Најдража протина мисија

Пут у Русију представља Проти најдражу мисију. О њој исцрпно говори и често на њу подсећа: „Москва и Петербург, Варшава и Беч, где сам некад био, појављују ми се као сан моје младости“. Поред тога, по овом посланству он је највише и познат, и скоро сваки помен Проте уједно представља и подсећање на ово путовање.

Одлука за ову мисију донета је у устаничком логору још у јуну, али је њено остварење привремено одложено због доласка Бећир-паше. У везу са овом намером Прота доводи и састављање пописа порушених цркава – „Начинимо прошенија како смо умели, попишемо од сваке нахије где годе има какви зидина, развалина или гомила камења од цркава и монастира, и кажемо да су то све Турци поразоравали, да би се тим Руси на већи гнев подигли и ражалили..”.
Протино сведочење потврђују акти сачувани потпуно независним и неочекиваним путевима. Он често током писања упућује на своје „артије“, али овом приликом то не чини, нити се тамо такав попис налази. Нешто слично није сачувано ни у руским архивима. Бројчани однос очуваних и порушених храмова објавио је земунски књиговезац Гаврило Ковачевић у свом спеву „Повест о случајном возмушченију в Сербии..”. у јесен 1804. године. Приближни однос порушених и очуваних храмова је око две трећине срушених према једној оних у којима се служи. Значајно је подсетити да је овај однос већ давно назначен, и у запису из шеснаестог века бележи се како је остала само једна трећина храмова.
Детаљнији попис који садржи податке за простор шири од београдске области сачуван је преко заоставштине плашког епископа Лукијана Мушицког (1824–1837), који је у време састављања списка био професор у Сремским Карловцима, а препис је настао у Земуну 12. октобра 1804. од Теодора Неимаровића: „Екстракт поглаваров сербскија инсурекцији, сел колико в којој нахији находјатсја, дејствитељних и запуштених церквеј“. Сачуван је и сличан попис живих и порушених манастира. Лукијан Мушицки касније постаје горњокарловачки епископ, а попис храмова остаје у његовој архиви. На списку се налазе додаци унети руком самог Мушицког. Писар Неимаровић био је на услузи и Мушицком и Гаврилу Ковачевићу, коме је доставио податке при штампању књиге.
Припремљена писма „прележала“ су на Врачару цело лето: „Прошенија (за Русију) стоје готова, но за њи’ мало људи знаде, јербо ми кријући то све радимо и чекамо док дође Бећир-паша, да видимо шта ће бити, пак у Русију да идемо“. Од преговора са пашом, као што се могло очекивати, није било резултата. Са обе стране се постављају услови које други учесник не може, по тадашњем стању на терену, да прихвати. Устаницима се нуде само лепа обећања без икакве гаранције за њихово остварење, а супротна страна није хтела ни да чује за српски захтев да постигнути договор буде стављен под надзор неког страног двора.

ПОЧЕТАК ПУТА
У овим преговорима прошло је неколико недеља, па се у Русију могло кренути тек 1. септембра, на самом измаку лета, тако да је путовање кроз Русију текло по зимском времену. Сећања се пишу деценијама касније, па је вредност Протиног описа под знаком питања и због заборављања али, и због „подешавања“ које је у овом поглављу највеће. Депутацију поред Проте чине још Петар Новаковић Чардаклија и пожаревачки трговац Јован Протић, о коме се у Београду знало само по чувењу, а упознали су се при првом сусрету на путу низ Дунав.
Прота је спреман да почетак пута драматизује и прикаже га више неизвесним него што је он стварно био: „Овако се навезао Колумб са својом дружином на сиње море, да нађе Америку и упозна је са Европом, а ми се навозимо данас на тихи Дунав да нађемо Русију за коју ништа не знамо где је, но само што смо у песми чули да је има, и да Србију упознамо са Русијом“.
Помиње Прота и Колумбово откриће Америке, што говори о његовом раду на стицању знања током живота, јер кроз школовање у Ашањи и Купинову о томе вероватно није могао чути.
Везе Србије и Русије трају већ вековима и остварују се на нивоу појединаца као представника појединих манастира који повремено, а некад у редовним временским размацима – обично од седам година – посећују ову земљу ради примања новчане помоћи.
Крајем 1803. године, значи, тачно годину дана пре Протине мисије, у Русији борави и архимандрит манастира Пиве Арсеније Гаговић. У новембру се налази у Петрограду, а 2. децембра примљен је и од цара. Извесне везе устаника са Русијом су већ биле успостављене разним заобилазним путевима. Прва вест о устанку у Русију је стигла од бечког посланика. У извештају датованом 10. фебруара стоји: „У Србији се опет разбуктао пламен буне и околина Београда постала је позорницом разбојништва и насиља сваке врсте“. Овде је од посебног значаја израз „опет“, који одражава стање сталних потреса у београдској области, познато и по другим изворима. Тек касније почињу да стижу вести преко Влашке и Цариграда. Независно од збивања око Београда, и бачки епископ Јован Јовановић – касније познат по томе што је устаницима набавио прве топове – покушавао је да нешто учини за своје поробљене сународнике преко митрополита новгородског Амвросија, још од јануара 1804.
Већ 3. маја из Остружнице је упућено писмо руском посланику у Цариграду Андреју Италинском. Ту су побројани разлози који су их покренули на пут отпора, а потом навели да се обрате Русији: „Ми данас немамо друге помоћи ни наде, него прибегнути заштити руског престола, како би и нас, бедне хришћане, светим омофором... као и друге заштитио и покрио, те да нас сто хиљада хришћана у Србији не изгинемо од оштра мача. Наша је жеља да посредовањем свете Руске непобедиве државе добијемо слободу да нашу веру чувамо“. Јуна месеца код цетињског митрополита Петра I и руског конзула Марка Ивелића био је човек послат од устаника.
Пуномоћје за депутацију је састављено 28. августа: „Даје се пуномоћије да могу у име српског народа који у Србији живи на сваком месту свако добро дело које се тиче српскога народа пуномоћно творити дела, те свршити и закључити“. Потпис акта даје и стање и циљ устаника: „У логору на Врачару пред Београдом“.
Током пута, депутацији се на услузи нашао и код Проте чешће помињани Стефан Живковић, трговац који је први почео да снабдева устанике барутом. Прота својевремено није пропустио да каже како је он то радио уз повећану цену за тридесет процената. Делимично се искупио на овом путовању, јер је олакшао прелаз депутације преко Дунава, ступање на туђу територију и сусрет са граничним службеником. Према причању Проте, они су потпуно неприпремљени за тај разговор, као да га нису очекивали.
Граничар је био Србин, један од оних ретких спремних да учине за своје сународнике у невољи, али већ његове речи са дозом благог прекора говоре колико су одговори депутата били „убедљиви“ и како би се са мало бирократске зловоље и истрајности могли довести под сумњу, а самим тим и њихов даљи пут: „Хајдете, хајдете, да од мене не нађете“. Вероватно је заслуга Стефана Живковића и то што нису задржани у карантину, већ су одмах сутрадан наставили путовање.

СУСРЕТИ У МОЛДАВИЈИ
Према Проти, у Букурешт су стигли 14. септембра, што је само пример више његовог несигурног сећања. Сагласно руском акту, они су у овај град стигли 8. септембра, а поменутог 14. били су већ у Јашу. Пут преко Влашке тече без тешкоћа, јер на челу области је Константин Ипсиланти наклоњен Русима. Пролазак кроз Молдавију је испуњен ризиком, јер ту код књаза Мурузија постоји већа наклоност за Турке.
Није без значаја сусрет са двојицом српских механџија у Фокшину, молдавској вароши – Петром Бијуклићем из Ужица и Николом Јовановићем од Карановца. Петар је знао Проту од раније. „Ниси ли ти син покојнога Алексе из Бранковине, ниси ли ти онај који је у мојој кући ноћио, кад си одвео девојку из Ужица за твога кума Јоксу Пријепољца и знаш ли какав ти добар ђогат беше?..”. Сусрет је морао бити изненађење кад се зна да се људи и на мањим растојањима слабо познају.
И до овог места у Молдавији стигла је вест о смрти кнеза Алексе и о Црном Ђорђу. „Како је Црни Ђорђе и Јаков и сва наша браћа?“. Прилика је да се сазна и за једну етапу у значењу речи. Глагол „упознати се“ данас се користи да означи први сусрет, а у овом случају односи се на погрешан утисак при сусрету. „Ви се у мене упознајете ја нисам прота...”. У међуратном периоду такво значење имао је глагол „препознати“. Сачувана је и потврда издата овом приликом, а зна се да је на основу ње, као касније осиромашени, Јовановић тражио помоћ од устаничке државе, што је скоро као правило. „Ми ниже потписати, својеручно писаније дајемо господину Николи Јовановићу, и свидетељствујемо да је он нас дочекао у Влабеговској у селу Краљеву и примио нас као полномошчнике и посланике Сербијанске и својим трудом и угостованијем пропратио нас до русијске границе. И тај Јовановић вишеречени јесте рожденијем из Карановца. Зато му свидетељствујемо да јесте показао се син отечества“.
Према Сими Милутиновићу, овај сусрет у Фокшину је од много већег значаја него што му га Прота придаје, јер су ту депутати били у опасности:

Бијуклић им тад сачува књиге,
Ни тек скиде подозрења шапе,
Са стешњени посланика српски,
Николица Карановчанине
Но им и пут безопасан даде,
Ако свиме те имањем знатним,
Пожртвова да изнесу главе.

Већ од првог сусрета са руским конзулом у Јашу, српски емисари улазе у зону руског старања и њихово путовање се прати.
Пут до Петрограда не одвија се „праволинијски“ до основног циља, већ се овде-онде „скреће“. Свраћају у Каменец Подолски да сретну „царевог брата Константина“. Поводом боравка депутације у овом месту, војни губернатор јавља министарству унутрашњих послова да се на територији империје налазе представници српског народа, са жељом да стигну до цара и поднесу му своје молбе. Од конзула у Јашу добили су руска документа, да би лакше прошли кроз Молдавију. Циљ им је да стигну до Петрограда и, пошто иду преко Кијева, препоручује се војном губернатору те области да им се нађе у потреби. У Кијеву су такође наишли на Србина гостионичара, Бенковића, родом из Баната.
Из поробљене отаџбине, захваћене огњем ослободилачког покрета, Прота је стигао у земљу благостања. Пажњу му привлачи оно што је његовом народу најпотребније. „У очи ми је најмилије падало што су око све цркве посадевена топовска ђулета од сваке мере, и чини ми се толико и’ је врло много у реду, да и’ сва српска кола не би уједанпут могла потерати... Да ми је двадесета част само од ове једне врсте да и’ на Врачар отерам, и ови’ неколико топова, сада би’ већма волео него сва звона свете лавре да у Србију преселим“.
Затим се иде у Харков, где им се придружио професор права на харковском универзитету Теодор Филиповић (Божа Грујовић). Био је родом из Руме. Код устаника је по савету митрополита Стратимировића променио име и постао Божа Грујовић, да му не би Аустрија правила тешкоће. Према Вуку Караџићу, Божа је био спреман да дође код Срба, пошто му није одговарала оштра руска клима. На њега се „циљало“ већ на поласку из земље, а онда се донекле представља као да се у Харкову колебају између Боже и другог Србина, такође професора, Атанасија Стојковића. Додуше, тешкоће у избору није било „Ако онога већега (Стојковића) поведемо, ни на по пута без кавге нећемо моћи стићи, и најпосле узеће нам и кола, па ће се он возити а ми ићи пешке“.
Већ оно што се види на Стојковићевом портрету сагласно је са оценом депутата, а затим потврђено целом његовом биографијом из које се сазнаје да ради стицања добити није презао ни од чега па ни од оног што је у принципу неспојиво са занимањем и угледом универзитетског професора.
    Наставиће се...