Koreni nesloge

Zanimljiva je polarizacija mišljenja kad je u pitanju ličnost znamenitog ustaničkog vojvode Janka Katića. O njemu prvo piše mitropolit Stratimirović i pored svih sposobnosti nema visoko mišljenje. „Janko Katić je uistinu prost, ali uočljiviji od ostalih, gibak, duhovit, u ophođenju vešt i prijatan čovek. Pre ustanka je bio ugledan oborknez. Od sviju je najrečitiji i uživa najveće poverenje Crnoga Đorđa. Koliko Đorđu, toliko i njemu leži opšta stvar na srcu... Svoj veliki uticaj nije stekao samo svojim vezama sa Crnim Đorđem, no i pre ustanka odlično pokazanom umeću i u pojedinim narodnim neprilikama.“ Prota govori samo najlepše, kako je hrabar i odlučan kao malo ko. Vožd je izgleda uvek imao potrebu oslonca na nekoga. Do ustanka najviše poverenja ima u Stanoja Glavaša te ne čudi i što se njemu nudi i vođstvo ustanka na izbornom skupu u Orašcu.

Kasnije kroz ustanak sve do Katićeve smrti Đorđe se oslanja na njega kao nekad na Glavaša koji kroz ustanak prolazi skoro neprimetno tako da se u njemu ne može da prepozna čovek tako velikog ugleda koji je ranije imao.
Kao što je rečeno, za Protu on je „mudri i hrabri Janko“. Pri povratku iz Rusije on prvo ide kod Katića. „Ja odande u Rogaču Katiću, u Topolu Karađorđu i u Brankovinu.“ Sličan je i odnos Katića prema Proti. „Piše mi Janko Katić da su svi momci odustali Karađorđa, te je sam ostao, no brže da u Rogaču dođem, da idem u Topolu, da vidimo šta je bilo. Ja za dan u Rogaču dođem, sutra idem u Topolu...“ Odavde se saznaje da se od Brankovine do Topole putuje dva dana.
Samo je topolski kazivač Petar Jokić na izvestan način blizak onome što kaže mitropolit Stratimirović: „Janko je bio još pod janičarima knez, pa kad oni počnu seći knezove. On s knezom Simom pobegne u šumu, pa se nije mešao ni sa Srbima, niti je Turcima zlo činio, a to zato da bi, ako Turci zavladaju opet Srbima, on kod njih u čest knezom ostao“.
Sima pominje neku ljutnju Katića što navodno nisu njega izabrali, a zatim govori kako mu se predskazala skora propast kroz gledanje u plećku posle ručka sa Lukom Lazarevićem.
Izgleda da je Janko darovit, odlučan i sposoban čovek, sklon da deluje samostalno bez želje da bude na čelu pokreta. Gde je prisutan, kao na pregovorima u Zemunu, i Crni Đorđe pada u zasenak. Otuda Vukova tvrdnja da je Katić „strašan“ za Crnoga Đorđa. Kao prevodilac učestvuje i u pregovorima sa Bećir-pašom. Darovit i sposoban, zadovoljan je sobom i onim što ima i ne pokazuje težnju za vođstvom. I do slepog guslara i skoro jedinog pevača o ustanku, Filipa Višnjića, nisu stigle najbolje vesti o junaštvu Katića.
Katić Janko u zemlju preda se,
Jer Katiću milo ne bijaše
Boj zametat’ u zemlji neznanoj
S malo društva i mnogo Turaka
Društvo malo a i to nevešto,
Ne poznaje staza ni bogaza.
Pomenuto je koliko je baš kod Jankove vojske zastupljen princip vezanosti za svoj kraj i svoga vođu. Tu treba tražiti razlog Katićevog kolebanja, na koje guslar Višnjić skreće pažnju, a ne u pomankanju hrabrosti.

SRBI SU INDIVIDUALISTI
Čuvena srpska nesloga se često pominje, raznim povodima. Ne nastaje ona samo usled borbe za prvenstvo, već se javlja kao rezultat samostalnog razmišljanja, kao i različite procene prilika. Srbi su individualisti, drže do svoga ličnog ubeđenja i nisu povodljivi za tuđim mišljenjem. Težnja za jednakošću kod njih je izraženija nego kod drugih naroda. Otuda česte napetosti. Zato su momenti jednodušja retki, ali kad se jave, oni su nadmoćni. Ponašanje utamničenih valjevskih knezova, kao prilog razumevanju nesloge, ilustrativno je: "Viče Birčanin i Grbović iz tamnice: "Jakove, brate, traži i sastavljaj i podaj koliko god ištu, samo život otkupljuj!" - A moj otac jednako viče "Ne daj, Jakove, ne daj pare, ne ostavljaj mi dece pod dugom da robuju. On će i novce uzeti i nas iseći. Iz ovog sindžira i ovi lisica ne misli on nas žive pustiti, no, kažem ti, ne daj pare. Ne ostajte pod dugom da mi deca prose!" O postojanju nesloge "na drugoj strani" malo se zna i govori. Dok se pomenuta scena iz valjevske tamnice često pominje, o neslozi u turskom taboru, povodom pregovora sa ustanicima 1806. godine, malo se zna. Iako i o jednom i o drugom govori sam Prota.
Malo su zapažene i pri izučavanju skoro da nisu korišćene reči upućene Proti tokom njegovog zatočeništva pred Mišarsku bitku: "Pope, od našeg mira i ugovora nema ništa kad vi među sobom niste složni. Vi hoćete Sirčića-pašu, pop Luka ište Ali-pašu, a mi i sva ordija ne damo drugome; a Kulin i njegova orta ne da Sirčiću no hoće Ali-pašu. I sva se ordija podelila na dve strane i hoće krv da legne među nama".
Na prvi pogled pomislilo bi se da je pomenuta srpska nesloga "zarazna". U suštini, reč je o dva dela istog naroda. Prvi stradalni veran idealu predaka i drugi, otpadni poveden "duhom vremena" radi lagodnijeg života žuri da raskine veze sa svojim poreklom ali od sklonosti ka neslozi ne može da pobegne. Dva ljuta protivnika ponikli iz jednog korena govore istim jezikom. Jedan se bori za goli opstanak, drugi rado i spremno gine da sačuva tuđinsku carevinu.
Odjek "nesloge" okovanih valjevskih knezova oko prikupljanja otkupa ostavio je traga i u pesmi poznatog umetnika, pisca i slikara Đure Jakšića "Prve žrtve". Đurina pesma nastala je 1860. godine, znači, pre objavljivanja Protinih sećanja u obliku knjige (1867), ali uskoro po štampanju u listu Šumadinka.

O TURSKOJ VOJSCI
Malo se, uopšte, zna o stanju unutar turske vojske. Ustanak se već dva veka "jednostrano" izučava, gleda se jedino očima srpske strane. Šta se zbiva na drugoj strani, kao da nikoga ne zanima niti ima podataka o tome. Koliko rivalstva ima među turskim prvacima i kako podnose velike poraze iz boja sa Srbima?! Zna se, na primer, da je Hafis-paša tokom Ivankovačke bitke ranjen, pobegao u Niš i tu, po tumačenju ustanika, "posle nekoliko dana ili od stra ili od sramote na prečac umro." Uočljivo je da skoro kroz sve godine ustanka i ratovanja na dva fronta izostaju istovremeni napadi sa Istoka i Zapada, što Srbima daje mogućnost uspešnog otpora prebacivanjem snaga sa jednog fronta na drugi.
U obradi 1805. Prota nije tako dosledan kao što to čini u odnosu na 1804. ili 1806. godine, gde se priča odvija nekim redom. Ovde se on „razdvojio“ između Sećanja i svog drugog spisa o Praviteljstvujuščem Sovjetu. Borbe oko Užica i oslobođenje, kao i bitka na Ivankovcu, opisani su u Praviteljstvujuščem Sovjetu, a ne u Sećanjima, gde bi im bilo mesto, već su tu samo pomenuti. Inače, poznato je da o drugoj godini Ustanka ima manje izvornih podataka nego za ostale.
Ovim se postavlja pitanje o vremenu njihovog nastanka. Ne bi začudilo ako se ispostavi da je Protin spis o Praviteljstvujuščem Sovjetu nastao pre njegovih Sećanja, i zato se Prota u Memoarima samo dotiče onoga što je u Praviteljstvujuščem Sovjetu već rečeno. Ako nije tako, onda dva spisa nastaju uporedo. Malo je verovatno da Praviteljstvujušči Sovjet nastaje kasnije. Tada bi, verovatno, u osnovnom tekstu Sećanja, drugoj godini ustanka bilo posvećeno više pažnje. I kod njega, kao i kod Vuka, postoji priča o „malim crnim kapicama od abe“ i to "nekoliko hiljada" koje tobož paša nosi sa sobom da njima obeleži pokorene Srbe.
Današnja nauka kao i Prota tvrdi da Stefan Živković, kao član Srpske  deputacije u Carigrad stiže posle sukoba, dok ostali izvori govore da se to desilo pre bitke. "Živković Stevan pre je od Porte sa izunom pošao preko Vlaške, đoja da kaže da je Afiz-paša od cara poslat, da se Srbi ne bi pobili, no neka Afiz-pašu poslušaju. Dok je došao Steva, Milenko Afiza potukao. A, da je i došao Živković, ne bi Afizu pomogao." Umesto ovako sažetog prikaza, Vuk stvara bajku od Živkovićevog povratka iz Carigrada. On za svakoga ima ponešto kao posebnu priču. Narodu govori da Porta Hafis-pašu šalje samo sa tri stotine ljudi, kao simvolično tursko prisustvo u Beogradu, a u slučaju da se on pojavi sa više vojnika ne treba ga primiti. Crnom Đorđu kaže istinu, da paša ima nalog da slomi ustanak, dok je za stvarnog gospodara Beograda, Gušanca Aliju, smislio zamku - u koju se Gušanac sigurno hvata - da ga Srbi, tobož, traže kao vezira, ali to Hafis ometa.

NEPOUZDANOST DATUMA
Propusti u pogledu datovanja kada je reč da li se nešto desilo pre ili posle nekog značajnog događaja su teži nego kad se radi samo o pomenu datuma. Oni su bolji pokazatelj koliko je ljudsko pamćenje nesigurno. Kod autora nema saglasnosti ni u proceni odnosa snaga dve vojske pred Ivankovačku bitku. Izvesno je da su Turci višestruko jači. Dalje, dok jedni tvrde da turska vojska na Ivankovcu sa sobom nije imala topove, što je teško prihvatiti, drugi misle da je bilo suprotno.
Tako topolski kazivač Petar Jokić, čija sećanja Milan Milićević beleži nekoliko meseci pred smrt (1852), stavlja Mišarsku bitku (1806) pre Ivankovca (1805). „Da je boj na Mišaru bio nekako pred Veliku Gospojinu to dobro znam, no je li to bilo 1805. godine, ne znam“. Tako je i Prota neodređen povodom Ivankovca. „Ovo je bilo oko – od 1. pa do 7. ili 10. avgusta 1805. godine; datum ne pamtim“. Podsetimo i da pominjane pregovore u Zemunu Prota stavlja pre Uskrsa 1804. godine, a oni su bili posle tog praznika.
I po Proti, većina vojske sa Crnim Đorđem nije učestvovala u glavnom sukobu na Ivankovcu usled inertnosti i slabih veza, jer nije na vreme krenula sa brda Gilja gde je čekala Turke, pošto se nije znalo kuda će oni udariti. To je malo verovatno i ne liči na ratovanje Crnog Đorđa koji ne kasni zbog loših veza ili pogrešne procene situacije, već jedino kad je sprečen ratovanjem na drugoj strani. Pa i tad dolazi u zadnji čas u pomoć. Za razliku od Prote, Petar Jokić, po kome bi bitka na Ivankovcu bila posle Mišarske, tvrdi da se ivankovački sukob odigrao u vremenu dok je tek pripremljena vojska išla u pomoć vojvodi Milenku.
Slično se dešava i po Simi Milutinoviću, po kome vojvoda Milenko i njegova vojska:
Šarampovčić ogradivši mali,
Zbila s' u nj'ga i operla verna.
Desetinu dana branila se,
Karađorđe dok sa vojskom prispe,
Smederevskom i sa kragujevskom,
S pobratimom Stanojem Glavašem,
I s Vulom u opasnost pervim.
Dan posle pobede i bekstva Turaka, otvoren je put za uzimanje Paraćina ali se to ne koristi jer se ustanici još uvek štite pričom da su samo protiv dahija ustali a to znači protiv nasilja u beogradskom području, dok se Paraćin nalazio pod pašom Lesk.
Nastaviće se...