Напоран и дуг пут до истине

Једноставно речено размишљајмо са уважавањем слободе другога, васпитавајући своју богодаровану слободу у стваралачкој динамици живота у вери. Наравно, ни мало није лако разумети другога, посебно онда када смо под теретом самоуверености потиснули добро стваралаштво. Тада умишљамо да због својих „заслуга“ имамо неприкосновено право да критикујемо другога. Тако сами себи товаримо превелико бреме осуђивања, које све теже носимо непрестано се оптерећујући новим сукобима.

СВЕ ТРЕБА ГЛЕДАТИ БИСТРИМ ОКОМ СРЦА И ВИДЕТИ ОНО ШТО МОЖЕ БИТИ ДОБРО

Велика је ствар знати и моћи видети добру страну свега, јер на тај начин успевамо да са беспућа закорачимо на пут, из статизма у стваралаштво и из нихилизма у оптимизам. Нажалост, понекад учинимо другачије и предамо се лошим осећањима због некога или нечега. Све видимо једнострано, само из перспективе претпостављене, често нереалне, опасности. Тако само размишљамо о злу и смишљамо „одбрану“ од зла, уствари постајемо злоделатни.
Осуђујемо све и свакога, заборављајући да је осуђивање најопасније и најпоразније злодејство. На тај начин се препуштамо својој самовољној саможивости преузимајући на себе превелико бреме слободе другога, коју желимо не само да коментаришемо него и контролишемо. То нас доводи до опасног стања самоистицања попут фарисеја, коме је највећи успех то што „није као остали људи“; као и стања саморекламирања богатог младића, који пита „шта још треба да учиним“. Препознајмо у себи та стања и не дозволимо да у њих олако доспемо, јер кад нас обузму биће тешко да их превазиђемо. Важно је то да знамо да скоро свакодневно улазимо у ова стања, што значи да је потребно да се непрестано боримо са собом. Нажалост, уместо тога нама је лакше да видимо оно што други раде, или не раде, јер смо уверени да је оно што ми радимо једино исправно и меродавно у свему. Неки су оптерећени потребом да критикују једну телевизијску емисију под насловом „Транутак истине“, без имало спремности да из свега извуку и понеку поуку.

Да бих био јаснији навешћу једну отачку поуку у вези са догађајем који је скоро идентичан наведеној телевизијској емисији. Наиме, духовни отац је са својом духовном децом ишао и разговарао. Тако шетајући, наишли су на хиподром, где су се одвијале коњске трке, чули су се многи аплаузи и гласно навијање док су се такмичари борили. Сви, осим духовника су стали очекујући његову жестоку критику, док је он ходао лаганим ходом. Проговорио је скоро плачним гласом: „Видите како се ови људи боре за пролазна блага? А ми, хришћани, како смо немарни у борби за непролазне вечне венце...“ Разумимо ово казивање и покушајмо да га применимо данас, у овом нашем времену и конкретној ситуацији. Превазиђимо критику и размишљајмо о томе како човек поведен интересом „отвара душу“, ништа не скривајући. Можда у томе има много тешких ствари, неумесних и непримерених казивања, али порука је јасна: БЕЗ ОБЗИРА НА СВЕ, ЧОВЕК ЈЕ ПОКРЕНУТ КА ТОМЕ ДА БУДЕ ИСКРЕН! Не улазећи у даље разматрање питања и одговора, покушајмо да препознамо добар начин како да одобровољимо сами себе и једни друге на искреност и трезвено размишљање о животу. Овде, човек у намери да нешто добије, да нешто реши, пристаје на то да буде искрен и отворен, суочава се са собом пред многим сведоцима. Можда је по среди само жеља да се нешто стекне, али немојмо сад о томе, упитајмо се зашто нас који верујемо у вечни живот, то бесценблаго не покреће да се отворимо до краја? Шта нас зауставља на путу идења у Царство? Зашто смо само спремни да критикујемо поступке других без дубљег промишљања о сопственој отуђености од истине? Није довољно то што ћемо рећи да се код неких из емисије не ради о искрености већ о интересу. Потребно је да њихов поступак и пристајање на јавно суочење са самим собом видимо као подстицај да и сами почнемо дубље да промишљамо свој живот. Ми добро знамо да је „пред Богом све откривено“, Он све види, тако да за нас детектор лажи није, и не може бити проблем.

ЉУБАВ СВЕ ПОБЕЂУЈЕ И ПРЕОБРАЖАВА НА БОЉЕ

Уместо празних прича о другоме и непотребних критика на рачун различитих покушаја учинимо добар покрет љубави према свима, исто као и горе наведени духовник. Будимо сигурни у вери тако што нећемо све другачије проглашавати за лоше и зло унапред. Уважавајмо свако стваралаштво, посматрајмо све из перспективе добронамерности, не дозволимо да одмах упаднемо у замку сумње и противљења. Пружимо руку свакоме да бисмо га прихватили, не одбацујмо никога и ништа унапред. Упитајмо се да ли, и колико, смо ми искрени у својој исповести и размислимо колико тога потискујемо у себи, скривајући се једни од других у нека своја умишљена стања. Не улазећи у бесмисао осуђивања навођењем ових или оних разлога, покушајмо да уочимо спремност другога човека да се бори за живот. Наравно, да то није баш најбољи пут, али је у сваком случају пример покушаја да се нешто промени и поправи. Може неко рећи да је замишљено као забава која не може ништа да поправи, може само да изрази конкретно стање. Треба знати да ни тако нешто није за одбацивање, као што није ни за апсолутно прихватање, али може бити вишеструко подстицајно. Мудрост је препознати оно што подстиче на боље и не остати у стању пасивног посматарача који чека да похвали добро и осуди зло. Често у том неделатном чекању сами себе толико обезвредимо да ни сами не увиђамо странпутицу на којој смо. То опасно самозаваравање додатно подстиче наша идеја да будемо ловци на грешке других. Отуда у нама постоји само једна жеља, да уочимо пропусте, да их разгласимо, да се њима наслађујемо причајући међу собом, што никако није добро. Због тога је врло важно да свему приступамо са уважавањем труда многих стваралаца,поштовањем стања и одлуке другога, јер само тада можемо све на прави начун видети и разумети. Тако и овде у вези са телевизијским пројектом који има своје име, али и идеју о повратку истине у Србију на велика врата.

УСКИ ПУТ И ТЕСНА ВРАТА

Уважавајући са пуном добронамерношћу напор ствараоца, ми идемо „уским путем“ и улазимо на „тесна врата“, не омаловажавајући никога. Издигнимо се изнад похвала и осуђивања и идимо путем вере сигурним кораком, трудећи се да у овом пројекту и покушају препознамо најпре опомену за нас. Не оспоравајмо труд и напор ником, нека нас понека неумесност не збуни, будимо сами умесни у свему како бисмо покренули све ове тражитеље на прави начин. Зато не оспоравајмо одмах, него указујмо на боље могућности без омаловажавања било ког човековог покушаја да крене напред. Многи су оптерећени свим и свачим, свако тражи решење, али га сви не налазе. Нађимо се једни другима при руци у тражењу и налажењу бољитка, не одбацујмо олако икону Божију, другога човека. Знајмо да увек постоји добра шанса и велика могућност за свакога човека, и нека нас не саблажњавају речи и поступци других. Пазимо на то да наше речи буду умесне, а поступци разумни и трезвени.

Није ово похвала нечега, као што није ни позив да се учествује у нечему, још мање је одбрана некога или нечега, само је подстицај да нам напад на другога не буде мера вере. Позив свима да из свега извлачимо добре поуке, како би наше живљење било умесније и трезвеније. Јер, ако немамо у себи довољно трезвеноумља да схватимо да веровати значи волети непрестано Бога и свакога човека и васцелу твар, онда имамо проблем са собом. Наравно, треба разликовати добро и зло и ништа не уопштавати, али не смемо да се трошимо мржњом према онима и ономе што нам се не свиђа. Суштина вере није то да нам се неко или нешто свиђа или не свиђа, него да све волимо и у свему видимо добру поуку. Само тада ће наше разликовање добра и зла бити стварно и делатно, а не острашћено и под притиском саможивости. Заправо, најбоље се изграђујемо тако што побеђујемо страх, предрасуде, субјективни и колективни егоизам издижући се изнад порекла и припадности у здраво стање црквене саборности свих народа и свих векова и нараштаја. Пазимо добро на сваки свој поступак и не трошимо се прозивајући друге. Значи, покушајмо да извучемо здраву поуку вере из наведене емисије, и то тако што ћемо промишљено расуђивати о себи и својим поступцима уместо што би осуђивали друге и њихове покушаје да нешто учине. Дајмо свему свој пуни допринос тако што ћемо бити у свему и пред свима стварно искрени, знајући да Бог све зна, али не реагује као ми, брзоплето, неумесно и недомерено. Мера му је безмерије љубави, па нека онда и нама, ако смо стварно побожни, мера буде безмерије љубави према свима.

Кренимо одмах тим путе, сетимо се да су први хришћани имали снаге и вере за јавну исповест. Ми не морамо тако, посебно не уз детектор лажи, али можемо, ако хоћемо, да стварном искреношћу поправимо много тога у свету. Покушајмо, није касно али је потребно да кренемо што пре и издржимо до краја. Не морају то одмах да виде милиони људи, кренимо један по један корака, двоје, троје у Христу, и биће то безброј у безмерију љубави.....