Држава под ведрим небом

Прота говори како је на основу номоканона (законоправила) – Крмчије саставио свој законик. „Сад је требало народу суд оставити. Ја сам имао Кормчију и читао законе Јустинијанове и Мојсејеву строгост над Јеврејима и испишем неколико параграфа из Кормчије... Ко отме девојку силом (као што је гдегде бивало, а особито у каквим бунама кад се судови побркају) тај женик, кум и стари сват шибу да трче а други штаповима да се каштигују“.

Како се збивало око отмица девојака у нередовним приликама о чему Прота само даје наговештај сазнајемо од тополског казивача Гаје Пантелића - Воденичаревића. „Они се дигну у Јабучје, у ваљевској нахији и увате ову девојку и одведу у Копљаре, и Ђорђе јој буде ручни девер и венча је за Петра... Дигну се у Кораћицу, те Маркову ћер Стајку отме и венча за Максима. Тако отме Иванову сестру Аницу из Рипња и венча за Павла Веселиновића, отме Мијатовића Јована ћер из Овсишта Пауну за Матеју Јовичића (касније кнеза Орашца, оца Ранка Матејића)“.
Поред тога што је несигуран у навођењу датума што и сам признаје у свом писму Јанићију Ђурићу, а потом местимично и кроз свој спис, изгледа да Прота није поуздан у памћењу бројева уопште. Тако он више пута каже да је у боју на Свилеуви у пролеће 1804. убијено 270 Турака, што већ на први поглед изгледа претерано. У једној верзији каже се да је тад пало само 70 Турака.
Прота говори о смиривању мирне побуне момака Црног Ђорђа који су га напустили јер нису могли своју службу да врше бесплатно. Споразум је лако постигнут али је питање колико су подаци које Прота даје тачни. «Ми се договоримо да им обрежемо плате на месец по 60 гроша (онда је био дукат цесарски 10 гроша), то јест по шест дуката на месец». Мало је вероватно да се тад радило о толиком новцу. Добровољац спреман да иде уместо неког обвезника у рат добијао је 30 гроша, значи упола мање за посао највећег ризика. Овде се радило о вршењу службе у мирним приликама и није вероватно да је момцима Црног Ђорђа обећана толика награда, из простог разлога што се није имало откуда исплатити.
Током устанка дукат је вредео око 10 гроша. У времену које претходи, а то се зна и по другим изворима, као у дане сече, дукат је вредео 7,5 гроша да би пред крај устанка та вредност била 12, значи време српског отпора доносило је и слабљењу турског новца.
Кад говори о помоћи прикупљеној у Трсту за устаничку земљу средином 1806. Прота каже да је тад добијено две хиљаде форинти «што је онда лепа помоћ» констатује са задовољством. Сачуван је извештај о резултатима ове мисије и ту је вредност знатно већа. По акту у Трсту је прикупљено тачно 11400 форинти. Кад се изврши обрачун, то је око 2000 дуката. Прота је вероватно и мислио на дукате, али је у рукопису остало записано да су форинте.
Природно је што се код Срба јавни послови од општег значаја по речима Проте врше под ведрим небом: Намет се од Турака начелно одреди и онда кнезови међусобно то распоређују водећи рачуна о могућности народа. За Ваљевску област се договарају три кнеза - Алекса Ненадовић, Илија Бирчанин и Никола Грбовић. „Ако је сто хиљада то мој отац носи педесет хиљада, то јесте, пола за његову од Ваљева до Саве кнежину, јербо је у његовој кнежини житороднија земља; сад ону полу дели Грбовић и Бирчанин на после педесет хиљада па опет скине Грбовић са Бирчанина десети грош те понесе на своју кнежину, јербо је опет у његовој кнежини боља земља него у бирчанској. А то се све дешава под ведрим небом, пред свом скупштином ради и дели и тако се растану, па потом сазове кнез од своје кнежине од свакога села по два, по три човека. Тако је мој отац сазивао скупштину на Рељино Поље на кршноглавском атару“. Овакве скупштине могу се сматрати редовним периодичним окупљањима у приликама ропства.
Сличан њима је и најважнији предустанички скуп одржан на Аранђеловдан 1803. године у оквиру свадбе код орашачког домаћина Стевана Томића. Намераван збор је замишљен да буде у оквиру већег скупа да не би привукао нежељену пажњу околине: „После поседамо у софру и почнемо ручати и пити. Кад почеше сватови играти, онда прота устаде иза софре као бајаги као стар да не може више да седи па оде кроз шљиве доле у једну јаружицу. То исто учинише и они други, јер су се тако договорили били. Карађорђе на све то врло обозритељно пази. Кад они сви одоше, онда он мени рече: „Ајдемо Петре, мало да проодамо“. Ја устанем за њим те у поток. Кад тамо, они поседали сви: Стеван Филиповић из Јагњила, брат Марка Филиповића, пашенога Карађорђевог, кнез Ђука из Јагњила, Вићентије из Кораћице, Каратошић Матија из Копљара, Марко Катић их Рогаче, Сердар Сима из Даросаве и Јован Крстовић из Буковика...“
То је скуп локалног карактера сачињен од људи који се међусобно познају. Нико од њих касније неће играти већу улогу у устанку. Највише ће постати познат приповедач Петар Јокић који постаје предводник пратећег одреда Црног Ђорђа. Душу скупа представља буковички прота Атанасије Антонијевић, који после говора о разлозима и циљу окупљања следи договор да се са отпором почне у марту следеће године: „Пре марта почети не смемо јер ће Турци жене и децу све поробити, а онда ћемо жене и децу у шуме а ми пушке па у име Бога на Турке“.
Уследила је заклетва: „Ко издао, издало га тело; пожелио али не могао поћи; нити му се старо ни младо у кући јављало. Од руке ми се све каменило, у тору му не блејала стока, у обору не рикала. Да Бог да да су у сињи камен створи, да се други на њега угледају. Нити био срећан, ни дуговечан, нит лице Божије игда угледао“.
Утисак заклетве на присутне био је јак. Повесничар Јокић казује своја сећања тачно пола века касније: „И сад ми се чини као да чујем како прота говори предику да устанемо и чини ми се ништа друкчије није рекао него што ти кажем“. Изгледа да је прота Атанасије Антонијевић био даровит говорник јер о утиску присутних слично говори и Вуле Илић учесник изборног скупа који ће такође бити одржан у Орашцу десетак недеља касније. „Ви знате да сам ја са Станојем био хајдук, и да је срце моје и нарав моја подивљала била у хајдучији; али на том сабору у Орашцу, пошто је Карађорђе изговорио се, пошто је Прота буковички у један глас са свима нама изговорио „Ми, брате Ђорђе, хоћемо да си нам ти старешина и предводитељ... Прота сав бео као овца, држећи и свитак воштани у руци очита молитву, пошто смо се и ми сви уз њега Богу помолили за помоћ; и кад смо се заклели да један другога издати нећемо, коса ми је на глави, чини ми се, дупке стајала, чињаше ми се да сам окрилатио, и да нећу већ више ногама по земљи ходати, него да ћу од тада почети летети, чињаше ми се да је сам Бог с неба међу нас сишао...“
Као што се види, почетак устанка био је предвиђен за март што се уклапа у природни ритам живота јер су услови опстанка повољнији. Наступа топлије време. Листа шума као природни заклон за збегове, креће трава као храна за стоку... Необично је што се као временска одредница овде помиње месец март а не неки празник, па макар и мањи, јер се народ и данас при договарању и планирању више веже за помен празника него месеца. Иначе, помен празника у сведочењу учесника устанка је сразмерно редак.
Појачано насиље дахија и учестала убиства водећих људи утицала су да се не чека на планирано време већ са отпором почиње већ почетком фебруара.
После поменутог договора следи повратак: „Они један по један као и што су дошли изиђу из потока. Најпосле изиђе Карађорђе и ја за њим, те горе опет у софру“.
Наведено Јакићево казивање представља једино сведочење о овом најзначајнијем договору пред почетак отпора. Драгоцено је оно и још због нечег – показује колико савременик може бити „далеко“ од значајног догађаја. Преко Јокићеве приче његови читаоци су „ближи“ поменутом договарању него сватови орашачке свадбе који понети весељем и не слуте како се само неколико десетина метара од њих доносе важне одлуке.
Под ведрим небом био је и следећи орашачки скуп – по мишљењу многих истраживача, одржан на празник Сретења Господњег (2. фебруара) – на коме је Црни Ђорђе изабран за вођу покрета. Верује се да је то било у Марићевића јарузи.
Окупљање слично орашачком било је и у ваљевском крају: „Сва та села и још друга с пушкама дођу на бранковички вис. Пошаљем ја те се изнесе из бранковичке цркве барјак, који је био од белог црвеног и плавог муслина, са три крста. Тај барјачић пободемо међу нас“.
Током прве године устанка помиње се више скупова у Остружници и на Врачару, а у следећој, 1805. години, скупштина у Пећанима на којој је био и Прота.
„На пролеће учинимо скупштину у Пећане више Остружнице, у једној пољаници окруженој све шумаром, и чувамо страже, да не би Турци из Београда ударили. Овде простремо једно јапунџе црвено и бројимо новце арачке и пореске. Около селе све старешине и Карађорђе. А кад се накупи на јапунџету велика гомила новаца, дуката и бели’, онда Карађорђе рече: „Ето, којекуде, је ли ово право оволике силне новце давати Турцима да нас боље туку, или је боље за ове оваке новце куповати џебану па ми да Турке бијемо“.
При сусрету са кнезом Прозоровским у Москви крајем 1804. устаничка депутација као своје станиште помиње Врачар. „Кажемо да смо Срби и да смо од Београда с Врачара дошли“. Прота чешће помиње Врачар него Остружницу као место окупљања и договарања. Неки чине обрнуто. Улога Врачара се нарочито истиче током пролећа и лета 1804. године. Оно што је Врачар за Београд, то је Кличевац за Ваљево: „Предамо те пунктове Читаку и два пандура да иду на Кличевац, да начине колебе и тамо да седе. И што не могу решити да нама на Врачар у логор шаљу и да узму једног свештеника из бранковичке цркве јербо тамо их је доста било, да начине капелу, макар одашта, да овде службу служе и Бога за војинство моле.“
Помен капеле представља још један повод за поређење Врачара и Кличевца, јер и на Врачару постоји храм. „Митрополит Стратимировић пошље нама као чадор цркву војену и пошље сав окрут, као: антиминс, путир и проче све за Божанствену Литургију потребно. Ту смо служили и све старешине на службу су долазиле.“
Под ведрим небом протекло је и оснивање Правитељствујушчег совјета, прве устаничке владе. Намера Протина била је да се тај чин обави у манастиру Боговађи где би ваљевски епископ Антим обавио и чин миропомазања Црног Ђорђа као владара. „Дозовемо ваљевског владику Антима (истина да је био Грк, али света душа) који ће на светој тајни Карађорђа помазати Светим Миром... Све је то у приправности било, и са радостију чекамо да нам дође господар Ђорђе да сутра на Велику Госпојину чинимо параде и церемоније. Истина, биле би просте, али би нас Србе здраво веселиле...“
Жеља Вожда била је да се та свечаност одржи у Борку „код кнеза – Симине куће“ – значи опет на отвореном пољу. Борак не може да „замени“ Боговађу, јер такав чин је везан за храм.
Новооснована устаничка влада прво је смештена у манастиру Вољавчу а потом у Боговађи где је раније, по Протином плану, требало да буде и основана.
Преокрет у јавном државном животу настаје узимањем Смедерева и премештајем Правитељствујушчег Совјета у њега. При ослобађању Смедерева ту се нашао и Прота који долази по позиву Црног Ђорђа: „Пише мени у Боговађу те и ја одем у Смедерево“. Прота не крије своје одушевљење“. Дођемо у Смедерево, наши царева и деспота град, и све како ваља намештамо“. Тамо где је престала да постоји стара српска држава, чија престоница је смедеревски град, саграђена од деспота Ђорђа, почела је да живи нова после три и по века ропства и две године устаничке борбе.
У избору здања за смештај владе учествује и Црни Ђорђе лично. „Ајде, вели да бирамо кућу за синод“. Нађемо једну приличну лепу кућу „Ево ти, вели кућа за синод, а ево около друге за ноћивање синоџија...“
Наставиће се...