Света Икона Васкрсења

Према томе, слика може да одговара или да не одговара учењу Цркве. На тај начин, она би пре могла да доведе у заблуду, него да поучи или, другим речима, учење Цркве подједнако може да буде искривљено сликом, као и речју (писаном или изговореном). Из тог разлога, Црква се никада није борила за високе уметничке домете, него за веродостојност, није се борила за лепоту, него за истину“ (Leonid Ouspensky, Theology of the Icon, Crestwood, NY: St. Vladimir’s Seminary Press, 1992). Православна икона, као иконично богословље, установљује један „шифриран“ језик који, посебно кад су у питању догађаји из Старог и Новог Завета, не ограничава значење тих догађаја на историјска места или на време у којем су се одиграли, него превазилази ове чињенице да би нас поучио догматској истини, односно, њиховом истинском значењу. Можемо као пример навести представљање архитектуре или пејсажа на икони - пећине у сцени Рођења Христовог или пећине у сцени Васкрсења.Архитектура овде указује на место где се догађај одиграо, али она никада не ограничава саму сцену; она служи као позадина, тако да се догађај не одвија унутар грађевине, него испред ње. Узгред речено, током периода богословског слабљења у областима православног Истока (од краја XVI и на почетку XVII века) можемо запазити да постепено долази до све мањег разумевања иконографског језика и, истовремено, све дубљег утицаја Запада на богословску мисао и на уметност. Непосредна последица ове околности била је доминација маште и напора да се прикаже историјско место или време у којем се неки догађај одиграо, а што је за собом повлачило изображавње у потпуно натуралистичком маниру (другим речима, унутар грађевине или унутар пејсажа), лишавајући при том ове сцене њихове дубље богословске суштине, тј. њиховог иконографског значења.

Како примећује Леонид Успењски, чак је и схватање свештене уметности, које налазимо код св. Никодима Светогорца, било у потпуности прожето западним рационализмом: он сматра да је главна разлика између православног и римокатоличког изображења само у томе „што Латини не исписују имена својих светитеља на врху иконе“ а да при том и не помиње главни богословски аргумент за поштовање икона, тј. да су оне сведоци Оваплоћења Христовог (исто, стр. 420). У овом периоду, када је, како смо рекли, изгубљен језик православне иконографије, латински тип постепено почиње да преовладава, посебно на иконама са изображењем Васкрсења Христовог.

ЗАПАДНИ ТИП ИКОНЕ ВАСКРСЕЊА

Представа Васкрсења која се у том периоду појављује на Западу постоји још од XI века, а постала је општеприхваћена од времена када ју је насликао Ђото ди Бондоне (1266–1337). Њене различите форме постаће нарочито распрострањене током XVI и XVII века. На овом тзв. западном типу Васкрсења, Господ је изображен како држи победничку заставу. Он лебди у ваздуху, као да је искочио из гроба који се представља у виду саркофага чији поклопац придржава анђео и на тај начин Му, очигледно, омогућује да изађе, док су стражари приказани као да су пали по земљи. У православној иконографији, западно изображење Христа који излази из гроба појавило се током периода туркократије, посебно током XVII века. Ускоро ће то постати доминантно изображење Васкрсења, иако, у суштини, овај тип не само да није традиционалан, него није чак ни православан. Западне гравире, које су постале главни извор за позајмљивање нових иконографских композиција, значајно су допринеле распрострањењу иконографије западног типа и њеном утицају на православне сликаре, почев од XVI века па надаље. Овај, западни тип представљања Васкрсења посебно је био добро прихваћен код критских иконописаца XVII века. Сматрам да се склоност ка изобажавању Васкрсења на западни начин може, између осталог, објаснити и утицајем ходочасника који су одлазили у Свету земљу, пошто се на улазу у Цркву Васкрсења Христовог налазила слична, западна представа Васкрсења. Ова слика била је репродукована на бројним предметима које су ходочасници односили као успомену на путовање у Свету Земљу, због чега је овај образац постао узор за многе уметнике.

Међутим, према византијском иконографском типу Васкрсење се, још од VIII века, превасходно изображава као Спаситељев силазак у ад. Иконографски тип, у којем је Господ у аду приказан окружен бљештавом светлошћу и како гази преко порушених адских врата, подразумева да Он у левој руци носи Крст, док својом десном руком из саркофага изводи Адама као представника васцелог људског рода. Такозвани „византијски тип“ био је широко распрострањен и никада није био довођен у питање јер је, заправо, установљен од стране Светих Отаца и сабора. Занимљиво је да се код св. Јована Дамаскина (680–749) помиње само један тип изображавања Васкрсења, и он каже да та икона изображава „радост свету, јер је Христос погазио ад и подигао Адама“ (St. John of Damascus, „Demonstrative Discourse Concerning the Holy and Precious Icons“, 3, 10, Patrologia Græ­ca, Vol. XCV). У Синодику Православља икона Васкрсења описује се слично као код св. Јована Дамаскина: „На икони видимо Онога Који је нас ради пострадао, Крст, Гроб и ад који је погажен и срушен“. У византијској уметности, представа Силаска у ад искристалисала се током X и XI века, док је у епохи Палеолога била обогаћена новим детаљима. У истом периоду, појављује се један утврђени иконографски тип, али са многим варијацијама. Знамените представе Силаска у ад, које сведоче да је у Православљу постојала хомогена и једнообразна традиција везана за изображавање ове теме, укључују фреске у манастирима Дафне и Хосиос Лука, као и мозаике и фреске из времена Палеолога (у цркви Светих Апостола у Солуну, у манастиру Хора у Константинопољу, као и многобројне покретне иконе). Требало би додати да сва традиционална изображења ове теме (било да се ради о рукописним минијатурама, фрескама или покретним иконама) носе натпис „Васкрсење“. Натписи као што су „Васкрсење Христово“ или „Силазак у ад“ сусрећу се веома ретко.

Говорећи о овој теми, један угледни савремени богослов (митрополит Јеротеј Влахос) каже: „Црква је одредила да Силазак у ад сматра истинском иконом Васкрсења... наравно, постоје и такве иконе Васкрсења Христовог као што су Јављање Христа Мироносицама или Ученицима, али истинска икона Васкрсења је уништење смрти, које се одиграло приликом Христовог силаска у ад, када је његова душа, заједно са Његовим божанством, сишла у ад и ослободила душе старозаветних праведника који су га чекали као Спаситеља“ (Metropolitan Hierotheos of Naupaktos, Οἱ Δεσποτικὲς Ἑορτές [Празници Господњи] Lebadeia, Greece, 1995, с. 262, 263).

Када је у питању западна, латинска представа Васкрсења, православно богословље сматра га „неисторијским, једноставно импресионистичким и суштински неправославним“ (Kalokyris, The Essence of Orthodox Iconography, с. 36), а његово прихватање карактерише као „компромис који наноси штету православном предању у богослужењу и учењу, а што је у сваком погледу недопустиво и води ка уметничком снкретизму“ (Каломирис, с. 36–37.). Православна икона Васкрсења је догматска икона, односно, она изражава догматску истину, истински смисао изображеног догађаја и, као таква, превазилази историјско место и временски тренутак у којем се догађај одиграо. Особине богословског предања одражавају се и на икони Васкрсења, а што захтева чисто мистичко тумачење овог догађаја (Michel Quenot, Ἡ Ἀνάσταση καὶ ἡ Εἰκόνα [Васкрсење и икона] Katerine, 1998, с. 94). Икона Васкрсења, дакле, не наглашава нити појединачан историјски догађај (Спаситељево телесно Васкрсење), нити историјски тренутак (тренутак у којем Спаситељ излази из гроба), него догму о уништењу ада и смрти, као и о васкрсењу људског рода, људске природе. Христово Васкрсење је, истовремено, и васкрсење људске природе – то није само Његово лично васкрсење, него величанствени, „васељенски и космички догађај. Христ није изашао из гроба, него је устао из мртвих, ek nekron, изашао је из разрушеног ада као из брачне ложнице“ (Рaul Evdokimov, The Art of the Icon: A Theology of Beauty, Redondo Beach 1990).

ПРАВОСЛАВНА ТРАДИЦИЈА

У православној традицији, у Светом Писму, појам ада је „чисто символичан, и он се односи на владавину смрти и ђавола“ и, према томе, на лишеност заједнице са Богом... „Ад није неко посебно место и можемо да кажемо да се душе људи, који се налазе у власти ђавола и смрти, налазе у аду. Управо у том смислу требало би да разматрамо учење Цркве о Христовом силаску у ад, односно, Христос је ступио у власт смрти и сагласио се да умре, после чега је силом Свог божанства победио смрт и учинио је потпуно немоћном, дајући Својом сопственом силом и моћи могућност сваком човеку да избегне власт и силу смрти и ђавола“ (Митрополит Јеротеј Влахос, исто, с. 263) Васкрсење нашег Спаситеља је, као тајна, било невидљиво, разликујући се од осталих васкрсења: то није било једноставно појављивање Господњег тела из гроба – као што је био случај са Лазаревим телом приликом његовог васкрсења које је свима било видљиво и које је подразумевало да ће Лазарево тело ипак једном бити подложно пропадљивости; Господње Васкрсење означило је да ће Његово тело од тада бити „једно са Богом“ (ὁμόθεος) и његов прелазак у нестворену стварност, односно, овде је реч о онтолошком преображају. /.../

Коментаришући спасоносна Страдања и „надземаљско“ Васкрсење нашег Господа, св. Никодим Светогорац износи следећа, веома важна запажања: „Зашто св. Козма назива Васкрсење Господње надземаљским? Зато што оно превазилази поимање и знање људи овога света, као и знање анђела, јер оно превазилази границе природних закона и представља дело и чин Божијег свемогућства“ (Ἑορτοδρόμιον – Коментари на Велике празнике, Venice: 1836, с. 32). Полазећи од светоотачког схватања овог иконографског изображења, Леонид Успењски примећује: „Несхватљивост овог догађаја за људски ум, одакле следи немогућност да се он изобрази, разлог је што у традиционалној православној иконографији не постоји било каква представа самог тренутка Васкрсења“ (Leonid Ouspensky and Vladimir Lossky, The Meaning of Icons, Crestwood, NY, 1982, с. 187, 185). И као што је Васкрсење Господње „надземаљско“ и „превазилази људско разумевање и знање“, истим таквим можемо да назовемо и „саваскрсавање“ (συν-ανάστασις), односно, „свеопште спасење“ људског рода које је извршио наш Спаситељ, Богочовек. Међутим, како је оно свеопште и космичко, како је надземаљски догађај, оно се не може затворити, нити фотографски ограничити на неки дефинисан, временски тренутак. Професор Константин Калокирис сасвим умесно примећује да „православни иконографски тип Васкрсења истовремено изражава ова два надземаљска догађаја – он није, као у случају латинске верзије (излазак из гроба), пуко видљиво представљање једног тренутка у времену, тренутка када се одиграло устајање из гроба; да би представила управо тај тренутак, православна иконографија користи сцену „Мироносице на гробу Христовом“, где на камену седи блистави анђео“ (Kalokyris, The Essence of Orthodox Iconography, с. 34).

Разумевање наведених, темељних богословских истина које су садржане у тзв. византијском типу Васкрсења, даје нам непосредан одговор на дилему како би требало изображавати Христа на икони Васкрсења? Са Његовим васкрслим телом или без њега?

Пошто на овој светој икони није изображен само силазак у ад обожене Спаситељеве душе (јер је то догађај који, заправо, не може ни бити изображен), него догма о поништењу ада и о васкрсењу човечије природе, Христос треба да буде приказан са Својим васкрслим телом, носећи крст и символе Своје победе коју је задобио посредством Страдања, тј. трагове клинова на ногама и рукама, али да при том не буде затворен у царство ада и смрти, које се, као позадина, изображава иза Њега, да би се показало да га је Он надвладао, поразио и поништио.

Нагласимо и то да такозвани византијски тип, као веродостојна православна, догматска икона Васкрсења, увек носи натпис „Васкрсење“ а не „Силазак у ад“, како би символички представила двоструки надземаљски догађај и да би на видљив начин изобразила васкршњи отпустителен (аполитикион):

Христос васкрсе из мртвих,

Смрћу смрт погази

И онима што су у гробу

Живот дарова.

На тај начин, успостављена је потпуна истоветност иконе, химнографије и богословља.

Богу нашем нека је слава и благодарење!



Спирос Маринес

Превод са енглеског језика:

Антонина Пантелић