Љубазношћу редакције Двери српских, из њиховог новог броја посвећеног Светом Владици Николају, преносимо до сада необјављиване мисли из Владикине личне бележнице.
БЕОГРАДСКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА
Нико брже од београдске интелигенције није презрео прошлост и предао се незнабоштву западном. Зато је трава порасла на улицама опустелог Београда. Ево једног од многих примера: на врху Авале био је некад град са црквом. Кад су Турци завладали Београдом, град су оправили, цркву порушили, а џамију подигли. Кад су се Срби ослободили од Турака, требало је, по историјском разуму, град оправити, а цркву изидати. Шта се догодило? И град и црква отаца наших збрисани су са лица земље, а место тога подигнут храм пагански, без икаквог обележја – знамења хришћанског (чак и без полумесеца), без олтара и крста – обичан фараонски храм, само без божанства. И да би се народ српски већма ожалостио, тај пагански храм назват је спомеником Незнаном Јунаку српском из ратова 1912–1918! Јадни српски Незнани Јуначе! Нико ти не завиди. Твоји земљаци више воле дрвену крстачу изнад главе него оно изидано чудовиште на твојим костима! Несите очи иду и гледају, пијанице иду и лумпују на том месту, али народ не иде тамо. Само странци иду да насите очи и трбух. Нема хаџилука, нема празника, нема службе Божје, Литургије Христове, ни прекаде! Ах! Символичан споменик за Српство у Југославији! РУСИЈА И СРБИЈА
Садашња Русија, испуњена богозаборавом и обучена у мрак, не може казати „ново слово” Достојевскога. Све док се не обасја светлошћу Христовом изнутра и не одене у брачно одело (сад је у блудном оделу). Зато ће прво мала Србија – соко – да пиштећи фрулом објави ново слово, а будућа Русија – Медвед – да замумла и захучи то исто слово. Соко и Медвед, фрула и таламбас. И у старом времену прво је Србија примила Хришћанство, па Русија. И Срби су помагали Русију да ојача: Крмчије, митрополити, монаси, живописци, уметници, чиновници, дипломати, војсковође; па војске у Црној Гори и Србији.
Све је то помагало Русији да ојача. Варница неће доћи из Русије. Ова је велика бакља која ће се запалити од варнице издалека.
Народ руски хтео је Св. Русију, Петар Велики – Велику Русију. НА НИКОЛАЈЕВОМ ПУТУ
Свети Владика Николај Охридски и Жички
је тајна! Највеће богатство које српски род има у 20. веку! Без Светог
Владике, о Боже, колико бисмо били сиромашни, колико бисмо били слепи
поред очију, колико бисмо, ми слаби духом, сматрали да смо мали и
бескичмени. Свети Владика је српска нада, српска снага и љубав за све
нас и за све људе добре воље.
Угледамо се на њега, и још увек нам не
успева да га достојно следимо. Читамо га већ деценијама, а још га нисмо
прочитали. Данас, после објављених хиљаде и хиљаде страница његових
текстова, још увек нема тог Србина, нема те институције која је успела
да Владикино дело протумачи у целости и да га на прави начин прикаже
јавности. Он, који је Свети и који је због тога тајна, као да нам из
дана у дан нуди по мало својега новог и као да чека. Чека нас, своје
Србе, стрпљиво нас чека.
Да ли смо га достојни? Да ли смо
спремни да откријемо какви смо ми, Срби, били према Светом Владици
Николају, колико смо га ценили и колико смо га издавали? Колико нас има
спремних да следимо његов многострадални живот? Лако је цитирати
Николаја, то може свако, али колико нас је спремних да волимо Христа
како га је Николај волео, колико је нас спремних да Светотројичном Богу
верно служимо и да испред непријатеља својих посведочимо: Не верујем да
Бог постоји, ја то – знам! Колико нас има спремних да љубимо род свој,
а да ни у једном тренутку другим народима не чинимо оно што не желимо
да они нама чине?
Ипак, ту смо, на Николајевом путу!
Његови Срби га следе! Народ га је прославио, Црква га уписала у
календар Светитеља, али немојмо мислити да смо далеко одмакли на
Николајевом путу. Тек смо на почетку! 
Нови број Двери српских, поново
посвећен Светом Владици, открива нове детаље из Владикиног живота:
открива порекло фамилије Велимировић, открива Николајеву храброст као
војног свештеника за време Првог светског рата, открива његову преписку
са Светим Јованом Шангајским и ђенералом Дражом Михаиловићем, као и
нове детаље око његове „мистериозне“ смрти. Трудом оца Велибора Џомића
добили смо прецизније односе Владике Николаја и Владике Дионисија,
сазнајемо да је Дионисије дао да се тело Владике Николаја – балсамује,
али то светогрђе, чудом Божјим, није се примило! Сазнајемо да је над
Патријархом и Владиком Николајем у Трсту заиста покушан атентат,
сазнајемо какви су били тамнички дани у логору Дахау. Откривамо до сада
необјављене и мало познате текстове Николајеве, ново благо које нас
плени дубином својих мисли: о светској кризи (као да је данас писан), о
омладинском песимизму, о средњем друштвеном систему, о аветима људске
цивилизације, о национализму Светог Саве...
Годинама најчитанији писац у српском
народу, а још увек непознат! Ваљда тако треба! Неопходан је напор свих
нас у његовом откривању, у опстајању на Николајевом путу. Овај број
Двери српских посвећен Светом Владици Николају само је један мали корак
на том путу!
Бранимир Нешић, главни и одговорни уредник Двери српских МОНАШТВО
Монаштво у наше време право је јуродство, највећа противречност савременом свету.
Борба за опстанак, кричи свет.
Борба за Бога и душу – гесло монаха.
Потчињење само по морању и по закону – свет.
Потчињење сваком брату из љубави – монах.
Нервоза, јурњава, отмица – свет.
Тишина, спокојство – монах.
Отимање за првенство – свет.
Најутанчанија једнакост и лично бежање у позадину – монах (моја „браћа”) – једнакост. Истина се не дефинише ни већином ни мањином, него Богом. КАМЕН
Камен бива покривен сваком чистоћом. Не брани се, него чека. Чека кишу с неба да га опере и убели. И ја морам тако опрати сваку прљавштину што на мене људи набацују молећи се Богу да ме у своје време опере и убели. Много се учим од камена. Много се стидим пред каменом кад се трудим да сам себе оперем. То је разумео Псалмопевац, за то је и рекао Богу: „Умиј ме, и бићу бељи од снијега." ДРВО
Дрво расте на једном месту. Ту расте, ту цвета, ту плод доноси, ту умире. Не мења своје место. Ако га људи силом пресађују, оно се често суши и гине без плода.
Да што бих ја желео да променим место, где ме је рука Господња посадила? Да избегнем ветрове? Но могу ударити на веће. Да побегнем од непријатеља? Наићи ћу на горе непријатеље. Да побегнем одсвојих грехова? Но греси моји јесу моје покућанство које носим собом и у себи.
О дрво Божје, дрвце Божје, како се стидим пред твојим спокојством у покорности вољи Творца твога и мога!
Гле, и Спаситељ је могао потражити бољи народ и побећи од својих гонитеља на постојбини својој. Али Он је знао да га је Отац послао „изгубљеним овцама дома Израиљева“ и остајао је храбро свој земаљски век на једном уском попришту и суровом мегдану.
За то „дан дану казује и ноћ ноћи јавља“ Његову славу по свима крајевима васионе, и сва је земља постала тесна за величине славе Његове, која се прелила преко обала видљивога света и испунила сва небеса. СУХА БУКВА
Суха буква нити даје жир ни хлад ни јапију. Није ни зашто осим за огањ. Господе Боже мој, не остави мене у старости мојој. Дај ми да сагорим за Тебе било духовним било вештаственим огњем: да бих некога огрејао и осветлио. И онда нека иде тело моје у пепео, а душа к Теби, Свемилостиви. |
