У прошлом броју Православља (бр. 1010) је објављен текст др Бојана Алексова написан у апологетске сврхе књиге «Историја Србије од 19. до 21. века» Холма Зундхаусена. Редакција «Православља» је тиме дала простор за још једну историографску полемику на страницама својих новина. Зачуђујуће је да се «ничим погођени» Алексов уживљава у улогу бранитеља писца историографског рада са чијим се многим закључцима и резултатима на слаже. Осим ако није у питању студентски дуг према ментору или идеолошко одобравање Зундхаусенових поставки.
Аутор те малокрвне апологије која се појавила у цењеном листу подмеће да сам аутор пашквиле. Он, као учен човек, треба да зна да је пашквила по дефиницији увредљива клевета и то углавном непотписана!
Зундхаусенова синтеза је за господина Алексова парадигма учености и пример научности за коју се не сме изрећи другачији суд од похвале. Неки од хвалоспева изатканих поменутој књизи у нашој земљи настали су из обичне провинцијалне сервилности. Нејасном аргументацијом Алексов доказује да нисам написао рецензију него клеветнички напад. O методологији и фактографији Х. Зундхаусена расправљали су још детаљније и позванији од мене. Нашој јавности је било потребно указати и на политичку функцију писања и објављивања ове књиге.
Због чега се господин Алексов баца туђим копљима и узима незахвалну улогу заточника? Можда што није могао да одоли своме историографском укусу и што се потрудио да у црквеној штампи добије простор за своја идејно-политичка залагања. Алексов је понајмање неангажовани и аполитични историчар. Он припада групи историчара, институтских «експерата», који се у хладовини својих кабинета баве српским правосављем и «агресивним» светосављем.
Кренимо од почетка. Први немачки експерт који је писао и надгледао рад СПЦ, био је Георг Мајер, СС-оберштурмфирер, запослен у одељењу III-F Немачке обавештајне службе у окупираној Србији. Он је у своме елаборату с краја августа 1941. записао: «Православна црква је одувек била кичма српске нације». Упркос свим страдањима, физичким затирањима, потискивањима са територија, праћеним скупо плаћеним пројектима југословенства и комунизма, та кичма још увек и никада неће бити сломљена!
Један од захтева постављених у делу савремене стране историографске продукције о Српској православној цркви јесте да се она морално дискредитује, да јој се одузме природна етичка моћ као конститутивној установи српског народа заснованој на хришћанским темељима.
Замерајући ми на тобожњој методолошлој недоследности према књизи Немца који је дао само једно тумачење модерне српске историје, др Алексов нас убеђује да су мрље у српској историји: «грађански ратови и сукоби; ратови са братском и православном Бугарском; убиства миропомазаних владара; тровања и протеривања црквених поглавара; хајдучија, криминал и корупција готово без премца у Европи, а пре свега заостајање у привредном и образовном смислу за другим земљама».
Док ово читамо неодољиво нам се намећу питања: Да ли би протеривања митрополита Михаила било да иза тога није стајала политика бечког двора? Да ли би православна Бугарска у два маха напала братску Србију да је није на то гурала династија немачког порекла? О каквој заосталости у односу на суседне земље може бити речи када је Србија најстарија држава у модерној историји на брдовитом Балкану. Ко је икада направио компаративну студију, сасвим поуздану и статистички уверљиву да је српска корупција без премца у Европи. Срби су по некима друмски хајдуци јер су само стајали на путу немачком Drang nach Osten. Колико би српска, па и европска историја била мање крвава и трагична да се у Југоисточној Европи и у српској историји није мешао страни фактор? Може ли господин Алексов у историји Српске цркве да пронађе таквих примера који би парирали епохи Борџија?
Да ли има у српској историји ексклузивно болних и непопуларних тема угрожавања других, односно, по замени теза неко би закључио да су Срби стрељали ђаке у Минхену у Другом светском рату? Нисам написао пашквилу како суерише Алексов, који по задатку све здраво, лепо и достојанствено у српској историји и традицији проглашава отрцаним стереотипима. И да се разумемо, неговање епског духа у виђењу прошлости није исто што и потхрањивање митоманске свести. |
