Реаговања

У броју 1007 од 1. марта ове године објавили сте пашквилу Радована Пилиповића „Историја Србије трећег миленијума“, са наднасловом „Ко и како пише историју Срба“, уперену против професора Холма Зундхаусена. Дозволите ми да појасним зашто овај текст није рецензија Зундхаусенове књиге „Историја Србије од 19. до 21. века“, већ пашквила. У њему се професор Зундхаусен сврставу у некакву „братију“ „састављача и кројитеља повести“ који бране „стереотип западњачких медија деведесетих година о Србима“, чијим делом су „српска либерална друштвена мисао и антицрквени невладин сектор доби(ли) још једно библиографско помагало“. Ко год је погледао, а поготово прочитао поменуто дело, увериће се у произвољност и недобронамерност ових квалификација. Књига „Историја Србије“ је плод вишедеценијског плодног научног истраживања професора Зундхаусена, евидентног у опсегу обухваћених примарних извора и секундарне литературе, као и широког дијапазона обрађених тема од државно-политичких до културних и друштвених, као што су положај жене или развој науке и образовања. Професор Зундхаусен је академски образован, дугогодишњи професор историје Југоисточне Европе на Слободном Универзитету у Берлину, ментор бројних генерација истраживача и историчара историје Србије и других земаља на Балкану и аутор многобројних значајних студија. У сваком смислу немогуће је поредити његову академску биографију и библиографију са ауторима попут Ноела Малколма и Тима Џуде (у вашем тексту, надам се ненамерно, погрешно наведено Јуде) као што то, очигледно без увида у књигу, чини Пилиповић. Осврћући се на Зундхаусенову књигу само схематски, већи део текста аутор посвећује страдању Срба у усташкој држави. Да се овом темом подробније бавио, Пилиповић би сигурно сазнао да је професор Зундхаусен започео своју научну каријеру управо обрађујући феномен и злочин Ендехазије и одговорност и умешаност нацистичке Немачке. Нацистичком прошлошћу своје земље професор Зундхаусен бавио се и у многим другим радовима, руководећи се управо принципима суочавањем са тешким и болним темама.

Модерна историја Србије, као и многих других земаља уосталом, није нимало ружичаста. Током последња два века поред страдања у светским ратовима, обележили су је грађански ратови и сукоби; ратови са братском и православном Бугарском; убиства миропомазаних владара; тровања и протеривања црквених поглавара; хајдучија, криминал и корупција готово без премца у Европи, а пре свега заостајање у привредном и образовном смислу за другим земљама. Све су то теме и проблеми о којима на основу систематског, компаративног и аналитичког приступа промишља професор Зундхаусен. Са многим ставовима и закључцима ове књиге се долепотписани не слаже. О неким од њих полемисали су у штампи и на окгруглом столу, који је поводом књиге уприличио Гете институт у Београду, бројни историчари. Уважавање Другог и Другачијег мишљења и супростављање научним аргументима је и једини начин академског зборења и једини пут ка новим сазнањима и синтезама и развоју историјске и науке опште. У том смислу треба поздравити и одлуку издавачке куће Клио да књигу „Историја Србије од 19. до 21. века“ објави на српском и тиме приближи српској публици домете и ставове једног од најистакнутијих проучавалаца српске прошлости ван српског говорног подручја.

Задатак медија је да својим информисањем коректно пренесу историографске дебате и да лако разумљивим стилом, али озбиљно, прикажу вредне књиге, те на тај начин сазнања историчара прошире и на такозвану јавну сферу, односно на историјску свест читалачке публике. Текст Радована Пилиповића објављен у Православљу, нажалост, потхрањује управо митоманску свест коју сам негира, а у којој су Срби искључиво жртве (свега, па и ове књиге), и не доприноси сагледавању и разумевању како прошлости, тако ни садашњости и бројних проблема са којима се Србија суочава и покушава да их превлада.

И још једно појашњење за читаоце Православља: Сремски Карловци су, у државно-правном смислу, до краја Првог светског рата били у (Јужној) Мађарској, као што су сада у (Северној) Србији или Војводини, и ту нема ништа пежоративно, какo Пилиповић инсинуира професору Зундхаусену. То је недвојбена историјска чињеница.

С поштовањем,

Бојан Алексов, доцент Историје Југоисточне Европе на Универзитету у Лондону

Објавити оригинални Пузовићев текст о Српској Цркви

Интересантна је и за наше прилике доиста ретка појава да се аутори, а уз то и угледни научници, професори и свештенослужитељи, јавно одричу својих ауторских текстова и остварења. То је учинио уважени протојереј-ставрофор др Предраг Пузовић у „Православљу“ бр. 1009 од 1. априла 2009.г. (стр. 41). Након што сам се у званичном гласилу Српске Патријаршије критички осврнуо на читаву одредницу о Српској Православној Цркви у „Енциклопедији Српског народа“, а посебно на део који се тиче Цетињске Митрополије (бр. 1008 од 15. марта 2009.г.), уважени прота др П. Пузовић је као потписани аутор јавно реаговао и са жаљењем констатовао да је (вероватно од стране уредника и уредништва Енциклопедије) „текст који је написао мењан, скраћиван и дописиван без његове сагласности, тако да су се у публикованој верзији појавили нетачни подаци, двосмислене формулације и научно неутемељени и непроверени закључци“. Текст је, каже прота Пузовић, „толико промењен да он практично и није његов“!?!. Управо због тога, Пузовић је „Православљу“ послао само део свог текста, који се односи на Цетињску Митрополију, али не и читав текст спорне одреднице.

Не желећи да овом приликом улазим у расправу због чега се уважени прота П. Пузовић јавно одрекао одреднице о СПЦ више од пола године након објављивања спорног текста одреднице у „Енциклопедији Српског народа“ и тек након мог критичког приказа те спорне и штетне одреднице на страницама „Православља“, овом приликом истичем да би ради научне и црквене јавности било од велике користи и значаја да прота Предраг Пузовић у једном од наредних бројева „Православља“ објави оригиналан текст своје одреднице у целости и на тај начин отклони све нејасноће, дилеме и негативне последице.

Протојереј мр Велибор Џомић, парох Подгорички