Ustanak bez pripreme

O Srbima se često govori kao dobrim vojnicima i lošim političarima. To se odnosi i na ustanike u celini. Ipak, prva godina ustanka u tom pogledu predstavlja izuzetak. Tad su se Srbi pokazali kao dobri političari i mnogo manje uspešni vojnici. Te godine su borbe vodili sa slabijim turskim snagama i teško su odolevali, da bi se sledećih godina pokazali kao nenadmašni borci koji redovno savlađuju jačeg protivnika. To vreme je izuzetno u celoj srpskoj istoriji. Prota govori o svojoj "politici" koju vodi dok nije ljude svog kraja pokrenuo na put otpora. "Ta moja politika da ne kažem laž... da bi narod lakše podigli i da bi ga oslobodili govorili smo da car nije protiv nas, nego da je car s nama protiv dahija..."

Srbi su vešto koristili zatečeni postojeći sukob između dahija stvarnih gospodara beogradske oblasti i ostalih mirnih Turaka pristalica centralne državne vlasti. Svakom prilikom su ustanici govorili da nisu protiv sultana već protiv njegovih otpadnika. Nastao je "trougao" u kome se lako može stvoriti sporazum dve strane protiv treće ako to prilike nalažu. Pri tom, dahije su bile u težim prilikama, jer su u sukobu skoro sa svima oko sebe.
Izgleda da je ta taktika ustanicima donela više koristi nego što Prota želi da kaže. „Ta moja politika, da ne kažem laž, sa Deli-Ahmetom, uzrok je što ćete u mnogim istorijama naći da je sultan poslao ferman Karađorđu da bije janičare, ali nije istina, niti je car poslao pređe, niti je posle odobravao, no mi smo docnije svi, da bi narod lakše podigli i da bi ga oslobodili, govorili da car nije protiv nas, nego da je car s nama protivu dahija. Tako smo i ljudima s one strane kazivali, tako su oni i verovali i otud se to uvuklo u istoriju.“ Tako je, preko Prote, okolina bila žrtva smišljene dezinformacije i živela u lažnom ubeđenju. Prema ostalim izvorima to je donekle drukčije. „Ovim našim Serbljima pisao Afis-aga iz Niša, koji je neprijatelj s Beograđanima, da se Serblje dobro deržu, a on će njima u pomoć pospešiti. Da nisu Turci sa Serbljima onako postupili i rebelije digle se, oni bi ovog proleća na Afis-agu u Niš... Našim Serbljima baruta i olova dovoljno donosu se, oni imadu oružja i svega dosta.“
Neki, makar prećutni sporazum, sa okolnim Turcima verovatno je postojao. Svedoči za to ponašanje Vožda posle Ivankovačke pobede, kad mu je Paraćin skoro stajao na dlanu: „Ja i neću da vojujem na Paraćin, no paša je prešao granicu bio, pa zato sam na njega udario. A ja moju vojsku vraćam natrag.“ Slično govori i Prota. „Kako Afiz iz Paraćina izađe, Karađorđe da pozvati nekoliko paraćinskih Turaka i kaže im da on na Paraćin vojsci ne da, i da on nije ni s carem ni s drugim pašalucima okolnim u kavzi, no samo s beogradskim dahijama, subašama i sa onima koji zulumćarima pomažu, i tako javi da svaki Srbin slobodno u Paraćin radi kupovanja i prodavanja može ići.“
"Politika" iz valjevskog kraja postala je obrazac ponašanja cele zemlje i ovako je manje ili više bilo sve do velike mišarske pobede koja donosi preokret u dotadašnjem toku ustanka. "Politika" se vodila i prema turskim a nekad i prema sopstvenim borcima da ne bi klonuli. Nekoliko nedelja pred Mišar Prota piše više pisama. "Gospodar Đorđe prešao Kolubaru na Beli Brod i ulogorio se u selu Lajkovcu i doveo dvanaest hiljada vojske i petnaest topova (samo sa dva topa došao je ali tako je onda valjalo l...ti". Politika je i paljenje kuća pored Beograda u toku pregovora u Zemunu. Prema topolskom kazivaču Janićiju Đuriću, i sam Crni Đorđe koristi se „politikom“. „On i sam doznaje da ja vodim s Turcima politiku samo za mesec dana, dok se ne pripremim i dok gora ne ozeleni.“

NEDOSTATAK MUNICIJE
Od samog početka ustanici su teško dolazili do municije. Njihova oblast je sa tri strane opkoljena teritorijom neprijateljske države tako da su jedino bili upućeni na severnu granicu sa Austrijom, od koje su očekivali mnogo više razumevanja i pomoći. Samo deceniju ranije zajedno su se borili kao saveznici protiv Turaka a sada je bečka vlada bila "na rastojanju". Tolerisala je krijumčarenje ratnih potrepština za ustanike sa svoje teritorije "kao kradom, ali to sve Nemci znadu, ali kroz prste glede".
Ustanak je počeo bez ikakve pripreme pa u početku sa nabavkom ide teško jer nije postojala «mreža» odgovarajućih ljudi. Od pomoći je bio savet zemunskog majora Pavla Mitezera koji Protu upućuje na trgovca Stefana Živkovića. Kasnije će se tog posla prihvatiti Dimitrije Puljević i ostali...
Ovakav način nabavke podrazumeva i veće troškove "Živković je na sto trideset dobivao i sebi kapital načinio". Počev od Prote pa preko više potpuno nezavisnih izvora govori se o "rasipništvu» municije od strane Srba kroz ceo ustanak i pored brojnih pokušaja najviše vlasti pa i samog Vožda da se ta navika napusti. "Koliko on donese, to mi na Vračaru za dan, za dva bijući se potrošimo, pak opet donesi".
O sklonosti Srba za nepotrebnim pucanjem govori i mitropolit Stratimirović a potom i ruski izaslanik kod ustanika od 1807. do 1809. godine Konstantin K. Rodofinikin. "Ne možeš zadržati Srbina da na polasku iz sela ne izbaci dva ili tri hica a pri neznatnim pobedama i deset".
Uklapa se ovo u Protinu priču "premda smo mi svaki u svome logoru zaprećivali da niko bez uzroka pušku ne izbaci, biće kaštigovan, no vojska skoro sakupljena i neregulata, nije se mogla sasvim uzaptiti..."
Da je ustanak počeo bez pripreme svedočilo bi i to što se i vodeći ljudi međusobno ne poznaju. Do prvih susreta i upoznavanja dolazi tokom ratovanja. U takvim uslovima kruže razne vesti koje mogu biti pogubne. „Čujemo da je vladika Leontije dolazio Crnom Đorđu i po zapovesti dahija davao mu sto kesa novaca i da sve što ima njegovo prenese mu u Nemačku, da se samo umiri, a i po malo glasalo se da se Crni Đorđe već umirio. Mi se poplašimo da od toga ne bude istina, sad kad mi već Šabac topom bijemo... Pođem da nađem Crnoga Đorđa da mu pisma pročitam i da se dogovorimo da se ne bi usudio kogod predati i da jedan plan imamo po kom ćemo vojevati.“
Za to vreme, Crni Đorđe razmišlja kao i Prota: „Poslao je bio Crni Đorđe Pavla Popovića iz Vranića da vidi šta mi gore radimo i bijemo li doista Šabac i otkud nam top“. Dva izaslanstva se razmimoilaze u putu, a Prota priča kako se upoznao sa ljudima u Orašcu. „Dođem u Orašac kragujevački. Na brdu sretnem kneza Simu Markovića i Teodosija, kneza iz Orašca; raspitamo se i oni me po ocu poznadu; sjašimo i posedamo u polju.“
Slično je teklo i upoznavanje sa Jovanom Protićem kao članom ustaničke deputacije na putu za Rusiju. „Mi izađemo iz čamca i nazovemo mu: „Dobro veče.“ On polako odgovori „Bog vam dobro dao, i dobro došli, moji saputnici.“ Ja po tome poznam da je to Jovan Protić i odgovorim „Bolje došli, ako si ti onaj koga mi tražimo.“ Kaže „Ja sam.“...“.
Dotiče se Prota ovde i drugog problema u vezi sa ustaničkom vojskom koja se dugo nije mogla osloboditi principa "zavičajnosti". Tako kad u leto 1806. god. gine vojvoda Janko Katić njegovi vojnici se ne smatraju obaveznim da dalje ostanu u logoru. „Kako je Janko poginuo i mrtva ga otpratili, sva se njegova vojska vratila kućama, govoreći: „Kad nemamo našeg starešine s kime smo se naučili vojevati».
Drugi primer je vremenski vrlo blizak, deli ih samo nekoliko dana, i odnosi se na boravak Prote kao taoca sa Stojanom Čupićem u prekodrinskoj vojsci. Čupiću se ukazala prilika da, pod izgovorom uspostavljanja bolje veze, ode svojima uz obećanje da će se vratiti ali se njemu među Turke više nije išlo. To ga je dovelo u novu opasnost: "Čupić ne sme nigde u vojsku da izađe. Hoće ga valjevske starešine i vojska da ubiju govoreći: Odveo našeg Protu, predao Turcima u ruke, a on se vratio – i svuda ga po Kitogu traže, a on se sakrio, ne zna se gde je".
Požarevački Turci su na samom početku bune učinili veliku uslugu na konsolidaciji dotle nejedinstvene ustaničke vojske odlukom da se samo Crnom Đorđu predaju: "Dođe pismo od bimbaše Milenka Stojkovića gospodaru Đorđu: "Turci neće drugome da se predadu. No hoće samo Crnom Đorđu". Karađorđe uze Jakova, Janka, Katića, kneza Simu, našeg novog kneza Peju, zeta Živka Dabića, Milana, od šabačke nahije Spuža Ostoju i Ćurčiju s njinim momcima». Dotle je svaki ustanik vezan za svoj kraj. Zahvaljujući "pozivu" Turaka Požarevca, dobili su i komandanti i vojnici priliku da nastupe zajedno i jedinstveno. Na drugom mestu Prota kaže da je tom prilikom Vožd "uzeo od svake nahije poglavicu i ponešto vojske".
Potpuno drugačije radi Bećir-paša, koji u ime turske države juna meseca 1804. dolazi u Beograd da bi smirio pobunu i ustanovio vezu sa ustanicima. I pored toga što zna ko je srpski predvodnik, on se obraća Jakovu Nenadoviću kao tobožnjem vođi ustanika, sa ciljem da unese razdor. „Na Jakova upravnika od pašaluka beogradskoga i ostale knezove i pravu čestitoga gospodara cara raju.“

PRVA USTANIČKA ISKUSTVA
Tokom prve ustaničke godine Srbi se nisu pokazali kao dobri vojnici za razliku od sledećih kada će kroz otpor višestruko jačem protivniku postaju simvol hrabrosti kome je teško naći ravna u celoj istoriji.
Borbe oko Beograda teku mlitavo i neodlučno. Turske snage u Beogradu su pale i čini ih nekoliko hiljada ljudi. Oni uspevaju da iznenadnim napadima, prinuđeni potrebom za ljudskom i stočnom hranom, ostvare duboke prodore i uspešno se vrate.
Topolski kazivači govore kako se odmah posle izbora Crnog Đorđa za vođu krenulo prema Beogradu. "Braćo, sad ajdemo do Beograda, neka nas vide Turci da i mi smemo na Vračar izaći... Mi gore preko Vračara, a već se na jendeku pojaviše nji nekoliko, a po ovima drugi kako je koji stizao. Mi idemo Kumodraži a oni sve brže k nama. Nas ima oko jedno 900 ljudi.. Dok se jedan Turčin odvoji od ostali, pa poleti sve brže i već blizu k nama dođe. Izbaci pištolj na nas, al’ je za pištolj daleko bilo. Gavrilo Đurić iz Topole i Đurković Milovan iz Jagnjila, zasedoše u jednu međicu, a Turčin natera konja baš pored međe, dok oni složiše pljas, pljas, a konj se povede i pade, Gavrilo pripade da mu nožem oseče glavu. Turčin skresa pištolj, no pištolj ne upali, Turčin metu na čelo pištolj, a ovaj nožem po pištolju, te nož na dva komada..."
O stalnim i ne baš uspešnim sukobima sa beogradskim Turcima govori i Prota. „Izlazimo preko Topčidera i s Turcima se često po Vračaru bijemo i Turci isteraju četo-kaik do za Adu, i odatle nas topom tuku... Čuju Turci da je otišao Karađorđe i sve ostale starešine i da i’ nema u logoru, izađu i naglo na nas udare i do Kamene ćuprije dotrče na Topčider.“ Prota više govori o slabostima borbe oko Šapca kroz prve tri godine. Tako je iz Šapca proterani Mus-aga na Preobraženje 1804. godine sa svojim ljudima došao neprimećen do grada i uzeo skriveno blago, a potom uspeo da pri odlasku pobije sedamdeset ljudi jer je prepad bio potpuno neočekivan.
Srbi su izabrali turski praznik te godine, da se naplate za pomenuti prepad. Pošto nije išlo po planu, primećeni su u najtežem momentu dok su bili u fazi prikupljanja i bili prinuđeni da ceo dan provedu „prikovani“ na mestu gde se ko našao, na snegu i mrazu sve do večeri, i tad su izgubili šezdeset svojih ljudi. Nije bolje prošao ni sam Prota, kad je juna meseca 1806. pokušao da uzme Šabac, jer onaj deo vojske koji je trebalo da napadne varoš sa nebranjene strane „da sedne u lađu više Šapca i niz vodu da se izveze u kuće na jaliju, jerbo od Save stoji otvoreno, nikakve tvrđe... ne pogodi na jaliju otvorenu od Save kako bi odma mogli donju kapiju otvoriti, no ode niza Savu.“ To je dalo priliku protivniku da uvidi odakle opasnost dolazi i rasporedi svoje snage.

„BLIŽI“ ORAŠAC
Današnjem čoveku pri pomenu Orašca misao se odmah vezuje za mesto izbora vođe ustanka. Na taj način ovo ime stiče karakter simvola i kao takvo ostaje zauvek upisano. Kod Prote je drugačije pošto u blizini njegovog sela postoji drugi „bliži“ Orašac koji se tokom vojevanja 1806. češće pominje, zato Prota oseća potrebu da pri pomenu onog daljeg Orašca kaže da je to «kragujevački Orašac". Čini to dva puta – povodom priče Luke Markovića iz Orašca o početku ustanka a potom kad polazi da se sretne sa Crnim Đorđem. „Kazivao mi je docnije neki Luka Marković iz Orašca kragujevačkog da se on - Luka - baš u tu nedelju ženio i Crni Đorđe sa sto druga došao mu na svadbu, ručao, pa posle zapalio han u Orašcu.“
Za razliku od Prote drugi savremenik i istorik ustanka Vuk Karadžić, usled već pomenute odbojnosti prema vremenu ustanka, Orašac ne pominje u svom rečniku. Povodom značajnih mesta vezanih za Crnog Đorđa karakteristična je "triada" - rođen je u selu Viševcu, živeo u Topoli a svoje životno delo, pokret za oslobođenje Srba počinje u Orašcu koji će po tome ostati uvek zapamćen. Sem povodom priče o rođenju Crnoga Đorđa, Viševac se retko pominje. Orašac nema razloga za česte pomene, ali ipak kad to ime se izgovori, javljaju se vedre pomisli, Topola tokom ustanka ima obeležje prestonice i stiče odgovarajući ugled.
Nastaviće se...