Често се догађа да млади брачни пар живи код родитеља једног од супружника. Млади често греше, доносе неправилне одлуке. Старија генерација, која има више животног искуства, схвата да то може да доведе до озбиљних проблема. Питамо се, шта би у таквим ситуацијама требало да чине родитељи младих супружника и какав би требало да буде њихов став?
Ако родитељи виде да младој породици прети реална опасност, они би најпре требало да разумеју колико је то важно за младу породицу. При том би такође морали да запамте да родитељски ауторитет не треба користити као монету која је стално у оптицају, него као навећу драгоценост.
На све начине се морају избегавати сувишни, ситни савети који се тичу свакодневног живота – на пример, савети о томе како би требало припремити ручак, и сл. Родитељ треба да понуди савет тек када се помоли и када се руководи искључиво коришћу младе породице, трудећи се да у потпуности занемари своје амбиције, а често чак и љубомору коју бисмо могли да осећамо због своје деце – зато што нас је напустио љубљени син или кћерка. У противном, лако нам се може догодити да несвесно направимо грешку. Најзад, најбоље је да разговарате са својим сопственим дететом, а не са зетом или са снахом – ваша деца ће вас боље разумети. ПОРОДИЧНИ ОДНОСИ
У савременом друштву често се догађа да млади, након што ступе у брак, нису у могућности да живе одвојено од родитеља. Тада долази до оних типичних конфликата између зета и таште, свекрве и снахе. Пре него што се осврнемо на ту појаву, требало би о томе уопштено да говоримо, са аспекта односа мужа или жене према његовим, тј. њеним родитељима. Шта би ту могло да се каже? На основу мог сопственог искуства (моја супруга и ја смо готово од почетка живели одвојено од родитеља) и на основу искустава других породица, сматрам да би млади, ако постоји таква могућност, требало да живе одвојено од родитеља, јер ће им бити лакше да самостално изграде добре породичне односе. Као по правилу, и односи међу различитим поколењима побољшавају се онда када млади живе одвојено, јер их не ометају емоције, различитост карактера, ставова, темперамената итд. Постоје, наравно, и оне ситуације када млади морају да живе са родитељима, а постоје и људи који се изврсно слажу са својим родитељима. Ја сам имао прилике да их видим, али то је, нажалост, веома ретка појава. У већини случајева појављују се несугласице. Шта бисмо у тим случајевима могли да посаветујемо? Сами родитељи би требало добро да знају да, уколико желе срећу младој породици, никада не би смели да подстичу сина против снахе или кћерку против зета – у таквим околностима наше добре намере ће имати рђаве последице, а ми ћемо својим сопственим рукама ископати гроб њихове породичне среће. НУЛТИ СТЕПЕН СРОДСТВА
Речено је да ће човек напустити оца својега и матер своју и да ће се прилепити к жени својој (1Мојс. 2,24). Мора се схватити да муж и жена представљају нулти степен сродства, да су то људи који су једно другоме најближи, док су родитељи и деца – први степен сродства. То се истиче не само у црквеним канонима, него и у државним законима који се, на пример, тичу наслеђивања имовине. Они су, дакле, наследници првог реда. Старија генерација би требало да разуме да је деци сада важније да изграде односе у младој породици, са својим супружником, и да ми, старији, никуда нећемо отићи: деца ће нас и даље волети, као што ћемо и ми волети њих. Најважније је да својом љубомором – на пример, дошла је нека жена коју мој син воли више него мене, његову рођену мајку! – не доприносимо рушењу нестабилне, младе породице, за шта можемо пронаћи безброј примера.
Шта би, са друге стране, требало да има на уму млада генерација, тј. зетови и снахе? Младићи се жене, а девојке удају за особе које имају родитеље и рођаке, са којима би требало да изграде добре односе. Ми долазимо у породицу у којој постоје нека установљена правила, поредак и традиције и ми не можемо одједном да их прекинемо, што значи да би требало да се поставимо у положај свог брачног друга. Они који су за мене свекар и свекрва, тј. таст и ташта, за мог супруга (или супругу) су отац и мајка који су њему или њој посветили читав свој живот, васпитали га и начинили од њега или од ње онакву особу какву смо заволели. Њему или њој је заповеђена љубав према њима и, сасвим природно, он или она не може да их се одрекне или да се сасвим одвоји од њих. Морамо имати на уму следеће: уколико наши односи с родитељима нашег супружника буду лоши, тешко да ће и наши породични односи бити срећни! Човеку нико не може да замени ни оца, ни мајку: сви смо ми формирани током детињства и 90% наше личности чини породично васпитање. Јасно је да такве везе човек никада не може да прекине, чак ни ради супружника. Наравно, дужни смо да се према старијима односимо с поштовањем и уважавањем и да од њих тражимо савет, што је такође важно. Природно је да ће сваког човека одобровољити благонаклон однос и поштовање и зато неће бити ни речи о неком супарништву, па чак и ако оно постоји, и сама та особа ће се трудити да га превазиђе, јер ће разумети да сте јој ви пријатељ и савезник.
Господ није случајно створио мушкарца и жену као потпуно различите личности – различите и психички, и физички, и душевно; створио их је таквима ради тога да би лакше волели једно друго. Мушкарац је рационалније, одлучније, непоколебивије, па чак и физички снажније биће које не подноси притиске и које би стога требало да штити породицу и да брине о њој. Жена је осетљивије, срчаније биће, биће које је трпељиво и издржљиво. Она је – подршка мушкарцу. Атмосфера у породици, наравно, више зависи од ње. Зашто? Зато што мушкарац од жене очекује разумевање. Породица је место где нас дочекују, сусрећу, разумевају, указују нам пажњу. Узгред, већина брачних неверстава од стране мушкарца не догађа се на сексуалној основи, као што мисле многе жене, нити због тога што им оне не одговарају као жене. Ни у ком случају не оправдавам такве мушкарце јер они, наравно, врше брачно вероломство. Мушкарац, међутим, одлази код друге жене зато што му се чини да ће тамо наићи на разумевање, на топлину, на поштовање, зато што је тамо прихваћен. Сасвим је јасно да је то илузија, јер се никаква срећа не може изградити на греху. Над тим би се, међутим, требало замислити. Показало се да су разумевање и поштовање према мушкарцу један од основних чинилаца породичног благостања. Мушкарац је, наравно, глава породице, али је жена њено срце, како каже проф. Осипов. Као што човек не може да живи без срца, не може да живи ни без главе. Шта је важније? Важно је и једно и друго!
Могуће је, међутим, да постоји и одређено супарништво међу супружницима. То потиче отуда што се и код нас све више ствара она представа о браку као о савезу два партнера, која је потекла са Запада. Ради се, пак, о томе да таква представа нема ништа заједничко са животом. У сваком колективу – а породица је такође колектив – мора да постоји старешина. У књигама које су посвећене породици (а оне су углавном протестантске) питање јерархије се брижљиво и дипломатски заобилази. Шта нам, међутим, каже Свето Писмо? Муж је глава жени, као што је и Христос глава Цркви (Еф. 5,23). Они ово питање заобилазе због тога што је на Западу веома снажна еманципација! Отуда је потекла и склоност ка грађанским браковима. Запослене жене, као по правилу, могу да зарађују више од својих мужева и тамо се већ одавно не прихвата да је муж глава породице, а што и јесте узрок многих проблема, узрок брачне кризе. Узгред, многи једнострано схватају јерархију, под утицајем својих представа о томе да муж, уколико је глава породице, истовремено мора бити и тиранин, деспот. Овакве представе потичу од непознавања ствари.
Када желе да покоре своје жене, наши мушкарци се обично позивају на речи апостола Павла: Жена да се боји свога мужа (Еф. 5,33). Неопходно је, међутим, да најпре правилно схватимо реч „бојати се“. Ми кажемо да се бојимо Бога, говоримо о страху Божјем, бојимо се људи – а шта то значи? Бога ни у ком случају не можемо да се бојимо, јер је Он наш небески Отац. Бојимо се, међутим, да нећемо пројавити љубав, да ћемо нарушити танану везу између себе и Бога, бојимо се да ћемо се показати недостојнима Његове љубави – то је оно чега се бојимо, а не казна. И ево, када говоримо о јерархији, многи мужеви је неправилно схватају – и у томе се крије проблем. Глава породице је онај који носи одговорност за њу и доноси одлуке, али при том те одлуке не доноси самовласно, него саветујући се са супругом. Ако је због мојих одлука некоме у породици лоше, какво добро одатле може да дође? БРЕМЕ ВЛАСТИ
Ето због чега се, узгред речено, појављују велики проблеми у породичном животу: мушкарац неће да прихвати на себе бреме власти и неће да га понесе. Њему је тако лакше. Жена у том случају пати, она би, у складу са својом природом, желела да муж доноси одлуке и да прихвати ово бреме на себе.
Бити глава породице не значи привилегију, него тежак крст. И опет, бити глава не значи бити бриљантан руководитељ, али то у сваком случају мора да буде човек с ауторитетом на којега рачунају и којега поштују. Навешћу следећи пример. Када се сусретну генерал и мајор, ко ће први исказати поштовање? Мајор, наравно, а генерал ће му одговорити. Генерал не мора обавезно бити генијалан стратег – једноставно, мајор га према јерархији поштује као старијег по звању и рачуна на његово мишљење као на главно и одлучујуће. Када жена не потискује мужа у други план него се, напротив, саветује са њим и када прихвата његов ауторитет, тада и он сам чини корак којим јој излази у сусрет, трудећи се да на себе прихвати одговорност и њему се то допада – њему је природа предодредила да буде глава, старешина. Ако је положај мужа у тој јерархији сложен, жена може да промени човека, али само ако подстиче добре стране његове душе, уместо да користи прекоре и притиске. Он се мора подстаћи да изврши промене у себи – у њему постоји нешто добро! Ако у њему нема ничега доброг, зашто се онда жена удавала за њега? Значи, сами смо за све криви. ПОШТОВАЊЕ
Одредили смо другу компоненту породичне јерархије – поштовање. Мужеви, који имају пуномоћ да носе пуноћу власти, такође су позвани да поштују своје жене, као што је рекао апостол Павле у Посланици Ефесцима: Мужеви, волите своје жене као што и Христос заволе Цркву и Себе предаде за њу (Еф. 5,25). Испоставља се да ће ситуација у породици у великој мери зависити од поштовања које муж и жена буду испољавали једно према другом, и она ће се, у том случају, увек мењати на боље.
Управо ће очување оваквих норми понашања у породици подстаћи људе на правилно функционисање породице. То се посебно односи на децу. Мајка има задатак да деци сугерише поштовање према оцу породице, почевши од таквих ситница као што је њихово дочекивање оца када се врати са посла и поздрављање са њим. Мушкарцу је то пријатно, а деца се од малена уче да поштују старијег, да поштују оца. За оца је то, сасвим природно, додатни стимуланс да буде истински отац и муж.
Два џина, на којима почива стабилна породична срећа и благостање – јесу љубав и јерархија.
Свештеник Павле Гумеров |
