Богословска мисао епископа Горазда

Услед латинизације и германизације, губило се богослужење на старословенском језику, а са губитком народног богослужења растао је страни политички утицај над чешким народом. Хуситске борбе, започете у 15. веку носиле су у себи исконску чежњу Чеха за служењем Богу без икаквих овосветских ограда, препрека, као и за очишћењем литургијске традиције.

Путир на хуситским заставама и чешки појам Божјих бојовника (ратника) је нешто што је пандан српским епским појмовима крст часни и слобода златна. У самом Прагу је, све до почетка 19. века, постојао храм у коме је Ред бенедиктинаца неговао старословенску књигу и обред. Управо ће тај храм бити један од првих богомоља младе цркве, предвођене епископом Гораздом Чешким.

ЗИДАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ ХРАМОВА

Епископ Горазд је 18. новембра/1. децембра 1928. године упутио молбу Св. архијерејском Синоду СПЦ да се крене са скупљањем прилога у њеним богатијим епархијама „у корист зидања чешких православних цркава“. Епископ је истакао да су изграђене само две цркве, у Худобину и у Стјепанову у Моравској, а „имали смо намеру да сваке 2–4 године зидамо по једну цркву“, не би ли свака црквена општина стекла свој Божји Дом. У том документу је исказана бојазан да ће црквени живот доћи у велику опасност „ако се зидање храмова отегне на тако дуго време“.

Тамо где нису имали храмова, православни су своја богослужења вршили у школским просторијама, уз одобрење надлежних просветних власти. У обезбеђивању простора је помагао и чешки „Соко“, познат по програмској подршци патриотским и пансловенским идејама.

У молби за новчаном помоћи зидању црквених здања у Чешкој речено је: „За убрзано зидање православних храмова из сопствених финансијских средстава ни уз највеће напрегнуће свију снага нисмо никако способни. Пошто нам је позната материнска брига за нашу Цркву од стране Српске православне цркве, усуђујемо се предати Св. Синоду ову молбу са благом надом да ће је одобрити“.

Епископ Горазд је добро приметио да је „недостатак сопствених храмова морални минус у борби са Римском црквом, која у свим местима има своје цркве. Овај недостатак постаје често и предметом подсмевања од стране наших непријатеља“.

Репрезентативни храмови су подигнути и освећени у великим градским центрима у другој половини четврте деценије 20. века. Тако је било у Брну, Оломуцу, Прагу, Стремењчку...   

Списак православних храмова који су били под духовном управом епископа Горазда Павлика 1936. године налазимо у Споменици-шематизму издатом поводом 15. годишњице посвећења првог чешког и моравско-шлеског епископа. Набрајају се следеће цркве: у Прагу саборни храм Св. Кирила и Методија, једном месечно се служи у капели Св. Илије на Јосефову, а неколико пута годишње у капели у Крпи код Мелника; Табор – месни храм, тада без иконостаса, Брно – храм Св. Вацлава, Худобин код Литовла – храм св. Кирила и Методија, у Доњим Куницама код Брна – храм Св. Тројице, Оломуц – капела Св. Вацлава, а у суседним Челеховицама богослужења се одржавају у школским просторијама, о великим празницима у Прешову у локалном евангеличком храму, сваке две недеље у Кромежижу и Товачову, а у Злину у школи једном месечно; Римнице – храм Св. Људмиле, Стремењичко – храм Св. Вацлава, Стјепанов – храм Св. Прокопија, Хнојице – у друштвеној школи једном месечно, Опатов, Предин и Требич у школама, а у Јихлави на велике празнике који су по старом стилу и не поклапају се са евангеличким календаром; у Вилемову – храм Пресвете Богородице.


„С обзиром да су богослужбена места била привремена (у школама и њиховим пратећим зградама, закупљеним задругама и разним корпорацијама), није могао црквени живот да се развије на све празнике кроз целу годину, зато смо почели да оснивамо сопствене храмове. Од 1927. до 1941. године подигли смо 11 властитих храмова и 2 капеле, и уз то смо у Прагу преуредили једну зграду коју нам је изнајмила држава за саборни храм. Сваке године је тако било подизано по једно Божје станиште“, истакао је Горазд у својој архијерејској посланици 1941. године, поводом 20-годишњице своје епископске хиротоније.

ДЕЛА

Међу бројним литургичким, каноничким, догматичким и историсјким списима епископа Горазда издвајају се: Писма словачког народа (1907), Питање цркава (1922), Меморандум о правном положају Православне цркве у ЧСР (1923), О кризи у Цркви Чехословачкој (1924), Народни зборник молитава и богослужбених песама Православне цркве (1933), Живот Св. Ћирила и Методија и њихов одношај к Риму и Цариграду (1936), Православни катихизис (1940), Програм предавања веронауке (1940) и Правила за духовна лица Чешке православне епархије (1941).

Катихизис, као позно дело настало на Гораздовом животном путу, јесте сума – врхунац његове мисли и богословског осећаја. Овде су сажете све истине православне вере. У форми питања и одговора, читалац се упознаје са читавим системом источно-православне теологије. Овакав кључ се донекле подудара са схоластиком на којој се Горазд васпитавао.

Управо као бившем римокатоличком свештенику, катихизис му није био стран, али је на кључним и спорним местима редигован. Велики простор је посвећен папском примату, филиокве, папској непогрешивости, али и наслеђу и историјској рецепцији Свете Браће.

Уопште, Горазд је био практичан теолог, највећма каноничар и литургичар. Његова богословска теорија имала је практичан циљ и осмишљење: прослављање Бога у литургијском сабрању и спасавање целокупне заједнице. У Зборник молитава је унео и класичне песме чешких хусита, као нпр. „Ко сте ви, Божји ратници?“, чувајући чешки идентитет и продубљујући духовно искуство свога народа. У превођењу светих књига и литургијских текстова имао је истинско надахнуће Свете Браће. Горазд је добро као студент научио црквенословенски језик, који за њега није био само класичан језик или језик механичког рубрицистичког понављања. Имамо поузданих сведочанстава да је он на њему размишљао и књижевно стварао. (Само један пример је посланица из 1938, упућена поглаварима помесних православних Цркава, написана на црквенословенском језику, а која је дивно тумачење чешке историје поводом насилног отимања Судетске области, гажења међународног права. Али, о њој детаљније и још садржајније неком другом приликом.)

ЧЕШКО ПРАВОСЛАВЉЕ И ТРЕЋИ РАЈХ

Православни су у Чешкој били исправни грађани, са високим родољубивим осећањем и свешћу. Православље је било вера кроз коју се патриотизам исказивао на један природан, спонтан и очекивани начин. Горазд је евоцирао велике историјске тренутке из народне прошлости, дајући им смисао и једно живо надахњујуће тумачење. Аспирације Хитлерове Немачке биле су повампирена опасност тоталне германизације које је ишло на уништење тек васкрслог чехословачког државног тела. У посланици написаној у току Судетске кризе 1938. године, Горазд истиче:

„Требало би нам да испишемо многе књиге да прикажемо све оне напоре који превазилазе обичне људске снаге, оне које је поднео наш народ под игом аустро-угарским за последњих 100 година док није остварио своја духовна и насушна права. Довољно је да поменемо, ради истине само, када је 1871. године земља француска била приморана да испије чашу неправде, наш народ је био тако храбар, био је једини народ у целом свету који је подигао свој глас преко земаљског сабора у Прагу против такве неправичности, то јест против отимања Алзас-Лотарингијске земље од Француске, иако тада није имао своје државе“.

Немачки Рајх је желео да централизује управу над православнима у Источној Европи, нарочито после 1939. године. Серафим (Ладе), епископ берлински, Рус по пореклу, имао је у томе пуну подршку Немаца, али је епископ Горазд покушавао да добије на времену питајући за савете у евентуалним корацима Српску патријаршију.

Чешки родољуби су се падобранским десантом искрцали и 25. јуна 1942. убили СС обергрупенфирера Рајхарда Хајдриха, тадашњег заменика у рајхспротекторату Чешке. Уточиште су нашли у православној цркви Св. Кирила и Методија у Прагу.

У крипти тог православног храма у Ресловој улици откривена је диверзантска група. Лагуми су поткопани, и у крипту је пуштена вода из Влтаве. За јатаковање убицама Рајхарда Хајдриха, епископ Горазд Павлик и чешке православне парохије су осуђени на смрт 4. септембра 1942. године. Рад Православне цркве је био законом забрањен.

У списима Немачке обавештајне службе у Београду остао је забележен податак добро упућеног проте Миливоја Црвчанина, дугогодишњег изасланика Светог архијерејског Синода СПЦ у Чехословачкој, да је прашко римокатоличко свештенство имало водећу, ако не и пресудну улогу у денунцирању православних за помоћ који су пружили атентаторима.