Има ли право српска јавност да зна због чега се скрива од јавности чињеница да је председник Међународног суда правде, највећег судског органа УН, чији је Статут саставни део Повеље УН, два пута пред Владу Србије поставио рок да поднесе противтужбу, а она је тражила уочи Санадерове посете Београду одлагање до 22. марта 2010. године? Чему манипулације око тужбе Међународном суду правде и после Санадерове посете, тврдњама да Хрватска повлачи своју тужбу? О овим питањима разговарамо са др Миланом Булајићем, председником Фонда за истраживање геноцида, аутором преко 60 књига на ову тему, сматрајући да је расветљавање проблема геноцида животно питање српске нације и српских држава.
Хоћемо ли и 21. век провести као талац и под уценама спољних фактора, или смо на путу да се поново конституишемо као историјски самосвесна нација?
- Нисмо спремни. Ми радимо против себе. Ја сам дубоко веровао у Истину. Верујем и данас. Верујем у оно што је записано у Светом Писму: „Истина ће вас ослободити“. Сви се куну у истину, а нико је не жели. Навешћу најдрастичнији пример. Република Хрватска је поднела тужбу против Југославије због кршења Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида, донете 1948. године. На питање за шта нас Хрвати оптужују, заступник Југославије др Тибор Варади је изјавио да не зна. Обратио сам се директно Међународном суду правде у Хагу и у року од четири дана у моје поштанско сандуче је стигла комплетна тужба. Они нас туже за Славонију где је њихова војска извела геноцидну акцију „Бљесак“, туже нас за Крајину одакле су протерали 200.000 људи! 
Међународни суд правде је наредбом од 14. септембра 1999. одредио да Југославија поднесе противтужбу до 14. септембра 2000. године, да би га продужила на 14. септембар 2002. године! Нормално би било да смо ми поступили по налогу Суда и поднели тужбу за злочине геноцида и у Другом светском рату и у периоду од 1991–1995. године, а не они. Влада је скривала од јавности да је Суд два пута захтевао од Србије да поднесе противтужбу. Влада Србије је губила време службеним постављањем питања надлежности Међународног суда правде да расправља питање одговорности за најтежи злочин - геноцид. Оставили смо тиме утисак да бежимо од одговорност. Када се Међународни суд правде прогласио надлежним, председник Тадић је изјавио да ће покренути контратужбу, па је заћутао. Србија никада није поднела противтужбу за злочине геноцида над Србима!
Премда су последњи грађански рат изазвали они који су проглашени српским жртвама, Срби су осуђени да су извршили агресију на Хрватску, Босну и Косово и Метохију чинећи етничка чишћења и геноцид. Који је пут препорода и спаса из српске трагедије у коју нас још дубље гурају страначке борбе које не граде разумну нову националну самосвест?
– Питање оптужбе за геноцид у случајевима које сте навели је животно питање српске нације, српског народа и српских држава. То је важније питање од свих питања - избеглица, одузете имовине, пензија на којима се ипак ради. Ни немачки Рајх није проглашен за геноцидан, а ако наставимо овако, прогласиће нас. Ми, пре свега, ћутимо! Или слушамо лажи! Прочитали смо у „Новостима“ после пријема Хрватске у НАТО да је Месић изјавио да се разматра повлачење тужбе против Србије, што је Месић одмах демантовао, а једино је „Press“ објавио његов деманти. Месић нас исмева: „Шта бунцају Срби?" Чита ли ико на интернету шта хрватска Влада и јавност поручују Србима?
Фонд за истраживање геноцида је припремио књигу на више од 2000 страна „Геноцид није извршен“ где сам дао одговор на питања како је дошло до тога да српски народ толико страда, ко је за то крив, како је дошло до геноцида и ратних злочина, улога муџахедина... Нико нема интерес да штампа књигу! Ја сам историчар, професионални дипломата, доктор међународног права, био сам у дипломатској служби у Америци, Азији и говорим чињеницама а не теоријама завере. Кривци су Америка, Немачка и Ватикан.
У условима оптужби против српског народа и српских држава за злочине геноцида пред Међународним судом правде и пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију, за утврђивање истине важно је постојање институција за истраживање и проучавање злочина геноцида. Изучавање геноцида мора бити подигнуто на највиши ниво и морало би се институционализовати, а не као до сада препустити добронамерним појединцима.
Србија мора донети закон о забрани и кажњавању негирања злочина геноцида, минимизирања броја жртава и ревизије историјских чињеница.
Европски парламент је донео одлуку да се 11. јул прогласи Даном муслиманских жртава у Сребреници. Ваш коментар?
– Када сам написао књигу „Улога Ватикана у НДХ“, пошто су ме Хрвати разапињали, одлучио сам да одем у Ватикан и као научног истраживача Југославије примио ме је директор архиве Ватикана. Ово је оптужница против Ватикана, рекао сам, дошао сам по истину а ако ми покажете аргументима да нешто није тачно, исцепаћу рукопис. Нису ми дали службене документе. Мене није изненадио став Ватикана, нису дали ни Јеврејима. Али оно што данас са овим искуством не могу да разумем су Срби који сами себе оптужују и ништа, али апсолутно ништа не предузимају да би се истина доказала. Штавише, спремни смо да признамо непостојеће. У Сребреници је било злочина, али не геноцида. Војска РС није извршила геноцид. Они тврде да је у Сребреници убијено између 7. и 8.000 муслимана. До данас су дали имена око 2.000 људи, и то не да су убијени, него погинули. Могли су погинути јер се нису предали Војсци РС, већ су ишли на пробој кроз територију РС код Тузле, и ту их је највише изгинуло.
Не само Силајџић, већ и мој београдски колега, професор међународног права Војин Димитријевић, јавно су тражили да свако ко негира да су Срби извршили геноцид треба да иде у затвор! Веома ме је изненадио и председник РС Милорад Додик, који је изјавио, после пресуде Међународног суда правде да је у Сребреници извршен геноцид, да геноцид нису извршиле институције РС, него појединци?! То ми још нико није објаснио. Необјашњиво је колики утицај на државну политику имају НВО у Србији.
Министар иностраних послова Горан Свилановић је преко свог правног агента др Тибора Варадија једнострано повукао противтужбу без услова, надајући се да ће муслиманска БиХ повући основну тужбу. Шта о томе зна српска јавност?
– Ја сам са групом међународних стручњака две године радио на противтужби против муслиманске БиХ, која је 20. марта 1993. поднела тужбу Међународном суду правде против Југославије за злочине против геноцида. Влада Југославије је поднела добро припремљену противтужбу 23. јула 1997. године. Када је дошла нова власт 2000. године, Свилановић и Варади су одмах повукли ту тужбу без услова да они повуку своју тужбу. Већ је почела расправа пред судом а да јавност није обавештена зашто је повучена противтужба. То може да значи да Србија не сматра да је над Србима у БиХ вршен геноцид муџахедина. Таквом „одбраном“ наш представник је индиректно признао да је геноцид извршен, јер је рекао „Геноцид није извршен у БиХ, осим у Сребреници“. Он је муџахедине споменуо само једном, када су Србију оптужили за парамилитарне формације. Ја сам дошао до шокантне чињенице да су муџахедини у БиХ ритуално одсекли главе 80 српских заробљеника, од чега је била једна жена. Имам имена и презимена. Српска држава ћути. Када су у Ираку једном Американцу одсекли главу, цео свет је брујао о томе, председник Буш је дигао нацију на ноге. Ја сам у траг тим злочинима дошао преко Међународног кривичног трибунала, на суђењу генералу Делићу. На том антисрпском Трибуналу аргументовано је доказано да су Србима ритуално одсецане главе. Највише сам докумената добио преко немачких извора, преко Јергена Елзесера који је написао три сјајне књиге о рату у бившој Југославији, које су преведене на српски. А наша држава ништа не предузима!
Како прећутани злочини утичу на Србију данас, колико нас то мења у духовном и етичком смислу?
– Српска пострадања под клероусташком Хрватском, у муслиманској Босни, под злочинима комуниста, на Косову и Метохији од стране шиптарских терориста су велико и озбиљно оптерећење које тражи историјски одговор, реституцију и исправљање историјских неправди.
Нада Шакић, најмонструознија жена убица у логору Јасеновац, полусестра усташког злочинца Макса Лубурића и жена Динка Шакића, заповедника логора у Јасеновцу, мирно проводи старост у елитном старачком дому у Загребу. И поред доказа, суд у Загребу је ослободио кривице и тако показао зашто је 1998. затражио њено изручење од Аргентине када и суд у Београду. Уместо на робији, Нада Шакић ужива све привилегије достојне националног хероја и заслужног грађанина. Због чега Србија данас поново не тражи једног од највећих злочинаца над српским народом?
Да ли Србија покреће питање ревизије злочина у систему хрватских усташких логора геноцида у Павелићевој НДХ, минимизирање жртава и ревизионизам Спомен музеја Јасеновац?
– Недавно је „Нова Далмација“ питала председника Тадића у време његове посете Хрватској, да ли Србија размишља о питању обештећења јасеновачких жртава. Ја сам био запрепашћен када сам прочитао да је он одговорио да то не долази у обзир сада, јер би пореметило односе у регији! Немци су обештетили Јевреје. Ни после 64 године од пробоја Јасеновачких затвореника није утврђена истина о броју жртава. Број од 700.000 жртава није израз „српског мита о Јасеновцу“. Тај број наводили су хрватске институције и истакнути независни истраживачи. На делу је минимизирање клероусташког геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима. Тако Славко Голдштајн 2005. године на комеморацији у Јасеновцу, у пратњи премијера Хрватске Ива Санадера, изјављује да се број јасеновачких жртава креће између 80 и 100 хиљада! Члан Хрватаске академије наука и уметности Јосип Печарић је „научно“ подржао јасеновачке жртве и изјавио да је живот од свих могућих узрока изгубило евентуално 3.000 људи, не више од 5.000. Наши историчари говоре о Јасеновцу као да је то логор на неком трећем континенту.
У току је покушај претварања усташког логора Јасеновац у музеј холокауста, значи само јеврејских жртава! Меморијални музеј Јасеновца новом поставком представља ревизију усташких злочина геноцида у НДХ. Уклоњен је и споменик Душана Џамоње „јер се не уклапа у нови музејски постав“. Ово треба да наиђе на заједничку осуду Срба, Јевреја и Рома. Хадезеовска Хрватска наставила је Павелићеву политику геноцида - етничког чишћења Срба у НДХ кроз милитаристичке акције Бљесак и Олуја, уз подршку Немачке, Ватикана, САД и НАТО-војног савеза. Хрватски попис становништва из 2001. године показује да је број Срба, као конститутивног народа у Хрватској, спао на 4,7 % што представља остварење Туђмановог програма да у Хрватској не сме бити више од 3–5% Срба. У данашњој Хрватској довршен је клероусташки програм НДХ! |
