Предуго смо били у дефанзиви. Превише смо се повукли из јавног живота. Затворили смо се у гето црквених порти. Постали смо и самодовољни. Готово смо укинули друштвени активизам православних хришћана.
Помало смо занемарили социјалну функцију Цркве. У нас се увукао губитнички менталитет и дух социјалних пораза без борбе. Толико изгубљених битака, толико унапред предатих партија, толико самоизолације и пристајања да живимо у свету медијских етикета које су нам наметнули: антисемитизам, клерофашизам, нацизам, мрачни средњи век, ретроградне снаге...
Како је дошло до тога да ми, хришћани, треба да се стидимо своје вере, а да ругоба, неморал, противприродност и лаж сваке врсте могу бити представљени као нешто сасвим нормално? Како смо дозволили да изгубимо сваки утицај у цивилизацији коју смо стварали, а која се окренула против нас? ШТА ДУГУЈЕМО ХРИШЋАНСТВУ?
Олако смо препустили забораву да је наша цивилизација у својој основи хришћанска и тако допустили да изгубимо добру стартну полемичку позицију. Зашто се ми повлачимо из овог света у чијим смо најбољим дометима учествовали? Зар нису прве организоване болнице у историји основане у хришћанским заједницама? Зар прве школе у нашем народу нису настале у манастирима? Зар хришћанство није први пример државне лојалности, али и грађанске непослушности (Римској држави која тражи поклоњење Цару као Богу)? Зар прве хуманитарне, милосрдне активности нису заправо и прве активности Цркве и њена есенција постојања?
Да онда погледамо великане светске и домаће историје. Већина њих почива на израженој хришћанској религиозности која умногоме објашњава њихове стваралачке домете: Никола Тесла, Михаило Пупин, Милутин Миланковић, Николај Велимировић, да се задржимо само код нас.
Да сагледамо радне навике, породичне вредности, књижевност, архитектуру, уметност и да видимо ко је више дао светској цивилизацији од хришћанства? Како се догодило да смо избачени из друштвене утакмице?
Историја овог проблема је велика и не почиње чак ни са Француској револуцијом, али је сигурно да врхуни у комунистичкој диктатури, посебно над словенским и православним народима. На другој страни света, Запад друге половине 20. века је покушао да заснује рај на земљи, а добио је постхришћанску цивилизацију која је завршила у бесмислу и празнини трке за материјалним успехом, у слому свих западних снова и веровања. Данас, када је нови век почео са сменом историјских епоха и када се изнова превреднује све у шта смо веровали у прошлом веку, хришћанство може и треба изнова да изађе у друштво и подсети на себе и свој смисао. То је наша хришћанска обавеза да помогнемо свету и човеку у егзистенцијалној кризи. КАКВА ЈЕ НАША ВЕРА?
Наша вера је вера излажења у сусрет, јавна вера, вера сведочења. Наша вера се повлачи само кад је у питању време за молитву и лични подвиг, а све друго време је време за дела вере. Ми имамо веру која објашњава све и која је доживела све. Шта је за веру која је решила проблем смрти, који није могла решити ниједна вера и философија од овога света, да реши било који проблем човековог живота? Зар у мору надрилекара и лажних учитеља да се не чује глас вере освећене вишемиленијумским трајањем?
Није мало важно већ је много важно изнова нагласити да је наша вера без дела мртва и да су наша дела такође облици наше молитве Богу и врхунски изрази наше побожности.
А где су данас дела наша? У светској економској кризи чији је узрок у свету духовних и моралних промашаја, у мору људи без посла и утехе, социјално угрожених, разведених, очајних, уморних, болесних, у затворима, младих на улици где је маркетинг греха и порока доживео историјски врхунац, и у разним другим животним проблемима и недаћама?
Сходно томе, сви ми, православни хришћани, треба да у мери својих могућности, не угрожавајући своју суштинску духовну димензију живота, посветимо већу пажњу милосрдној делатности, тј. бризи за сиромашне и друге угрожене и посебне социјалне категорије (сиромашни, вишедетне породице, удовице, избеглице, породице погинулих и ратни војни инвалиди, старачка домаћинства...). Такође, болнице, народне кухиње, обданишта, гимназије, центри за лечење болести зависности, научни институти, уметничка друштва, невладине организације, медији - треба да постану места присуства хришћана у друштву и пројаве наше социјалне одговорности.
Посебна област нашег интересовања и пружања духовног одговора треба да буду проблеми беле куге у српском народу, еколошки проблеми, људска права на приватност, радни елан и друштвена солидарност. ХРИШЋАНСТВО ДАНАС
Зашто бисмо данас избегавали било коју актуелну и провокативну друштвену тему?
Ако је светска криза, имамо шта да кажемо, јер је узрок и решење кризе у свету духовних и моралних вредности. Ако је екологија, имамо прави одговор, јер је еколошки пост према природи једини истински одговор на еколошке проблеме. Ако су људска права, хришћанство има свој став, и штити човекову личност од разних савремених облика технолошког тоталитаризма и противриродности. Ако је хуманитарна делатност, па то је друго име Цркве. Ако је било која тема која се тиче човека и људске заједнице, Црква је то или већ решила или својим огромним духовним искуством може да реши. На нама је, међутим, да се делатно укључимо у живот друштвене заједнице, изађемо из порте у друштво, избегнемо ново протеривање на маргине друштвеног утицаја које нам се спрема под изговором да Црква не треба да се меша у политику. Наша је обавеза да се умешамо у све оне актуелне друштвене теме које се тичу живота нас као појединаца, наших породица, наше нације и државе у којој живимо као њени лојални грађани.
Питање је само да ли смо ми спремни за ову хришћанску дужност и да ли имамо спремне потребне духовне и практичне одговоре на актуелна социјална питања. |
