www.pravoslavlje.rs


Sveta Ikona Vaskrsenja

Antonina Pantelić

Kaže se da svaka pravoslavna ikona izražava istinu koja je zajedničko iskustvo Jedne Saborne Crkve i da, usled toga, ovde nema mesta za individualno nadahnuće. Kako primećuje Leonid Uspenjski, „ne možemo svaku sliku, ma koliko da je stara i lepa, smatrati za nepogrešivi autoritet, a posebno ukoliko je nastala u dekadentnom vremenu kakvo je ovo naše.

Prema tome, slika može da odgovara ili da ne odgovara učenju Crkve. Na taj način, ona bi pre mogla da dovede u zabludu, nego da pouči ili, drugim rečima, učenje Crkve podjednako može da bude iskrivljeno slikom, kao i rečju (pisanom ili izgovorenom). Iz tog razloga, Crkva se nikada nije borila za visoke umetničke domete, nego za verodostojnost, nije se borila za lepotu, nego za istinu“ (Leonid Ouspensky, Theology of the Icon, Crestwood, NY: St. Vladimir’s Seminary Press, 1992). Pravoslavna ikona, kao ikonično bogoslovlje, ustanovljuje jedan „šifriran“ jezik koji, posebno kad su u pitanju događaji iz Starog i Novog Zaveta, ne ograničava značenje tih događaja na istorijska mesta ili na vreme u kojem su se odigrali, nego prevazilazi ove činjenice da bi nas poučio dogmatskoj istini, odnosno, njihovom istinskom značenju. Možemo kao primer navesti predstavljanje arhitekture ili pejsaža na ikoni - pećine u sceni Rođenja Hristovog ili pećine u sceni Vaskrsenja.Arhitektura ovde ukazuje na mesto gde se događaj odigrao, ali ona nikada ne ograničava samu scenu; ona služi kao pozadina, tako da se događaj ne odvija unutar građevine, nego ispred nje. Uzgred rečeno, tokom perioda bogoslovskog slabljenja u oblastima pravoslavnog Istoka (od kraja XVI i na početku XVII veka) možemo zapaziti da postepeno dolazi do sve manjeg razumevanja ikonografskog jezika i, istovremeno, sve dubljeg uticaja Zapada na bogoslovsku misao i na umetnost. Neposredna posledica ove okolnosti bila je dominacija mašte i napora da se prikaže istorijsko mesto ili vreme u kojem se neki događaj odigrao, a što je za sobom povlačilo izobražavnje u potpuno naturalističkom maniru (drugim rečima, unutar građevine ili unutar pejsaža), lišavajući pri tom ove scene njihove dublje bogoslovske suštine, tj. njihovog ikonografskog značenja.
Kako primećuje Leonid Uspenjski, čak je i shvatanje sveštene umetnosti, koje nalazimo kod sv. Nikodima Svetogorca, bilo u potpunosti prožeto zapadnim racionalizmom: on smatra da je glavna razlika između pravoslavnog i rimokatoličkog izobraženja samo u tome „što Latini ne ispisuju imena svojih svetitelja na vrhu ikone“ a da pri tom i ne pominje glavni bogoslovski argument za poštovanje ikona, tj. da su one svedoci Ovaploćenja Hristovog (isto, str. 420). U ovom periodu, kada je, kako smo rekli, izgubljen jezik pravoslavne ikonografije, latinski tip postepeno počinje da preovladava, posebno na ikonama sa izobraženjem Vaskrsenja Hristovog.

ZAPADNI TIP IKONE VASKRSENjA
Predstava Vaskrsenja koja se u tom periodu pojavljuje na Zapadu postoji još od XI veka, a postala je opšteprihvaćena od vremena kada ju je naslikao Đoto di Bondone (1266–1337). Njene različite forme postaće naročito rasprostranjene tokom XVI i XVII veka. Na ovom tzv. zapadnom tipu Vaskrsenja, Gospod je izobražen kako drži pobedničku zastavu. On lebdi u vazduhu, kao da je iskočio iz groba koji se predstavlja u vidu sarkofaga čiji poklopac pridržava anđeo i na taj način Mu, očigledno, omogućuje da izađe, dok su stražari prikazani kao da su pali po zemlji. U pravoslavnoj ikonografiji, zapadno izobraženje Hrista koji izlazi iz groba pojavilo se tokom perioda turkokratije, posebno tokom XVII veka. Uskoro će to postati dominantno izobraženje Vaskrsenja, iako, u suštini, ovaj tip ne samo da nije tradicionalan, nego nije čak ni pravoslavan. Zapadne gravire, koje su postale glavni izvor za pozajmljivanje novih ikonografskih kompozicija, značajno su doprinele rasprostranjenju ikonografije zapadnog tipa i njenom uticaju na pravoslavne slikare, počev od XVI veka pa nadalje. Ovaj, zapadni tip predstavljanja Vaskrsenja posebno je bio dobro prihvaćen kod kritskih ikonopisaca XVII veka. Smatram da se sklonost ka izobažavanju Vaskrsenja na zapadni način može, između ostalog, objasniti i uticajem hodočasnika koji su odlazili u Svetu zemlju, pošto se na ulazu u Crkvu Vaskrsenja Hristovog nalazila slična, zapadna predstava Vaskrsenja. Ova slika bila je reprodukovana na brojnim predmetima koje su hodočasnici odnosili kao uspomenu na putovanje u Svetu Zemlju, zbog čega je ovaj obrazac postao uzor za mnoge umetnike.
Međutim, prema vizantijskom ikonografskom tipu Vaskrsenje se, još od VIII veka, prevashodno izobražava kao Spasiteljev silazak u ad. Ikonografski tip, u kojem je Gospod u adu prikazan okružen blještavom svetlošću i kako gazi preko porušenih adskih vrata, podrazumeva da On u levoj ruci nosi Krst, dok svojom desnom rukom iz sarkofaga izvodi Adama kao predstavnika vascelog ljudskog roda. Takozvani „vizantijski tip“ bio je široko rasprostranjen i nikada nije bio dovođen u pitanje jer je, zapravo, ustanovljen od strane Svetih Otaca i sabora. Zanimljivo je da se kod sv. Jovana Damaskina (680–749) pominje samo jedan tip izobražavanja Vaskrsenja, i on kaže da ta ikona izobražava „radost svetu, jer je Hristos pogazio ad i podigao Adama“ (St. John of Damascus, „Demonstrative Discourse Concerning the Holy and Precious Icons“, 3, 10, Patrologia Græ­ca, Vol. XCV). U Sinodiku Pravoslavlja ikona Vaskrsenja opisuje se slično kao kod sv. Jovana Damaskina: „Na ikoni vidimo Onoga Koji je nas radi postradao, Krst, Grob i ad koji je pogažen i srušen“. U vizantijskoj umetnosti, predstava Silaska u ad iskristalisala se tokom X i XI veka, dok je u epohi Paleologa bila obogaćena novim detaljima. U istom periodu, pojavljuje se jedan utvrđeni ikonografski tip, ali sa mnogim varijacijama. Znamenite predstave Silaska u ad, koje svedoče da je u Pravoslavlju postojala homogena i jednoobrazna tradicija vezana za izobražavanje ove teme, uključuju freske u manastirima Dafne i Hosios Luka, kao i mozaike i freske iz vremena Paleologa (u crkvi Svetih Apostola u Solunu, u manastiru Hora u Konstantinopolju, kao i mnogobrojne pokretne ikone). Trebalo bi dodati da sva tradicionalna izobraženja ove teme (bilo da se radi o rukopisnim minijaturama, freskama ili pokretnim ikonama) nose natpis „Vaskrsenje“. Natpisi kao što su „Vaskrsenje Hristovo“ ili „Silazak u ad“ susreću se veoma retko.
Govoreći o ovoj temi, jedan ugledni savremeni bogoslov (mitropolit Jerotej Vlahos) kaže: „Crkva je odredila da Silazak u ad smatra istinskom ikonom Vaskrsenja... naravno, postoje i takve ikone Vaskrsenja Hristovog kao što su Javljanje Hrista Mironosicama ili Učenicima, ali istinska ikona Vaskrsenja je uništenje smrti, koje se odigralo prilikom Hristovog silaska u ad, kada je njegova duša, zajedno sa Njegovim božanstvom, sišla u ad i oslobodila duše starozavetnih pravednika koji su ga čekali kao Spasitelja“ (Metropolitan Hierotheos of Naupaktos, Οἱ Δεσποτικὲς Ἑορτές [Praznici Gospodnji] Lebadeia, Greece, 1995, s. 262, 263).
Kada je u pitanju zapadna, latinska predstava Vaskrsenja, pravoslavno bogoslovlje smatra ga „neistorijskim, jednostavno impresionističkim i suštinski nepravoslavnim“ (Kalokyris, The Essence of Orthodox Iconography, s. 36), a njegovo prihvatanje karakteriše kao „kompromis koji nanosi štetu pravoslavnom predanju u bogosluženju i učenju, a što je u svakom pogledu nedopustivo i vodi ka umetničkom snkretizmu“ (Kalomiris, s. 36–37.). Pravoslavna ikona Vaskrsenja je dogmatska ikona, odnosno, ona izražava dogmatsku istinu, istinski smisao izobraženog događaja i, kao takva, prevazilazi istorijsko mesto i vremenski trenutak u kojem se događaj odigrao. Osobine bogoslovskog predanja odražavaju se i na ikoni Vaskrsenja, a što zahteva čisto mističko tumačenje ovog događaja (Michel Quenot, Ἡ Ἀνάσταση καὶ ἡ Εἰκόνα [Vaskrsenje i ikona] Katerine, 1998, s. 94). Ikona Vaskrsenja, dakle, ne naglašava niti pojedinačan istorijski događaj (Spasiteljevo telesno Vaskrsenje), niti istorijski trenutak (trenutak u kojem Spasitelj izlazi iz groba), nego dogmu o uništenju ada i smrti, kao i o vaskrsenju ljudskog roda, ljudske prirode. Hristovo Vaskrsenje je, istovremeno, i vaskrsenje ljudske prirode – to nije samo Njegovo lično vaskrsenje, nego veličanstveni, „vaseljenski i kosmički događaj. Hrist nije izašao iz groba, nego je ustao iz mrtvih, ek nekron, izašao je iz razrušenog ada kao iz bračne ložnice“ (Raul Evdokimov, The Art of the Icon: A Theology of Beauty, Redondo Beach 1990).

PRAVOSLAVNA TRADICIJA
U pravoslavnoj tradiciji, u Svetom Pismu, pojam ada je „čisto simvoličan, i on se odnosi na vladavinu smrti i đavola“ i, prema tome, na lišenost zajednice sa Bogom... „Ad nije neko posebno mesto i možemo da kažemo da se duše ljudi, koji se nalaze u vlasti đavola i smrti, nalaze u adu. Upravo u tom smislu trebalo bi da razmatramo učenje Crkve o Hristovom silasku u ad, odnosno, Hristos je stupio u vlast smrti i saglasio se da umre, posle čega je silom Svog božanstva pobedio smrt i učinio je potpuno nemoćnom, dajući Svojom sopstvenom silom i moći mogućnost svakom čoveku da izbegne vlast i silu smrti i đavola“ (Mitropolit Jerotej Vlahos, isto, s. 263) Vaskrsenje našeg Spasitelja je, kao tajna, bilo nevidljivo, razlikujući se od ostalih vaskrsenja: to nije bilo jednostavno pojavljivanje Gospodnjeg tela iz groba – kao što je bio slučaj sa Lazarevim telom prilikom njegovog vaskrsenja koje je svima bilo vidljivo i koje je podrazumevalo da će Lazarevo telo ipak jednom biti podložno propadljivosti; Gospodnje Vaskrsenje označilo je da će Njegovo telo od tada biti „jedno sa Bogom“ (ὁμόθεος) i njegov prelazak u nestvorenu stvarnost, odnosno, ovde je reč o ontološkom preobražaju. /.../
Komentarišući spasonosna Stradanja i „nadzemaljsko“ Vaskrsenje našeg Gospoda, sv. Nikodim Svetogorac iznosi sledeća, veoma važna zapažanja: „Zašto sv. Kozma naziva Vaskrsenje Gospodnje nadzemaljskim? Zato što ono prevazilazi poimanje i znanje ljudi ovoga sveta, kao i znanje anđela, jer ono prevazilazi granice prirodnih zakona i predstavlja delo i čin Božijeg svemogućstva“ (Ἑορτοδρόμιον – Komentari na Velike praznike, Venice: 1836, s. 32). Polazeći od svetootačkog shvatanja ovog ikonografskog izobraženja, Leonid Uspenjski primećuje: „Neshvatljivost ovog događaja za ljudski um, odakle sledi nemogućnost da se on izobrazi, razlog je što u tradicionalnoj pravoslavnoj ikonografiji ne postoji bilo kakva predstava samog trenutka Vaskrsenja“ (Leonid Ouspensky and Vladimir Lossky, The Meaning of Icons, Crestwood, NY, 1982, s. 187, 185). I kao što je Vaskrsenje Gospodnje „nadzemaljsko“ i „prevazilazi ljudsko razumevanje i znanje“, istim takvim možemo da nazovemo i „savaskrsavanje“ (συν-ανάστασις), odnosno, „sveopšte spasenje“ ljudskog roda koje je izvršio naš Spasitelj, Bogočovek. Međutim, kako je ono sveopšte i kosmičko, kako je nadzemaljski događaj, ono se ne može zatvoriti, niti fotografski ograničiti na neki definisan, vremenski trenutak. Profesor Konstantin Kalokiris sasvim umesno primećuje da „pravoslavni ikonografski tip Vaskrsenja istovremeno izražava ova dva nadzemaljska događaja – on nije, kao u slučaju latinske verzije (izlazak iz groba), puko vidljivo predstavljanje jednog trenutka u vremenu, trenutka kada se odigralo ustajanje iz groba; da bi predstavila upravo taj trenutak, pravoslavna ikonografija koristi scenu „Mironosice na grobu Hristovom“, gde na kamenu sedi blistavi anđeo“ (Kalokyris, The Essence of Orthodox Iconography, s. 34).
Razumevanje navedenih, temeljnih bogoslovskih istina koje su sadržane u tzv. vizantijskom tipu Vaskrsenja, daje nam neposredan odgovor na dilemu kako bi trebalo izobražavati Hrista na ikoni Vaskrsenja? Sa Njegovim vaskrslim telom ili bez njega?
Pošto na ovoj svetoj ikoni nije izobražen samo silazak u ad obožene Spasiteljeve duše (jer je to događaj koji, zapravo, ne može ni biti izobražen), nego dogma o poništenju ada i o vaskrsenju čovečije prirode, Hristos treba da bude prikazan sa Svojim vaskrslim telom, noseći krst i simvole Svoje pobede koju je zadobio posredstvom Stradanja, tj. tragove klinova na nogama i rukama, ali da pri tom ne bude zatvoren u carstvo ada i smrti, koje se, kao pozadina, izobražava iza Njega, da bi se pokazalo da ga je On nadvladao, porazio i poništio.
Naglasimo i to da takozvani vizantijski tip, kao verodostojna pravoslavna, dogmatska ikona Vaskrsenja, uvek nosi natpis „Vaskrsenje“ a ne „Silazak u ad“, kako bi simvolički predstavila dvostruki nadzemaljski događaj i da bi na vidljiv način izobrazila vaskršnji otpustitelen (apolitikion):
Hristos vaskrse iz mrtvih,
Smrću smrt pogazi
I onima što su u grobu
Život darova.
Na taj način, uspostavljena je potpuna istovetnost ikone, himnografije i bogoslovlja.
Bogu našem neka je slava i blagodarenje!

Spiros Marines

Prevod sa engleskog jezika:
Antonina Pantelić


© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1010/tekst/sveta-ikona-vaskrsenja/