Корени неслогe

Занимљива је поларизација мишљења кад је у питању личност знаменитог устаничког војводе Јанка Катића. О њему прво пише митрополит Стратимировић и поред свих способности нема високо мишљење. „Јанко Катић је уистину прост, али уочљивији од осталих, гибак, духовит, у опхођењу вешт и пријатан човек. Пре устанка је био угледан оборкнез. Од свију је најречитији и ужива највеће поверење Црнога Ђорђа. Колико Ђорђу, толико и њему лежи општа ствар на срцу... Свој велики утицај није стекао само својим везама са Црним Ђорђем, но и пре устанка одлично показаном умећу и у појединим народним неприликама.“ Прота говори само најлепше, како је храбар и одлучан као мало ко. Вожд је изгледа увек имао потребу ослонца на некога. До устанка највише поверења има у Станоја Главаша те не чуди и што се њему нуди и вођство устанка на изборном скупу у Орашцу.

Касније кроз устанак све до Катићеве смрти Ђорђе се ослања на њега као некад на Главаша који кроз устанак пролази скоро неприметно тако да се у њему не може да препозна човек тако великог угледа који је раније имао.
Као што је речено, за Проту он је „мудри и храбри Јанко“. При повратку из Русије он прво иде код Катића. „Ја оданде у Рогачу Катићу, у Тополу Карађорђу и у Бранковину.“ Сличан је и однос Катића према Проти. „Пише ми Јанко Катић да су сви момци одустали Карађорђа, те је сам остао, но брже да у Рогачу дођем, да идем у Тополу, да видимо шта је било. Ја за дан у Рогачу дођем, сутра идем у Тополу...“ Одавде се сазнаје да се од Бранковине до Тополе путује два дана.
Само је тополски казивач Петар Јокић на известан начин близак ономе што каже митрополит Стратимировић: „Јанко је био још под јаничарима кнез, па кад они почну сећи кнезове. Он с кнезом Симом побегне у шуму, па се није мешао ни са Србима, нити је Турцима зло чинио, а то зато да би, ако Турци завладају опет Србима, он код њих у чест кнезом остао“.
Сима помиње неку љутњу Катића што наводно нису њега изабрали, а затим говори како му се предсказала скора пропаст кроз гледање у плећку после ручка са Луком Лазаревићем.
Изгледа да је Јанко даровит, одлучан и способан човек, склон да делује самостално без жеље да буде на челу покрета. Где је присутан, као на преговорима у Земуну, и Црни Ђорђе пада у засенак. Отуда Вукова тврдња да је Катић „страшан“ за Црнога Ђорђа. Као преводилац учествује и у преговорима са Бећир-пашом. Даровит и способан, задовољан је собом и оним што има и не показује тежњу за вођством. И до слепог гуслара и скоро јединог певача о устанку, Филипа Вишњића, нису стигле најбоље вести о јунаштву Катића.
Катић Јанко у земљу преда се,
Јер Катићу мило не бијаше
Бој заметат’ у земљи незнаној
С мало друштва и много Турака
Друштво мало а и то невешто,
Не познаје стаза ни богаза.
Поменуто је колико је баш код Јанкове војске заступљен принцип везаности за свој крај и свога вођу. Ту треба тражити разлог Катићевог колебања, на које гуслар Вишњић скреће пажњу, а не у поманкању храбрости.

СРБИ СУ ИНДИВИДУАЛИСТИ
Чувена српска неслога се често помиње, разним поводима. Не настаје она само услед борбе за првенство, већ се јавља као резултат самосталног размишљања, као и различите процене прилика. Срби су индивидуалисти, држе до свога личног убеђења и нису поводљиви за туђим мишљењем. Тежња за једнакошћу код њих је израженија него код других народа. Отуда честе напетости. Зато су моменти једнодушја ретки, али кад се јаве, они су надмоћни. Понашање утамничених ваљевских кнезова, као прилог разумевању неслоге, илустративно је: "Виче Бирчанин и Грбовић из тамнице: "Јакове, брате, тражи и састављај и подај колико год ишту, само живот откупљуј!" - А мој отац једнако виче "Не дај, Јакове, не дај паре, не остављај ми деце под дугом да робују. Он ће и новце узети и нас исећи. Из овог синџира и ови лисица не мисли он нас живе пустити, но, кажем ти, не дај паре. Не остајте под дугом да ми деца просе!" О постојању неслоге "на другој страни" мало се зна и говори. Док се поменута сцена из ваљевске тамнице често помиње, о неслози у турском табору, поводом преговора са устаницима 1806. године, мало се зна. Иако и о једном и о другом говори сам Прота.
Мало су запажене и при изучавању скоро да нису коришћене речи упућене Проти током његовог заточеништва пред Мишарску битку: "Попе, од нашег мира и уговора нема ништа кад ви међу собом нисте сложни. Ви хоћете Сирчића-пашу, поп Лука иште Али-пашу, а ми и сва ордија не дамо другоме; а Кулин и његова орта не да Сирчићу но хоће Али-пашу. И сва се ордија поделила на две стране и хоће крв да легне међу нама".
На први поглед помислило би се да је поменута српска неслога "заразна". У суштини, реч је о два дела истог народа. Први страдални веран идеалу предака и други, отпадни поведен "духом времена" ради лагоднијег живота жури да раскине везе са својим пореклом али од склоности ка неслози не може да побегне. Два љута противника поникли из једног корена говоре истим језиком. Један се бори за голи опстанак, други радо и спремно гине да сачува туђинску царевину.
Одјек "неслоге" окованих ваљевских кнезова око прикупљања откупа оставио је трага и у песми познатог уметника, писца и сликара Ђуре Јакшића "Прве жртве". Ђурина песма настала је 1860. године, значи, пре објављивања Протиних сећања у облику књиге (1867), али ускоро по штампању у листу Шумадинка.

О ТУРСКОЈ ВОЈСЦИ
Мало се, уопште, зна о стању унутар турске војске. Устанак се већ два века "једнострано" изучава, гледа се једино очима српске стране. Шта се збива на другој страни, као да никога не занима нити има података о томе. Колико ривалства има међу турским првацима и како подносе велике поразе из боја са Србима?! Зна се, на пример, да је Хафис-паша током Иванковачке битке рањен, побегао у Ниш и ту, по тумачењу устаника, "после неколико дана или од стра или од срамоте на пречац умро." Уочљиво је да скоро кроз све године устанка и ратовања на два фронта изостају истовремени напади са Истока и Запада, што Србима даје могућност успешног отпора пребацивањем снага са једног фронта на други.
У обради 1805. Прота није тако доследан као што то чини у односу на 1804. или 1806. године, где се прича одвија неким редом. Овде се он „раздвојио“ између Сећања и свог другог списа о Правитељствујушчем Совјету. Борбе око Ужица и ослобођење, као и битка на Иванковцу, описани су у Правитељствујушчем Совјету, а не у Сећањима, где би им било место, већ су ту само поменути. Иначе, познато је да о другој години Устанка има мање изворних података него за остале.
Овим се поставља питање о времену њиховог настанка. Не би зачудило ако се испостави да је Протин спис о Правитељствујушчем Совјету настао пре његових Сећања, и зато се Прота у Мемоарима само дотиче онога што је у Правитељствујушчем Совјету већ речено. Ако није тако, онда два списа настају упоредо. Мало је вероватно да Правитељствујушчи Совјет настаје касније. Тада би, вероватно, у основном тексту Сећања, другој години устанка било посвећено више пажње. И код њега, као и код Вука, постоји прича о „малим црним капицама од абе“ и то "неколико хиљада" које тобож паша носи са собом да њима обележи покорене Србе.
Данашња наука као и Прота тврди да Стефан Живковић, као члан Српске  депутације у Цариград стиже после сукоба, док остали извори говоре да се то десило пре битке. "Живковић Стеван пре је од Порте са изуном пошао преко Влашке, ђоја да каже да је Афиз-паша од цара послат, да се Срби не би побили, но нека Афиз-пашу послушају. Док је дошао Стева, Миленко Афиза потукао. А, да је и дошао Живковић, не би Афизу помогао." Уместо овако сажетог приказа, Вук ствара бајку од Живковићевог повратка из Цариграда. Он за свакога има понешто као посебну причу. Народу говори да Порта Хафис-пашу шаље само са три стотине људи, као символично турско присуство у Београду, а у случају да се он појави са више војника не треба га примити. Црном Ђорђу каже истину, да паша има налог да сломи устанак, док је за стварног господара Београда, Гушанца Алију, смислио замку - у коју се Гушанац сигурно хвата - да га Срби, тобож, траже као везира, али то Хафис омета.

НЕПОУЗДАНОСТ ДАТУМА
Пропусти у погледу датовања када је реч да ли се нешто десило пре или после неког значајног догађаја су тежи него кад се ради само о помену датума. Они су бољи показатељ колико је људско памћење несигурно. Код аутора нема сагласности ни у процени односа снага две војске пред Иванковачку битку. Извесно је да су Турци вишеструко јачи. Даље, док једни тврде да турска војска на Иванковцу са собом није имала топове, што је тешко прихватити, други мисле да је било супротно.
Тако тополски казивач Петар Јокић, чија сећања Милан Милићевић бележи неколико месеци пред смрт (1852), ставља Мишарску битку (1806) пре Иванковца (1805). „Да је бој на Мишару био некако пред Велику Госпојину то добро знам, но је ли то било 1805. године, не знам“. Тако је и Прота неодређен поводом Иванковца. „Ово је било око – од 1. па до 7. или 10. августа 1805. године; датум не памтим“. Подсетимо и да помињане преговоре у Земуну Прота ставља пре Ускрса 1804. године, а они су били после тог празника.
И по Проти, већина војске са Црним Ђорђем није учествовала у главном сукобу на Иванковцу услед инертности и слабих веза, јер није на време кренула са брда Гиља где је чекала Турке, пошто се није знало куда ће они ударити. То је мало вероватно и не личи на ратовање Црног Ђорђа који не касни због лоших веза или погрешне процене ситуације, већ једино кад је спречен ратовањем на другој страни. Па и тад долази у задњи час у помоћ. За разлику од Проте, Петар Јокић, по коме би битка на Иванковцу била после Мишарске, тврди да се иванковачки сукоб одиграо у времену док је тек припремљена војска ишла у помоћ војводи Миленку.
Слично се дешава и по Сими Милутиновићу, по коме војвода Миленко и његова војска:
Шарамповчић оградивши мали,
Збила с' у њ'га и оперла верна.
Десетину дана бранила се,
Карађорђе док са војском приспе,
Смедеревском и са крагујевском,
С побратимом Станојем Главашем,
И с Вулом у опасност первим.
Дан после победе и бекства Турака, отворен је пут за узимање Параћина али се то не користи јер се устаници још увек штите причом да су само против дахија устали а то значи против насиља у београдском подручју, док се Параћин налазио под пашом Леск.
Наставиће се...