Питомци једне од најелитнијих високих војних школа на Балкану пођоше у 21. мартовско јутро стазама оних великана који ударише темеље српској војсци.
Овим чином је започело испуњење још једне ставке из Споразума о сарадњи двеју најстаријих и најпоштованијих институција нашега народа, Цркве и Војске, прецизније Катихетског одбора Архиепископије београдско-карловачке на челу са његовим председником Његовим Преосвештенством, викаром Његове светости, Епископом хвостанским Г. Атанасијем и Војне академије на челу са њеним начелником Генерал-мајорем мр Видосавом Ковачевићем. Православље као начин живота, који се заснива на Божанском дару слободе у љубави, и у овој прилици ни за педаљ није одступило од поменутог дара и ово путовање као и све друге активности из Споразума се заснивају на сопственој потреби и жељи војних студената и студенткиња. Читаво модерно законодавство, посебно оно које регулише људска права и слободе, у хиљадама и хиљадама чланова утврђује механизме њихове заштите и у тој области Свето Православље даје свој значајан допринос. Срећом, прођоше времена када су се нарочито у Војсци и Полицији људи плашили да износе своја верска уверења и чињеница је да се на пољу верских права и слобода свакодневно постиже напредак, лаган, тих али присутан.
Поклоничко путовање наших питомаца је још једна потврда свега реченог.Полазна тачка путовања је, може се слободно рећи, већ традиционално био храм Св. Архангела Гаврила подигнут у част ослободилаца у Првом светском рату. Сигурно да није случајно што се настављачи дела славних јунака с почетка 20. века сабирају баш у храму подигнутом у њихову част. У име Владике Атанасија и са његовим благословом су на пут пошли ђакони Оливер Суботић, члан Одбора, Драган Танасијевић, фотограф и Јован Бабић, секретар за односе са Војском. Групу студената, студенткиња, професора и професионалних војника Војне академије су у име Генерала Ковачевића пратили пуковник Јанко Грандић, заменик начелника 1. студенстког пука, капетан фрегате Светозар Василески, заменик начелника Одељења за цивилно-војну сарадњу и поручник Бранко Николић, командир вода у 1. студенстком пуку. Студенти су на завршним годинама и очекујемо да им у септембру испред Скупштине честитамо прву розету на рамену.
Прво одредиште је била Врањачка Бања. Братство врњачког храма нас је са великом радошћу дочекало на челу са протом Жарком Данчићем, бившим учеником Епископа Атанасија.
Манастир Градац, задужбина Јелене Анжујске, покривен сивим снежним облацима и окружен падинама Голије био је следеће наше одредиште. Поклоницима је нарочито био занимљив податак да је међу сестрама Градца највише Београђанки са завршеним факултетима разних струка. С обзиром да ће по струци бити официри, њиховом оку није промакло то да су Турци рушили овај манастир. Анализирали су његове зидине и дискутовали међу собом о томе како и са којим циљем су то чинили.
У смирај дана угледасмо царску Студеницу. Осам векова нам зраче снагом љубави према своме роду Св. Стефан Немања и његови синови Св. Сава и Св. Стефан Првовенчани.
Св. Литургија у крстопоклоно недељно јутро нам се учинила као да је небеска Србија сишла на земаљску. Ту поред моштију Св. Симеона, Св. Стефана Првовенчаног и Св. Анастасије а на земљи Св. Саве сабраше се војници и земаљског и небеског Царства. А да ли се војевање за земаљско и небеско Царство може тек тако лако разделити? Управо они поред чијих моштију се молисмо и снажисмо нам пре осам векова показаше да војевати за једно не може да искључи друго и обрнуто. Отаџбина је дар од Бога и свако је дужан да је штити онако како он најбоље уме, као војник, монах, лекар, песник...Борба је иста али су оружја различита. Опет оружја, каква год да су, морају бити употребљена САМО СА ЦИЉЕМ ЧУВАЊА БЛИЖЊИХ. Дакле, борци за ближњег стајаху један поред другог на дан када молитвено спомињемо 40 Мученика Севастијских који својим личним примером потврђују речено. На Литургији је началствовао архимандрит Тихон уз саслужење јеромонаха, свештеника и ђакона. Када је изнет Часни Крст како налажу канони Крстопоклоне недеље, сви сабрани прилажаху да му се поклоне.
Веома дисциплиновано, један по један, питомци су прилазили и полако, са пуно отмености а у исто време и побожности, поклањали су се Крсту и целивали га. Официри заиста јесу и треба да буду духовна и културна елита нашег друштва која ће свима давати пример части и људског достојанства. Ови млади људи својим понашањем су то потврдили. |
