Država pod vedrim nebom

Prota govori kako je na osnovu nomokanona (zakonopravila) – Krmčije sastavio svoj zakonik. „Sad je trebalo narodu sud ostaviti. Ja sam imao Kormčiju i čitao zakone Justinijanove i Mojsejevu strogost nad Jevrejima i ispišem nekoliko paragrafa iz Kormčije... Ko otme devojku silom (kao što je gdegde bivalo, a osobito u kakvim bunama kad se sudovi pobrkaju) taj ženik, kum i stari svat šibu da trče a drugi štapovima da se kaštiguju“.

Kako se zbivalo oko otmica devojaka u neredovnim prilikama o čemu Prota samo daje nagoveštaj saznajemo od topolskog kazivača Gaje Pantelića - Vodeničarevića. „Oni se dignu u Jabučje, u valjevskoj nahiji i uvate ovu devojku i odvedu u Kopljare, i Đorđe joj bude ručni dever i venča je za Petra... Dignu se u Koraćicu, te Markovu ćer Stajku otme i venča za Maksima. Tako otme Ivanovu sestru Anicu iz Ripnja i venča za Pavla Veselinovića, otme Mijatovića Jovana ćer iz Ovsišta Paunu za Mateju Jovičića (kasnije kneza Orašca, oca Ranka Matejića)“.
Pored toga što je nesiguran u navođenju datuma što i sam priznaje u svom pismu Janićiju Đuriću, a potom mestimično i kroz svoj spis, izgleda da Prota nije pouzdan u pamćenju brojeva uopšte. Tako on više puta kaže da je u boju na Svileuvi u proleće 1804. ubijeno 270 Turaka, što već na prvi pogled izgleda preterano. U jednoj verziji kaže se da je tad palo samo 70 Turaka.
Prota govori o smirivanju mirne pobune momaka Crnog Đorđa koji su ga napustili jer nisu mogli svoju službu da vrše besplatno. Sporazum je lako postignut ali je pitanje koliko su podaci koje Prota daje tačni. «Mi se dogovorimo da im obrežemo plate na mesec po 60 groša (onda je bio dukat cesarski 10 groša), to jest po šest dukata na mesec». Malo je verovatno da se tad radilo o tolikom novcu. Dobrovoljac spreman da ide umesto nekog obveznika u rat dobijao je 30 groša, znači upola manje za posao najvećeg rizika. Ovde se radilo o vršenju službe u mirnim prilikama i nije verovatno da je momcima Crnog Đorđa obećana tolika nagrada, iz prostog razloga što se nije imalo otkuda isplatiti.
Tokom ustanka dukat je vredeo oko 10 groša. U vremenu koje prethodi, a to se zna i po drugim izvorima, kao u dane seče, dukat je vredeo 7,5 groša da bi pred kraj ustanka ta vrednost bila 12, znači vreme srpskog otpora donosilo je i slabljenju turskog novca.

Kad govori o pomoći prikupljenoj u Trstu za ustaničku zemlju sredinom 1806. Prota kaže da je tad dobijeno dve hiljade forinti «što je onda lepa pomoć» konstatuje sa zadovoljstvom. Sačuvan je izveštaj o rezultatima ove misije i tu je vrednost znatno veća. Po aktu u Trstu je prikupljeno tačno 11400 forinti. Kad se izvrši obračun, to je oko 2000 dukata. Prota je verovatno i mislio na dukate, ali je u rukopisu ostalo zapisano da su forinte.
Prirodno je što se kod Srba javni poslovi od opšteg značaja po rečima Prote vrše pod vedrim nebom: Namet se od Turaka načelno odredi i onda knezovi međusobno to raspoređuju vodeći računa o mogućnosti naroda. Za Valjevsku oblast se dogovaraju tri kneza - Aleksa Nenadović, Ilija Birčanin i Nikola Grbović. „Ako je sto hiljada to moj otac nosi pedeset hiljada, to jeste, pola za njegovu od Valjeva do Save knežinu, jerbo je u njegovoj knežini žitorodnija zemlja; sad onu polu deli Grbović i Birčanin na posle pedeset hiljada pa opet skine Grbović sa Birčanina deseti groš te ponese na svoju knežinu, jerbo je opet u njegovoj knežini bolja zemlja nego u birčanskoj. A to se sve dešava pod vedrim nebom, pred svom skupštinom radi i deli i tako se rastanu, pa potom sazove knez od svoje knežine od svakoga sela po dva, po tri čoveka. Tako je moj otac sazivao skupštinu na Reljino Polje na kršnoglavskom ataru“. Ovakve skupštine mogu se smatrati redovnim periodičnim okupljanjima u prilikama ropstva.
Sličan njima je i najvažniji predustanički skup održan na Aranđelovdan 1803. godine u okviru svadbe kod orašačkog domaćina Stevana Tomića. Nameravan zbor je zamišljen da bude u okviru većeg skupa da ne bi privukao neželjenu pažnju okoline: „Posle posedamo u sofru i počnemo ručati i piti. Kad počeše svatovi igrati, onda prota ustade iza sofre kao bajagi kao star da ne može više da sedi pa ode kroz šljive dole u jednu jaružicu. To isto učiniše i oni drugi, jer su se tako dogovorili bili. Karađorđe na sve to vrlo obozriteljno pazi. Kad oni svi odoše, onda on meni reče: „Ajdemo Petre, malo da proodamo“. Ja ustanem za njim te u potok. Kad tamo, oni posedali svi: Stevan Filipović iz Jagnjila, brat Marka Filipovića, pašenoga Karađorđevog, knez Đuka iz Jagnjila, Vićentije iz Koraćice, Karatošić Matija iz Kopljara, Marko Katić ih Rogače, Serdar Sima iz Darosave i Jovan Krstović iz Bukovika...“
To je skup lokalnog karaktera sačinjen od ljudi koji se međusobno poznaju. Niko od njih kasnije neće igrati veću ulogu u ustanku. Najviše će postati poznat pripovedač Petar Jokić koji postaje predvodnik pratećeg odreda Crnog Đorđa. Dušu skupa predstavlja bukovički prota Atanasije Antonijević, koji posle govora o razlozima i cilju okupljanja sledi dogovor da se sa otporom počne u martu sledeće godine: „Pre marta početi ne smemo jer će Turci žene i decu sve porobiti, a onda ćemo žene i decu u šume a mi puške pa u ime Boga na Turke“.
Usledila je zakletva: „Ko izdao, izdalo ga telo; poželio ali ne mogao poći; niti mu se staro ni mlado u kući javljalo. Od ruke mi se sve kamenilo, u toru mu ne blejala stoka, u oboru ne rikala. Da Bog da da su u sinji kamen stvori, da se drugi na njega ugledaju. Niti bio srećan, ni dugovečan, nit lice Božije igda ugledao“.
Utisak zakletve na prisutne bio je jak. Povesničar Jokić kazuje svoja sećanja tačno pola veka kasnije: „I sad mi se čini kao da čujem kako prota govori prediku da ustanemo i čini mi se ništa drukčije nije rekao nego što ti kažem“. Izgleda da je prota Atanasije Antonijević bio darovit govornik jer o utisku prisutnih slično govori i Vule Ilić učesnik izbornog skupa koji će takođe biti održan u Orašcu desetak nedelja kasnije. „Vi znate da sam ja sa Stanojem bio hajduk, i da je srce moje i narav moja podivljala bila u hajdučiji; ali na tom saboru u Orašcu, pošto je Karađorđe izgovorio se, pošto je Prota bukovički u jedan glas sa svima nama izgovorio „Mi, brate Đorđe, hoćemo da si nam ti starešina i predvoditelj... Prota sav beo kao ovca, držeći i svitak voštani u ruci očita molitvu, pošto smo se i mi svi uz njega Bogu pomolili za pomoć; i kad smo se zakleli da jedan drugoga izdati nećemo, kosa mi je na glavi, čini mi se, dupke stajala, činjaše mi se da sam okrilatio, i da neću već više nogama po zemlji hodati, nego da ću od tada početi leteti, činjaše mi se da je sam Bog s neba među nas sišao...“
Kao što se vidi, početak ustanka bio je predviđen za mart što se uklapa u prirodni ritam života jer su uslovi opstanka povoljniji. Nastupa toplije vreme. Lista šuma kao prirodni zaklon za zbegove, kreće trava kao hrana za stoku... Neobično je što se kao vremenska odrednica ovde pominje mesec mart a ne neki praznik, pa makar i manji, jer se narod i danas pri dogovaranju i planiranju više veže za pomen praznika nego meseca. Inače, pomen praznika u svedočenju učesnika ustanka je srazmerno redak.
Pojačano nasilje dahija i učestala ubistva vodećih ljudi uticala su da se ne čeka na planirano vreme već sa otporom počinje već početkom februara.
Posle pomenutog dogovora sledi povratak: „Oni jedan po jedan kao i što su došli iziđu iz potoka. Najposle iziđe Karađorđe i ja za njim, te gore opet u sofru“.
Navedeno Jakićevo kazivanje predstavlja jedino svedočenje o ovom najznačajnijem dogovoru pred početak otpora. Dragoceno je ono i još zbog nečeg – pokazuje koliko savremenik može biti „daleko“ od značajnog događaja. Preko Jokićeve priče njegovi čitaoci su „bliži“ pomenutom dogovaranju nego svatovi orašačke svadbe koji poneti veseljem i ne slute kako se samo nekoliko desetina metara od njih donose važne odluke.
Pod vedrim nebom bio je i sledeći orašački skup – po mišljenju mnogih istraživača, održan na praznik Sretenja Gospodnjeg (2. februara) – na kome je Crni Đorđe izabran za vođu pokreta. Veruje se da je to bilo u Marićevića jaruzi.
Okupljanje slično orašačkom bilo je i u valjevskom kraju: „Sva ta sela i još druga s puškama dođu na brankovički vis. Pošaljem ja te se iznese iz brankovičke crkve barjak, koji je bio od belog crvenog i plavog muslina, sa tri krsta. Taj barjačić pobodemo među nas“.
Tokom prve godine ustanka pominje se više skupova u Ostružnici i na Vračaru, a u sledećoj, 1805. godini, skupština u Pećanima na kojoj je bio i Prota.
„Na proleće učinimo skupštinu u Pećane više Ostružnice, u jednoj poljanici okruženoj sve šumarom, i čuvamo straže, da ne bi Turci iz Beograda udarili. Ovde prostremo jedno japundže crveno i brojimo novce aračke i poreske. Okolo sele sve starešine i Karađorđe. A kad se nakupi na japundžetu velika gomila novaca, dukata i beli’, onda Karađorđe reče: „Eto, kojekude, je li ovo pravo ovolike silne novce davati Turcima da nas bolje tuku, ili je bolje za ove ovake novce kupovati džebanu pa mi da Turke bijemo“.
Pri susretu sa knezom Prozorovskim u Moskvi krajem 1804. ustanička deputacija kao svoje stanište pominje Vračar. „Kažemo da smo Srbi i da smo od Beograda s Vračara došli“. Prota češće pominje Vračar nego Ostružnicu kao mesto okupljanja i dogovaranja. Neki čine obrnuto. Uloga Vračara se naročito ističe tokom proleća i leta 1804. godine. Ono što je Vračar za Beograd, to je Kličevac za Valjevo: „Predamo te punktove Čitaku i dva pandura da idu na Kličevac, da načine kolebe i tamo da sede. I što ne mogu rešiti da nama na Vračar u logor šalju i da uzmu jednog sveštenika iz brankovičke crkve jerbo tamo ih je dosta bilo, da načine kapelu, makar odašta, da ovde službu služe i Boga za vojinstvo mole.“
Pomen kapele predstavlja još jedan povod za poređenje Vračara i Kličevca, jer i na Vračaru postoji hram. „Mitropolit Stratimirović pošlje nama kao čador crkvu vojenu i pošlje sav okrut, kao: antimins, putir i proče sve za Božanstvenu Liturgiju potrebno. Tu smo služili i sve starešine na službu su dolazile.“
Pod vedrim nebom proteklo je i osnivanje Praviteljstvujuščeg sovjeta, prve ustaničke vlade. Namera Protina bila je da se taj čin obavi u manastiru Bogovađi gde bi valjevski episkop Antim obavio i čin miropomazanja Crnog Đorđa kao vladara. „Dozovemo valjevskog vladiku Antima (istina da je bio Grk, ali sveta duša) koji će na svetoj tajni Karađorđa pomazati Svetim Mirom... Sve je to u pripravnosti bilo, i sa radostiju čekamo da nam dođe gospodar Đorđe da sutra na Veliku Gospojinu činimo parade i ceremonije. Istina, bile bi proste, ali bi nas Srbe zdravo veselile...“
Želja Vožda bila je da se ta svečanost održi u Borku „kod kneza – Simine kuće“ – znači opet na otvorenom polju. Borak ne može da „zameni“ Bogovađu, jer takav čin je vezan za hram.
Novoosnovana ustanička vlada prvo je smeštena u manastiru Voljavču a potom u Bogovađi gde je ranije, po Protinom planu, trebalo da bude i osnovana.
Preokret u javnom državnom životu nastaje uzimanjem Smedereva i premeštajem Praviteljstvujuščeg Sovjeta u njega. Pri oslobađanju Smedereva tu se našao i Prota koji dolazi po pozivu Crnog Đorđa: „Piše meni u Bogovađu te i ja odem u Smederevo“. Prota ne krije svoje oduševljenje“. Dođemo u Smederevo, naši careva i despota grad, i sve kako valja nameštamo“. Tamo gde je prestala da postoji stara srpska država, čija prestonica je smederevski grad, sagrađena od despota Đorđa, počela je da živi nova posle tri i po veka ropstva i dve godine ustaničke borbe.
U izboru zdanja za smeštaj vlade učestvuje i Crni Đorđe lično. „Ajde, veli da biramo kuću za sinod“. Nađemo jednu priličnu lepu kuću „Evo ti, veli kuća za sinod, a evo okolo druge za noćivanje sinodžija...“
Nastaviće se...