Кренула сам патријаршијским ходником ка Музеју Српске православне цркве када се гужва након отварања изложбе увелико разишла. Тако саму и потпуно неприпремљену, огрејало ме неко неочекивано светло на крају ходника, на самом уласку у Музеј.
Како сам се приближавала, постајало ми је јасно да ме из те светлости посматра лик Исуса Христа са иконе Нерукотворени Образ, аутора Југослава Оцокољића. Из ње је израсла једна друга, икона Распећа, на којој Оцокољић није представио тело Господа нити Његове телесне муке, већ исходиште Његовог разапињања, односно његово уподобљавање Оцу, што је управо враћање првој икони икада начињеној, Нерукотвореном Образу. На изложби поменутог аутора и његове супруге Виолете Цветковске Оцокољић, отвореној у Музеју СПЦ, управо нас ова икона дочекује и испраћа, подсећајући нас на исходиште али и ушће свих наших животних сливова.
А онда, чим уђете у малени изложбени простор, схватите да платна која вас дочекују имају жељу, као и ви, да се гледате у пространијим галеријским условима. Ипак, као и сваки сусрет у коме и препознајте и бивате препознати, ни овај не бира услове.
Виолетине плавети у које су смештени библијски мотиви, и њен приступ ликовима и догађајима икону приближавају слици.
Југослав, богослов који преплиће уметничко, духовно и идејно, како каже Љиљана Суботић, историчар уметности, „влада даром контемплације, мисаоног посматрања“.
Посматрачу ће свакако остати у оку и у срцу властити доживљај, као код сваког сусрета са истинском уметношћу, искуствено преврелој у дубинама и висинима са којих стваралац захвата.
У каталогу изложбе привлачи пажњу једна реченица која креће од прве слике, управо тако: Кренути, затим се преко друге наставља препознати се и одбацити све са себе, преко треће бити добровољно заробљен, до последње слике у каталогу поред које пише ослободити се. Дуго сам размишљала зашто су аутори користили инфинитив, један нелични глаголски облик, да би представили укратко оно што су својим иконама желели да кажу.
Мислим да је разлог управо у претходно пређеном путу, који им даје за право да га опишу управо овако, као рецепт за иконописање које је уметност надидејног, као упутство које кораке треба проћи, управо кроз ова четири есенцијална искуствена подухвата.
Још један аспект рада брачног пара Оцокољић треба поменути. Југослав и Виолета су превели књигу Смисао икона, Леонида Успенског и Владимира Лоског, која се појавила прошле године у издању издавачке куће Јасен, као и књигу Икона, тајновито порекло хришћанства, Ричарда Темпла, која ће се ускоро појавити у издању Издавачке установе Каленић.
И на крају, запазићемо нераздвојиво јединство ова два аутора, не само кроз Свету тајну брака, већ и кроз тајну иконе, коју заједнички спознају делећи је са нама.
Као што нас на улазу дочекује и испраћа икона Господа Исуса Христа, тако и ову причу почињући Његовим Распећем из љубави, завршавамо оним што љубав заправо јесте – свакодневно међусобно скидање са крста Распетог у нама.
То је оно чиме светле иконе Југослава и Виолете. ЈУГОСЛАВ ОЦОКОЉИЋ
Бави се иконописом више од тридесет година. У свом дугогодишњем раду оставио је бројне иконе и слике унутар којих се проналази религиозни печат, као једина човекова истина. Аутор је књиге Икона, читање, писање и созерцање са теологијом иконе (2004).
У протеклих месец дана, у издању Службеног гласника појавила се још једна књига Југослава Оцокољића под називом Посне сликарске технике: допуњена технологија иконописања која се бави традиционалним, али подједнако и савременим техникама, прилагођеним сликарским рецептурама и технологијама.
Ова књига, поред осталог, има за циљ да потврди мишљење да се икона, поред иконописања на дасци, може изображавати и на свим осталим носиоцима (као што је и камен, јер је по предању икона морала бити на најпостојанијем носиоцу).
Такође, у најави је превод са француског језика, још једног драгоценог дела из области иконописа, аутора Егона Сендлера. ВИОЛЕТА ЦВЕТКОВСКА ОЦОКОЉИЋ
Бави се иконописањем од 1994. године. До сада је имала 60 самосталних изложби у земљи и иностранству.
Добитник је више награда из области иконописа, портрета и мозаика. Године 2008. Виолета је докторирала из области културологије. Доцент је на Факултету за културу и медије, Мегатренд универзитета у Београду.
Бави се истраживањем историјског преображаја слике уопште, и теолошком и комуникативном улогом иконе. |
