Невиђену буру у јавности прошле недеље изазвали су наступи Борке Павићевић, директорке Центра за културну деконтаминацију и Бранислава Димитријевића, помоћника министра културе. Они су, наиме, у емисији Оливере Ковачевић тражили да се реформише Српска православна црква (!), а из неких изјава Димитријевића могло се закључити да он прихвата минимизирање злочина у Јасеновцу, као и да нема ништа против независности Косова. С обзиром на чињеницу да се ради о помоћнику министра културе, јавност је полудела, а многи политичари, укључујући и оне из Г 17 плус, одакле је и министар Брадић, траже од министра културе да под хитно смени овог функционера који износи ставове супротне ставовима Владе.
Али, ово је много већа прича од приче о министровом шегрту. Ово је, заправо, прича о ономе шта је остало од Србије. Само поравната Србија може да иде у Европу, па отуда најватренији заговорници безграничности нове идеологије сада све отвореније трасирају пут у срећну будућност у којој ће партија Великог Брата реформисати Српску православну цркву по мери Новог светског поретка, обријати православне свештенике, бирати патријарха по партијској припадности и Оченаш заменити са „Брате наш“. У тој будућности, српска историја ће бити редефинисана, српски споменици на Косову биће проглашени шиптарском културном баштином, а свако ко се томе успротиви биће повезан са злочином у Сребреници.
У целом овом случају, међутим, постоји нешто што је, у бити, далеко опасније од ових, како је сам Димитријевић рекао, „личних ставова“ које је изнео као грађанин (на шта има, без сумње, право), а не као функционер Владе.
А то је лакоћа са којом је Димитријевић, у добро познатом стилу свог политичког серкла, све оне који су га критиковали, назвао фашистима и нацистима.
Можда никада раније у нашем јавном говору нису толико често употребљаване етикете фашизма и нацизма као у последње време. Управо тај детаљ говори о опасној политичкој и комуникацијској клими на нашој јавној сцени. Свака критика упућена било коме из политичког хора букача из некадашњег „грађанског или невладиног сектора“ дочекана је оптужбама за фашизам и нацизам. Лакоћа са којом се лансирају тако крупне и опаке речи, говори управо о тоталитарној свести оних који их испаљују.
Свако ко се не слаже са идејом да је проглашење независности Косова предивна ствар за Србију, свако ко не мисли да је Србија заслужила бомбардовање, свако ко не пристаје на тезу о Србима као највећим злочинцима у Европи, и свако ко узима са резервом готове истине које стижу преко „благовесника“ који поручују да је врхунац патриотизма радити за интересе Великог Брата, у опасности је да буде проглашен фашистом и нацистом. А свака етикета, која се толико често понавља, остаје неповратно залепљена.
Управо је фашизам створио и до савршенства извео идеју негативне пропаганде, промовисање доктрине „напад као најбоља одбрана“, непрестаног понављања тезе „да су они који су против нас“ друштвени талог, и обележавање другог, то јест оног који није са нама, као мету за одстрел. Нигде толико фашизма, колико у говору на српској политичкој сцени. За то су одговорни управо они, попут помоћника Димитријевића, који себе сматрају неупитним антифашистима, и јединим баштиницима универзалне правде, истине и напретка, али по нашим леђима.
Управо зато, они су шокирани кад виде да има оних који не мисле као они. Они су увређени због аљкавости и шароликости српске јавне сцене, они не могу да верују да ико може да их критикује. Отуда сваку критику упућену њима - по кратком поступку, проглашавају фашизмом и нацизмом. Запрепашћени су пред чињеницом да многи људи, упркос жестокој пропаганди и претњама, више верују својим очима него њиховим проповедима.
Тачније, сваку критику на сопствени рачун, доживљавају као чисту бласфемију. То је вероватно отуда, што се надају да ће бити проглашени за свеце, у новој религији чији је главни храм Си-Ен-Ен.
Можда баш зато толико желе да реформишу Српску православну цркву?
Вечерње новости, недеља, 25.4.2009. године ТРАНСКРИПТ ИЗ ЕМИСИЈЕ
„ДА МОЖДА НЕ” РТС (22.4.2009) Водитељ: „Шта Ви мислите, да ли Београд треба да има улицу Јосипа Броза Тита“?
Бранко Димитријевић*: „Ја мислим да Београд треба да има обележје које ће нас подсећати на Јосипа Броза Тита, апсолутно“
Питање из публике: „Имам пар питања за господина Димитријевића. Ви сте рекли за реформу Српске православне цркве? Али, улога СПЦ у свим овим годинама била је иста она улога коју је имала током свих векова колико је постојала – значи, очување Српског народа као и српске вере. А, исто тако имали смо у Јасеновцу свештенике католичке цркве који су давали свој благослов усташким војницима који су убијали Србе. Исто тако... (упада у реч Димитријевић)
Бранко Димитријевић: „И обрнуто“
Душан Савић: „ ‘Обрнуто’, где је то било“?
*Бранко Димитријевић, помоћник министра културе |
