Епоху речи замењује епоха слике. Последњи статистички подаци показују да је број читалачке публике из дана у дан све мањи. Телевизија и интернет узимају свој данак. Лакше, јефтиније и брже се стиже до информација: стиснеш дугме и добијеш све. Одлазе ли књиге и новине у историју?
Могу ли електронски медији да замене штампане медије, као и начин примања и квалитет информација које медији преносе до реципијента? Можда могу брже и јефтиније, али не могу квалитетније и дубље да се баве одређеним питањима. Електронски медији инсистирају на темпу, шареној слици и интерактивности, а књиге се нуде са својим страницама пажљиво одабраног текста, дају вам могућност да јој се враћате кад год то желите, да на маргинама графитном оловком допишете нешто, да подвучете занимљиве мисли, да је чувате у својој библиотеци, не као доказ ваше памети за друге, већ као доказ вашег постојања за себе.
Један од таквих колекционара и великих заљубљеника у књиге је и Живојин Жика Лазић, чији је легат у Библиотеци Српске Патријаршије у настајању.О себи прича мало, више воли да се сећа оних људи који су много значили у његовом животу. Родио се на Крстовдан 1929. године у Вртиглави, једном селу код Мионице. Гимназију завршава у Ваљеву, а онда прелази у Београд на студије. Завршава права, цео радни век проводи у Београду као познати адвокат, али никада не престаје да се бави књигама и литературом. Скромно додаје:
– Адвокатуром сам се професионално бавио цео радни век јер нисам заборављао своје породичне обавезе, и морао сам од нечега да издржавам жену и осталу фамилију. У свом послу политичке процесе никада нисам хтео да прихватим. Једном приликом препоручивали су ми да браним неке усташе у Задру, али ја сам то категорички одбио. Не могу ваљано да браним људе који су убијали мој народ, српске жене и децу.
Откуда толика љубав према књигама?
– Литературом су ме „заразили”, на првом месту мој ујак Живорад Милошевић, који је имао само основну школу, али је био врло паметан и велики љубитељ књига. Али пресудну улогу је одиграо Растислав Плетњев, руски емигрант који је по доласку у Србију добио службу у Ваљеву. У Ваљеву смо се упознали, свакодневно се дружили, ја сам упијао сваку његову реч. Био је широко образован, знао је десет језика, говорио је мудро и занимљиво. Препоручивао ми је шта треба да прочитам, а када бих то прочитао, дуго смо разговарали о тим делима. А онда, нове књиге, нови разговори, нове тајне...
Он је остао у Србији до 1949. године. Напустивши Југославију, у којој је Титова диктатура из дана у дан била све јача и страшнија, отишао је прво у исељенички логор у Италију, а онда је, уз помоћ једне колегинице са Универзитета у Прагу где је студирао, успео је да се пребаци у Монтреал у Канади, и да постане редовни професор на њиховом универзитету. Написао је 19 књига, и ја их имам све. Он је, између осталог, написао прву студију о Солжењицину, у којој је предвидео да ће Солжењицин бити на Западу једно кратко време, али да ће се вратити у Русију, што се и догодило.
Захваљујући Растиславу, упознао сам руску литературу и периодику. Издвајам часопис Проблеми комунизма, који је излазио на западу једно петнаестак година, четири пута годишње. Сјајан часопис који, хвала Богу, имам у својој библиотеци од првог до последњег броја.
Какву сарадњу имате са другим културним институцијама у Србији?
– Сарађивао сам и са Српском академијом наука и уметности (њима сам дао доста, између осталог часопис Нова Европа који је излазио у Загребу, затим Отаџбину у 33 тома итд), са Правним факултетом у Београду (преко 250 књига), са неким институтима и тако даље. Некима сам задовољан, а некима не. У последње време сарађујем са Библиотеком Српске Патријаршије и са њеним управником мр Зораном Недељковићем. Врло сам задовољан сарадњом са нашом Црквом и драго ми је што сам један део својих књига и часописа поклонио Патријаршијској библиотеци: Достојевског у оригиналу, комплетно издање Политике од 1944. године, све бројеве НИН-а, Књижевних новина и Књижевну реч, Републику од 1946. до 1954. године, дао сам јој Београдске новине, окупацијски период, од 1917-1918. године. Тренутно смо у договарању око преузимања комплетног емигрантског часописа Његош.
Нажалост, старост чини своје, притисла ме је болест и ја сам принуђен чак и да продајем неке своје књиге, како бих плаћао лекове.
Један сте од највећих библиофила у Србији. Како је дошло до тога?
– Литературом се никада нисам бавио професионално, студирао сам права а не књижевност, али сам био заљубљеник у књиге. Сакупљао сам их непрестано, из дана у дан се повећавала моја библиотека. Док су други куповали кола и станове, скупљали новац да иду на летовање, ја сам сву своју уштеђевину трошио на књиге. У њима се крије непроцењиво благо, велика људска мудрост и животна питања, сакупљена у разним књигама, увек су ми била важнија и битнија од бављења неким пролазним или материјално-потрошачким стварима. Имао сам библиотеку са преко 19.000 књига, не било каквих, већ пробраних и вредних. Надам се и желим да један део тих књига заврши као Легат Библиотеке Српске Патријаршије. |
