„Христос васкрсе из мртвих, смрћу уништивши смрт, и онима у гробовима дарујући живот“.
Завршава се Часни пост, време наше појачане духовне обнове. Кроз пост, молитву, милосрђем, покајањем једном речју, подвигом смо свих ових недеља хрлили ка нашем највећем и најрадоснијем празнику. Зато, ако се мало и опустимо у данима после првог васкршњег омрска, не узимајмо то једни другима за зло. Јер, као што су седмице пре Васкрса праслика читавог нашег овоземног живота, испуњеног борбом и ревновањем, тако нека нам и Празник над празницима и период после њега буду праслика вечне радости која нас чека у Царству небеском. Ни молитва, ни пост, ни читаво хришћанско подвизавање није, и не сме да постане самоме себи циљ, већ једино средство да постанемо бољи.
Господ наш Исус Христос, Победилац над смрћу, у светоотачкој литератури се назива новим Адамом, јер својим доласком на свет, међу људе, својим страдањем и славним васкрсењем, премошћује до тада непремостиви јаз између Бога и људи, настао Адамовим падом у рају. На икони „Христов силазак у ад“, у првом плану су Адам и Ева, прародитељи људског рода, којима Господ пружа руку да их избави из ропства греху, проклетству и смрти у које су пали још у првим данима постојања света, одредивши исти трагични пут свим својим потомцима.
У композицији иконе, одмах поред Адама и Еве, налази се и свети Јован Крститељ, који пребиваоцима „царства таме“ руком показује на Господа Исуса Христа. Израз лица Светог Претече је израз лица задовољног човека; задовољног што се његове речи управо обистињују. Јер, као што је био Господњи Претеча на земљи, међу живима, тако је свети Јован пре свог Господа отишао и у царство мртвих, да им благовести о избављењу из вечног боравка „у тами и сенци смрти“ (Лк 1,79). Па ако је и човек за кога је сам Господ Исус Христос посведочио: „Ниједан између рођених од жена није већи пророк од Јована Крститеља“ (Лк 7,28) ако је, дакле, такав праведник морао да оде у ад, онда је јасно колики је био јаз између Бога и људи до тренутка када је Господ Исус Христос својом смрћу заподенуо битку са смрћу и победио је својим славним васкрсењем.
Иза Адама, Еве и светог Јована Претече види се мноштво глава. Око неких сија ореол, око осталих не. Тај детаљ нас опомиње да нема никакве суштинске разлике између људи који су свој овоземни живот провели пре Христовог васкрсења и нас који живимо после тог догађаја, централног у васељенским збивањима. Христова победа над смрћу никога не спасава аутоматски; она само даје, до тада непостојећу, могућност избора, опредељења између вечног пребивања у Божјем царству или у царству таме. Коначан избор је на човеку.
Па, како бирамо? Свакојако. Откако је света и човека, наше слабости су универзалне: частољубље, властољубље, сластољубље. Мењају се само њихови пројавни облици, у зависности од поднебља и епохе. Наше време и наше поднебље обележени су сваковрсним подвајањем, партикуларизмом и партократијом (обе ове речи, као, уосталом, и сама реч „партија“, и јесу настале из корена који значи „одвајање“). Све је подређено партији, па кад нека партија освоји власт у неком граду, општини, или узме „под своје“ неко предузеће или чак читаву делатност као да јој је то дедовина, онда немилице гази пред собом све који су политички, идеолошки или на било који други начин неистомишљеници. За општу штету, која неминовно настаје при таквом поимању власти и владавине, нико никада не одговара. Напротив, то је нешто што се подразумева: „Мучио сам се да се докопам власти, хајде сада да то максимално искористим, јер ко зна докле ћу бити у тој позицији!“.
У ове празничне дане, нећемо о именима и „делима“ оних који су изабрали такву животну философију. Уместо тога, причајмо о онима који су, на чињеницу „Живот је кратак“, одлучили да одговоре: „Хајде да га испуним доброчињењем!“. Ту свакако спада блажени Авва Јустин, уз Светог Владику Николаја један од два стуба српског богословља и човекољубља у минулом веку. Рођен на Благовести, крштен Благоје, блажени Авва Јустин је и животом променио на овај велики Богородичин празник пре 30 година. „Православље“ у овом броју доноси прелепу беседу Преосвећеног владике Атанасија над светим моштима свог духовног оца.
Међу именима оних који су изабрали да своје началствовање посвете добру својих ближњих, свакако је место и имену генералмајора Миодрага Јевтића, начелника београдске Војномедицинске академије. Однедавно носилац Ордена Светог Саве, овај честити лекар је „први међу једнакима“ чијом је добром вољом направљен параклис Светог Луке у нашој елитној медицинској установи, у којој, као што знамо, на опоравку борави такође „први међу једнакима“, наш Свјатјејши патријарх Павле.
Васкрс надилази све. Све наше жалости, сав наш очај... Све диже из земне трулежи ка небеском савршенству, све васкрсава. И ма колико пута чули, прочитали или другоме казали, нека нам не досади да понављамо читаве године, а не само у недељама око нашег највећег и најрадоснијег празника: Христово Васкрсење је наш једини мост за прелазак из смрти у живот. |
