „Како Афиз из Параћина изађе, Карађорђе да позвати неколико параћинских Турака и каже им да он на Параћин војсци не да, и да он није ни с царем ни с другим пашалуцима околним у кавзи, но само с београдским дахијама, субашама и са онима који зулумћарима помажу, и тако јави да сваки Србин слободно у Параћин ради куповања и продавања може ићи.“
"Политика" из ваљевског краја постала је образац понашања целе земље и овако је мање или више било све до велике мишарске победе која доноси преокрет у дотадашњем току устанка. "Политика" се водила и према турским а некад и према сопственим борцима да не би клонули. Неколико недеља пред Мишар Прота пише више писама. "Господар Ђорђе прешао Колубару на Бели Брод и улогорио се у селу Лајковцу и довео дванаест хиљада војске и петнаест топова (само са два топа дошао је али тако је онда ваљало л...ти". Политика је и паљење кућа поред Београда у току преговора у Земуну. Према тополском казивачу Јанићију Ђурићу, и сам Црни Ђорђе користи се „политиком“. „Он и сам дознаје да ја водим с Турцима политику само за месец дана, док се не припремим и док гора не озелени.“

НЕДОСТАТАК МУНИЦИЈЕ
Од самог почетка устаници су тешко долазили до муниције. Њихова област је са три стране опкољена територијом непријатељске државе тако да су једино били упућени на северну границу са Аустријом, од које су очекивали много више разумевања и помоћи. Само деценију раније заједно су се борили као савезници против Турака а сада је бечка влада била "на растојању". Толерисала је кријумчарење ратних потрепштина за устанике са своје територије "као крадом, али то све Немци знаду, али кроз прсте гледе".
Устанак је почео без икакве припреме па у почетку са набавком иде тешко јер није постојала «мрежа» одговарајућих људи. Од помоћи је био савет земунског мајора Павла Митезера који Проту упућује на трговца Стефана Живковића. Касније ће се тог посла прихватити Димитрије Пуљевић и остали...
Овакав начин набавке подразумева и веће трошкове "Живковић је на сто тридесет добивао и себи капитал начинио". Почев од Проте па преко више потпуно независних извора говори се о "расипништву» муниције од стране Срба кроз цео устанак и поред бројних покушаја највише власти па и самог Вожда да се та навика напусти. "Колико он донесе, то ми на Врачару за дан, за два бијући се потрошимо, пак опет донеси".
О склоности Срба за непотребним пуцањем говори и митрополит Стратимировић а потом и руски изасланик код устаника од 1807. до 1809. године Константин К. Родофиникин. "Не можеш задржати Србина да на поласку из села не избаци два или три хица а при незнатним победама и десет".
Уклапа се ово у Протину причу "премда смо ми сваки у своме логору запрећивали да нико без узрока пушку не избаци, биће каштигован, но војска скоро сакупљена и нерегулата, није се могла сасвим узаптити..."
Да је устанак почео без припреме сведочило би и то што се и водећи људи међусобно не познају. До првих сусрета и упознавања долази током ратовања. У таквим условима круже разне вести које могу бити погубне. „Чујемо да је владика Леонтије долазио Црном Ђорђу и по заповести дахија давао му сто кеса новаца и да све што има његово пренесе му у Немачку, да се само умири, а и по мало гласало се да се Црни Ђорђе већ умирио. Ми се поплашимо да од тога не буде истина, сад кад ми већ Шабац топом бијемо... Пођем да нађем Црнога Ђорђа да му писма прочитам и да се договоримо да се не би усудио когод предати и да један план имамо по ком ћемо војевати.“
За то време, Црни Ђорђе размишља као и Прота: „Послао је био Црни Ђорђе Павла Поповића из Вранића да види шта ми горе радимо и бијемо ли доиста Шабац и откуд нам топ“. Два изасланства се размимоилазе у путу, а Прота прича како се упознао са људима у Орашцу. „Дођем у Орашац крагујевачки. На брду сретнем кнеза Симу Марковића и Теодосија, кнеза из Орашца; распитамо се и они ме по оцу познаду; сјашимо и поседамо у пољу.“
Слично је текло и упознавање са Јованом Протићем као чланом устаничке депутације на путу за Русију. „Ми изађемо из чамца и назовемо му: „Добро вече.“ Он полако одговори „Бог вам добро дао, и добро дошли, моји сапутници.“ Ја по томе познам да је то Јован Протић и одговорим „Боље дошли, ако си ти онај кога ми тражимо.“ Каже „Ја сам.“...“.
Дотиче се Прота овде и другог проблема у вези са устаничком војском која се дуго није могла ослободити принципа "завичајности". Тако кад у лето 1806. год. гине војвода Јанко Катић његови војници се не сматрају обавезним да даље остану у логору. „Како је Јанко погинуо и мртва га отпратили, сва се његова војска вратила кућама, говорећи: „Кад немамо нашег старешине с киме смо се научили војевати».
Други пример је временски врло близак, дели их само неколико дана, и односи се на боравак Проте као таоца са Стојаном Чупићем у прекодринској војсци. Чупићу се указала прилика да, под изговором успостављања боље везе, оде својима уз обећање да ће се вратити али се њему међу Турке више није ишло. То га је довело у нову опасност: "Чупић не сме нигде у војску да изађе. Хоће га ваљевске старешине и војска да убију говорећи: Одвео нашег Проту, предао Турцима у руке, а он се вратио – и свуда га по Китогу траже, а он се сакрио, не зна се где је".
Пожаревачки Турци су на самом почетку буне учинили велику услугу на консолидацији дотле нејединствене устаничке војске одлуком да се само Црном Ђорђу предају: "Дође писмо од бимбаше Миленка Стојковића господару Ђорђу: "Турци неће другоме да се предаду. Но хоће само Црном Ђорђу". Карађорђе узе Јакова, Јанка, Катића, кнеза Симу, нашег новог кнеза Пеју, зета Живка Дабића, Милана, од шабачке нахије Спужа Остоју и Ћурчију с њиним момцима». Дотле је сваки устаник везан за свој крај. Захваљујући "позиву" Турака Пожаревца, добили су и команданти и војници прилику да наступе заједно и јединствено. На другом месту Прота каже да је том приликом Вожд "узео од сваке нахије поглавицу и понешто војске".
Потпуно другачије ради Бећир-паша, који у име турске државе јуна месеца 1804. долази у Београд да би смирио побуну и установио везу са устаницима. И поред тога што зна ко је српски предводник, он се обраћа Јакову Ненадовићу као тобожњем вођи устаника, са циљем да унесе раздор. „На Јакова управника од пашалука београдскога и остале кнезове и праву честитога господара цара рају.“

ПРВА УСТАНИЧКА ИСКУСТВА
Током прве устаничке године Срби се нису показали као добри војници за разлику од следећих када ће кроз отпор вишеструко јачем противнику постају символ храбрости коме је тешко наћи равна у целој историји.
Борбе око Београда теку млитаво и неодлучно. Турске снаге у Београду су пале и чини их неколико хиљада људи. Они успевају да изненадним нападима, принуђени потребом за људском и сточном храном, остваре дубоке продоре и успешно се врате.
Тополски казивачи говоре како се одмах после избора Црног Ђорђа за вођу кренуло према Београду. "Браћо, сад ајдемо до Београда, нека нас виде Турци да и ми смемо на Врачар изаћи... Ми горе преко Врачара, а већ се на јендеку појавише њи неколико, а по овима други како је који стизао. Ми идемо Кумодражи а они све брже к нама. Нас има око једно 900 људи.. Док се један Турчин одвоји од остали, па полети све брже и већ близу к нама дође. Избаци пиштољ на нас, ал’ је за пиштољ далеко било. Гаврило Ђурић из Тополе и Ђурковић Милован из Јагњила, заседоше у једну међицу, а Турчин натера коња баш поред међе, док они сложише пљас, пљас, а коњ се поведе и паде, Гаврило припаде да му ножем осече главу. Турчин скреса пиштољ, но пиштољ не упали, Турчин мету на чело пиштољ, а овај ножем по пиштољу, те нож на два комада..."
О сталним и не баш успешним сукобима са београдским Турцима говори и Прота. „Излазимо преко Топчидера и с Турцима се често по Врачару бијемо и Турци истерају чето-каик до за Аду, и одатле нас топом туку... Чују Турци да је отишао Карађорђе и све остале старешине и да и’ нема у логору, изађу и нагло на нас ударе и до Камене ћуприје дотрче на Топчидер.“ Прота више говори о слабостима борбе око Шапца кроз прве три године. Тако је из Шапца протерани Мус-ага на Преображење 1804. године са својим људима дошао непримећен до града и узео скривено благо, а потом успео да при одласку побије седамдесет људи јер је препад био потпуно неочекиван.
Срби су изабрали турски празник те године, да се наплате за поменути препад. Пошто није ишло по плану, примећени су у најтежем моменту док су били у фази прикупљања и били принуђени да цео дан проведу „приковани“ на месту где се ко нашао, на снегу и мразу све до вечери, и тад су изгубили шездесет својих људи. Није боље прошао ни сам Прота, кад је јуна месеца 1806. покушао да узме Шабац, јер онај део војске који је требало да нападне варош са небрањене стране „да седне у лађу више Шапца и низ воду да се извезе у куће на јалију, јербо од Саве стоји отворено, никакве тврђе... не погоди на јалију отворену од Саве како би одма могли доњу капију отворити, но оде низа Саву.“ То је дало прилику противнику да увиди одакле опасност долази и распореди своје снаге.

„БЛИЖИ“ ОРАШАЦ
Данашњем човеку при помену Орашца мисао се одмах везује за место избора вође устанка. На тај начин ово име стиче карактер символа и као такво остаје заувек уписано. Код Проте је другачије пошто у близини његовог села постоји други „ближи“ Орашац који се током војевања 1806. чешће помиње, зато Прота осећа потребу да при помену оног даљег Орашца каже да је то «крагујевачки Орашац". Чини то два пута – поводом приче Луке Марковића из Орашца о почетку устанка а потом кад полази да се сретне са Црним Ђорђем. „Казивао ми је доцније неки Лука Марковић из Орашца крагујевачког да се он - Лука - баш у ту недељу женио и Црни Ђорђе са сто друга дошао му на свадбу, ручао, па после запалио хан у Орашцу.“
За разлику од Проте други савременик и историк устанка Вук Караџић, услед већ поменуте одбојности према времену устанка, Орашац не помиње у свом речнику. Поводом значајних места везаних за Црног Ђорђа карактеристична је "триада" - рођен је у селу Вишевцу, живео у Тополи а своје животно дело, покрет за ослобођење Срба почиње у Орашцу који ће по томе остати увек запамћен. Сем поводом приче о рођењу Црнога Ђорђа, Вишевац се ретко помиње. Орашац нема разлога за честе помене, али ипак кад то име се изговори, јављају се ведре помисли, Топола током устанка има обележје престонице и стиче одговарајући углед.
Наставиће се...