Учио ђаке непоклеку

Ко поби ове људе? Питања су била забрањена. Ко је питао, изложио се великом ризику. Мали Љубинко није питао. Он је само гледао и слушао. И то што је видео, носиће, ево, целог живота. Као непреболну рану.

Не знa Љубинко име убице свога оца Лазара, али зна команданта и комесара војске која је убијала: Бошко Шкрбовић и Миливоје Дивац. Господари живота и смрти.

Село је за време рата и по његовом свршетку било опкољено мржњом, јер су његови житељи листом били уз оне који су носили крст и заклињали се на Јеванђељу. Међу њима је био и Лазар, општински деловођа. Видаковићи су били барјактари слободе, па није за чуђење што су се први нашли на удару умоболне идеологије која је унаказила лепо лице Србије.

Први богослови из овог краја били су Новица Јањић и Обрад Тасић – њих је Љубинков деда Воислав одвео возом у Сарајево, право у владичански двор митрополита Нектарија. Примио их је митрополит као своју децу. А како и не би, кад их је довео и препоручио Воислав. Те, 1951. године, Јањић и Тасић су били први богослови из источног дела Босне (и из вишеградског среза). Овај податак има смисла кад се каже да данас само са наведеног подручја има 300 особа у служби Српске православне цркве.

Пет година после овог догађаја, у Богословију оде још једно сељаче са Бијелих брда: Љубинко Видаковић. Данас је то „сељаче“ господин Љубинко Видаковић. Професор Богословије у пензији. И опет је у завичајним брдима, и опет је у молитвама Господу да спасе овај народ који су злотвори извели на стуб срама и коме отимају најлепше драгуље земље. Отимају и поклањају туђе као своје. То историја света не памти. А Љубинко је својим ђацима у Крки и Србињу предавао историју Цркве, логику, психологију, филозофију. То званично, а у практичном животу и слободном времену, изван ових значајаних предмета, учио је своје ђаке НЕПОКЛЕКУ ЧОВЕЧНОСТИ. То је подразумевало највише од највишег: одржавање своје душе у моралној чистоти.


Када би се на једном месту сакупили сви богослови којима је Љубинко био професор, била би то армија од најмање 800 свештеника и десет владика. Многи од њих кажу да је Љубинко био међу најелитнијим и најомиљенијим професорима.

А данас? Данас, овог пролећа, у башти своје куће у завичају круни своја мучна сећања и неспокојне дане професор Љубинко Видаковић. Је ли усамљен? Ма не, онај ко носи Бога у себи никада није сам. Он молитвено комуницира с Богом. Неспокојан јесте, као што су неспокојни сви честити Срби окружени мржњом и злобом.

Професору Љубинку има ко да пише. Из гомиле писама, упућених на завичајну адресу, издвајамо једно из далеког Њујорка. Пoтписао гa је његов бивши ђак Жарко Жарић. Његово писмо се топи од милине и захвалности: „У току мог школовања у Србињу, у Либертивилу и сада овде у Њујорку још нисам срео учитеља као што сте ви. Господ Бог вам је дао изузетан дар правог учитеља, уз који сте ви уложили труд. Ми, ваши ђаци нисмо заборавили како сте нас учили, како сте говорили о томе шта ће нас све очекивати као одемо међу народ, како знање треба да имамо да бисмо учили друге. Поред овога био је ваш труд да нас научите да будемо добри, поштени и искрени људи“.

Наводи студент Жарић примере човечности и подвижништва свог професора Љубинка Видаковића, да би на крају извео овај закључак: „Бог нам је дао да вас имамо за учитеља. Својим примером показали сте нам како се истрајава на путевима части и достојанства и како се служи Богу, Цркви и Отачаству. Ако Бог да, уз мој велики труд, да успешно завршим школовање, трудићу се да друге учим онако како сте ви учили мене и друге у Богословијама у Крки и Србињу“.

Тако, између осталог, с неизмерном захвалношћу и поштовањем свом професору пише његов ђак Жарко Жарић. А са истом мером захвалности и поштовања, о професору Видаковићу говори данас веома уважени владика Атанасије (Ракита): „Био је и мој професор. Комплетан хришћанин, укључујући и лично подвижништво, нарочито оно интелектуално, што је за ученике и богослове одувек било велико искушење. Кроз њега сам упознао дух раног Хришћанства, директно прве хришћанске заједнице у Јерусалиму. Разгоревао је у мени љубав према Цркви, али и љубав према философији и психологији. Уградио је, као педагог, у мој живот трајне одреднице које ће увек бити моје обележје“.

Ни мање речи, ни веће похвале. Владика Атанасије мисли да су те речи неодвојиве од племенитог лика професора Љубинка Видаковића.

Био је „обележен“ још као ђаче основне школе. Због милозвучног гласа, јасне дикције и усправног држања, ниједна школска приредба није могла ни да се замисли без њега. Био је најбољи рецитатор, а школске приредбе одлично посећене – родитељи, комшије, рођаци и пријатељи хтели су на импровизованој позорници да виде своју децу и да их охрабре. Мало старијим ђацима облачили су партизанске блузе, на главе стављали „титовке“. Такву капу ставили су и на Љубинкову главу, не слутећи да ће, благо речено, избити неспоразум: Љубинко је одмах скинуо капу с главе. Три пута су му стављали ту капу, и три пута ју је Љубинко скидао. Брзо су подигли завесу од сеоских поњава, мислећи да ће га тако збунити. Љубинко је пред публиком скинуо капу и тако свима ставио до знања да син Лазара Видаковића неће носити капу очевих убица! Могли су то да прочитају из његових очију и на његовом челу.

То је био његов први НЕПОКЛЕК пред безбожничком силом која је умислила да је већа од Бога. Живот је, међутим, наметао нове и нове невоље, али се Љубинко одупирао снагом свог непоклека и снагом своје молитве.

Још као студент, смислио је план како да свој факултет и зграду Патријаршије окити Бадњаком. Повери тај план свом колеги, студенту Јову Планојевићу, овај прихвати, па сутрадан, пре зоре, трамвајем стигну у Раковицу, зађу у шуму и одсеку два бадњака дужине око шест метара. Али не могу у трамвај, морају пешице. Љубинко је носио бадњак као да носи крсташ-барјак, па су му путници из трамваја махали у знак поздрава. Убрзо су, међутим, наишли на препреку: на Топчидеру их је зауставила милиција и грубо упитала ко су и куда носе то дрвеће. Љубинко је одговорио да је данас Бадњи дан и да ово није обично дрвеће него бадњаци. Рекао је да су њих двојица студенти Богословског факултета и да их је српски патријарх одабрао да донесу бадњаке. Стога, рекао је Љубинко, морају неизоставно што пре да стигну. Милиционар је нешто промрмљао у стилу „идите, ђаво вас носио“. Јутарње сунце обасјало је бадњаке, а мало ко је знао да је то још један НЕПОКЛЕК Љубинка Видаковића и Јована Планојевића.

На Богословском факултету дуго се причало како је студент Љубинко открио доушника међу будућим теолозима кога је нека служба удбацила да би ослушкивао шта о накарадној комунистичкој владавини мисле млади богослови. Реч је о неком Дончићу, свршеном филозофу, родом, на жалост, с Косова и Метохије, који је пристао да за ситне паре цинкари богослове. И где баш да налети на Љубинка, који је такве слуге режима презирао! Говорио је, што је била истина, да је завршио чисту филозофију, али да га није задовољила јер му није дала одговоре на суштинска питања о смислу живота. Зато је уписао теологију. Више времена је, међутим, проводио у мензи него у цркви!

Кад је „проваљен“ као доушник, она служба за коју је нешто петљао, позвала је Љубинка на саслушање. И Бог је опет надахнуо снагом и истином младог студента и помогао му да упише још један НЕПОКЛЕК пред земаљском силом. Рекао је да он нема ништа против цинкарења богослова, али има против да у богословској мензи једе богословски хлеб и да цинкари богослове! Дакле, они њега хлебом, он њих каменом!

Ето, тај НЕПОКЛЕК биће оно што ће Љубинка Видаковића као ђака, као богослова, као студента, као професора уздићи на сам врх личности које треба поштовати и који не смеју пасти у заборав. И стога су сви његови богослови настојали да личе на њега, да личе у НЕПОКЛЕКУ, у ЧОВЕЧНОСТИ, у МОЛИТВАМА, у СКРОМНОСТИ, у СЛУЖЕЊУ БОГУ, ЦРКВИ и ОТАЧАСТВУ. Ни у Богословији у манастиру Крка, где је као професор провео три деценије, ни у силом прилика пресељеној Богословији на Дивчибарама, нити стицајем околности пресељењем исте Богословије у Србиње, Љубинко није упознао раскош, претерано изобиље, похлепу, и никад се на такав живот није пожалио. Он зна да је награђен: од Бога – здрављем, од Цркве – Орденом Светог Саве, од српског народа – изузетним поштовањем, од својих ђака-богослова – искреном оданошћу.

Идемо у сусрет великом хришћанском празнику.

Честити професоре, Христос Васкрсе!