Najdraža protina misija

Put u Rusiju predstavlja Proti najdražu misiju. O njoj iscrpno govori i često na nju podseća: „Moskva i Peterburg, Varšava i Beč, gde sam nekad bio, pojavljuju mi se kao san moje mladosti“. Pored toga, po ovom poslanstvu on je najviše i poznat, i skoro svaki pomen Prote ujedno predstavlja i podsećanje na ovo putovanje.

Odluka za ovu misiju doneta je u ustaničkom logoru još u junu, ali je njeno ostvarenje privremeno odloženo zbog dolaska Bećir-paše. U vezu sa ovom namerom Prota dovodi i sastavljanje popisa porušenih crkava – „Načinimo prošenija kako smo umeli, popišemo od svake nahije gde gode ima kakvi zidina, razvalina ili gomila kamenja od crkava i monastira, i kažemo da su to sve Turci porazoravali, da bi se tim Rusi na veći gnev podigli i ražalili..”.
Protino svedočenje potvrđuju akti sačuvani potpuno nezavisnim i neočekivanim putevima. On često tokom pisanja upućuje na svoje „artije“, ali ovom prilikom to ne čini, niti se tamo takav popis nalazi. Nešto slično nije sačuvano ni u ruskim arhivima. Brojčani odnos očuvanih i porušenih hramova objavio je zemunski knjigovezac Gavrilo Kovačević u svom spevu „Povest o slučajnom vozmuščeniju v Serbii..”. u jesen 1804. godine. Približni odnos porušenih i očuvanih hramova je oko dve trećine srušenih prema jednoj onih u kojima se služi. Značajno je podsetiti da je ovaj odnos već davno naznačen, i u zapisu iz šesnaestog veka beleži se kako je ostala samo jedna trećina hramova.

Detaljniji popis koji sadrži podatke za prostor širi od beogradske oblasti sačuvan je preko zaostavštine plaškog episkopa Lukijana Mušickog (1824–1837), koji je u vreme sastavljanja spiska bio profesor u Sremskim Karlovcima, a prepis je nastao u Zemunu 12. oktobra 1804. od Teodora Neimarovića: „Ekstrakt poglavarov serbskija insurekciji, sel koliko v kojoj nahiji nahodjatsja, dejstviteljnih i zapuštenih cerkvej“. Sačuvan je i sličan popis živih i porušenih manastira. Lukijan Mušicki kasnije postaje gornjokarlovački episkop, a popis hramova ostaje u njegovoj arhivi. Na spisku se nalaze dodaci uneti rukom samog Mušickog. Pisar Neimarović bio je na usluzi i Mušickom i Gavrilu Kovačeviću, kome je dostavio podatke pri štampanju knjige.
Pripremljena pisma „preležala“ su na Vračaru celo leto: „Prošenija (za Rusiju) stoje gotova, no za nji’ malo ljudi znade, jerbo mi krijući to sve radimo i čekamo dok dođe Bećir-paša, da vidimo šta će biti, pak u Rusiju da idemo“. Od pregovora sa pašom, kao što se moglo očekivati, nije bilo rezultata. Sa obe strane se postavljaju uslovi koje drugi učesnik ne može, po tadašnjem stanju na terenu, da prihvati. Ustanicima se nude samo lepa obećanja bez ikakve garancije za njihovo ostvarenje, a suprotna strana nije htela ni da čuje za srpski zahtev da postignuti dogovor bude stavljen pod nadzor nekog stranog dvora.

POČETAK PUTA
U ovim pregovorima prošlo je nekoliko nedelja, pa se u Rusiju moglo krenuti tek 1. septembra, na samom izmaku leta, tako da je putovanje kroz Rusiju teklo po zimskom vremenu. Sećanja se pišu decenijama kasnije, pa je vrednost Protinog opisa pod znakom pitanja i zbog zaboravljanja ali, i zbog „podešavanja“ koje je u ovom poglavlju najveće. Deputaciju pored Prote čine još Petar Novaković Čardaklija i požarevački trgovac Jovan Protić, o kome se u Beogradu znalo samo po čuvenju, a upoznali su se pri prvom susretu na putu niz Dunav.
Prota je spreman da početak puta dramatizuje i prikaže ga više neizvesnim nego što je on stvarno bio: „Ovako se navezao Kolumb sa svojom družinom na sinje more, da nađe Ameriku i upozna je sa Evropom, a mi se navozimo danas na tihi Dunav da nađemo Rusiju za koju ništa ne znamo gde je, no samo što smo u pesmi čuli da je ima, i da Srbiju upoznamo sa Rusijom“.
Pominje Prota i Kolumbovo otkriće Amerike, što govori o njegovom radu na sticanju znanja tokom života, jer kroz školovanje u Ašanji i Kupinovu o tome verovatno nije mogao čuti.
Veze Srbije i Rusije traju već vekovima i ostvaruju se na nivou pojedinaca kao predstavnika pojedinih manastira koji povremeno, a nekad u redovnim vremenskim razmacima – obično od sedam godina – posećuju ovu zemlju radi primanja novčane pomoći.
Krajem 1803. godine, znači, tačno godinu dana pre Protine misije, u Rusiji boravi i arhimandrit manastira Pive Arsenije Gagović. U novembru se nalazi u Petrogradu, a 2. decembra primljen je i od cara. Izvesne veze ustanika sa Rusijom su već bile uspostavljene raznim zaobilaznim putevima. Prva vest o ustanku u Rusiju je stigla od bečkog poslanika. U izveštaju datovanom 10. februara stoji: „U Srbiji se opet razbuktao plamen bune i okolina Beograda postala je pozornicom razbojništva i nasilja svake vrste“. Ovde je od posebnog značaja izraz „opet“, koji odražava stanje stalnih potresa u beogradskoj oblasti, poznato i po drugim izvorima. Tek kasnije počinju da stižu vesti preko Vlaške i Carigrada. Nezavisno od zbivanja oko Beograda, i bački episkop Jovan Jovanović – kasnije poznat po tome što je ustanicima nabavio prve topove – pokušavao je da nešto učini za svoje porobljene sunarodnike preko mitropolita novgorodskog Amvrosija, još od januara 1804.
Već 3. maja iz Ostružnice je upućeno pismo ruskom poslaniku u Carigradu Andreju Italinskom. Tu su pobrojani razlozi koji su ih pokrenuli na put otpora, a potom naveli da se obrate Rusiji: „Mi danas nemamo druge pomoći ni nade, nego pribegnuti zaštiti ruskog prestola, kako bi i nas, bedne hrišćane, svetim omoforom... kao i druge zaštitio i pokrio, te da nas sto hiljada hrišćana u Srbiji ne izginemo od oštra mača. Naša je želja da posredovanjem svete Ruske nepobedive države dobijemo slobodu da našu veru čuvamo“. Juna meseca kod cetinjskog mitropolita Petra I i ruskog konzula Marka Ivelića bio je čovek poslat od ustanika.
Punomoćje za deputaciju je sastavljeno 28. avgusta: „Daje se punomoćije da mogu u ime srpskog naroda koji u Srbiji živi na svakom mestu svako dobro delo koje se tiče srpskoga naroda punomoćno tvoriti dela, te svršiti i zaključiti“. Potpis akta daje i stanje i cilj ustanika: „U logoru na Vračaru pred Beogradom“.
Tokom puta, deputaciji se na usluzi našao i kod Prote češće pominjani Stefan Živković, trgovac koji je prvi počeo da snabdeva ustanike barutom. Prota svojevremeno nije propustio da kaže kako je on to radio uz povećanu cenu za trideset procenata. Delimično se iskupio na ovom putovanju, jer je olakšao prelaz deputacije preko Dunava, stupanje na tuđu teritoriju i susret sa graničnim službenikom. Prema pričanju Prote, oni su potpuno nepripremljeni za taj razgovor, kao da ga nisu očekivali.
Graničar je bio Srbin, jedan od onih retkih spremnih da učine za svoje sunarodnike u nevolji, ali već njegove reči sa dozom blagog prekora govore koliko su odgovori deputata bili „ubedljivi“ i kako bi se sa malo birokratske zlovolje i istrajnosti mogli dovesti pod sumnju, a samim tim i njihov dalji put: „Hajdete, hajdete, da od mene ne nađete“. Verovatno je zasluga Stefana Živkovića i to što nisu zadržani u karantinu, već su odmah sutradan nastavili putovanje.

SUSRETI U MOLDAVIJI
Prema Proti, u Bukurešt su stigli 14. septembra, što je samo primer više njegovog nesigurnog sećanja. Saglasno ruskom aktu, oni su u ovaj grad stigli 8. septembra, a pomenutog 14. bili su već u Jašu. Put preko Vlaške teče bez teškoća, jer na čelu oblasti je Konstantin Ipsilanti naklonjen Rusima. Prolazak kroz Moldaviju je ispunjen rizikom, jer tu kod knjaza Muruzija postoji veća naklonost za Turke.
Nije bez značaja susret sa dvojicom srpskih mehandžija u Fokšinu, moldavskoj varoši – Petrom Bijuklićem iz Užica i Nikolom Jovanovićem od Karanovca. Petar je znao Protu od ranije. „Nisi li ti sin pokojnoga Alekse iz Brankovine, nisi li ti onaj koji je u mojoj kući noćio, kad si odveo devojku iz Užica za tvoga kuma Joksu Prijepoljca i znaš li kakav ti dobar đogat beše?..”. Susret je morao biti iznenađenje kad se zna da se ljudi i na manjim rastojanjima slabo poznaju.

I do ovog mesta u Moldaviji stigla je vest o smrti kneza Alekse i o Crnom Đorđu. „Kako je Crni Đorđe i Jakov i sva naša braća?“. Prilika je da se sazna i za jednu etapu u značenju reči. Glagol „upoznati se“ danas se koristi da označi prvi susret, a u ovom slučaju odnosi se na pogrešan utisak pri susretu. „Vi se u mene upoznajete ja nisam prota...”. U međuratnom periodu takvo značenje imao je glagol „prepoznati“. Sačuvana je i potvrda izdata ovom prilikom, a zna se da je na osnovu nje, kao kasnije osiromašeni, Jovanović tražio pomoć od ustaničke države, što je skoro kao pravilo. „Mi niže potpisati, svojeručno pisanije dajemo gospodinu Nikoli Jovanoviću, i svideteljstvujemo da je on nas dočekao u Vlabegovskoj u selu Kraljevu i primio nas kao polnomoščnike i poslanike Serbijanske i svojim trudom i ugostovanijem propratio nas do rusijske granice. I taj Jovanović višerečeni jeste roždenijem iz Karanovca. Zato mu svideteljstvujemo da jeste pokazao se sin otečestva“.
Prema Simi Milutinoviću, ovaj susret u Fokšinu je od mnogo većeg značaja nego što mu ga Prota pridaje, jer su tu deputati bili u opasnosti:

Bijuklić im tad sačuva knjige,
Ni tek skide podozrenja šape,
Sa stešnjeni poslanika srpski,
Nikolica Karanovčanine
No im i put bezopasan dade,
Ako svime te imanjem znatnim,
Požrtvova da iznesu glave.

Već od prvog susreta sa ruskim konzulom u Jašu, srpski emisari ulaze u zonu ruskog staranja i njihovo putovanje se prati.
Put do Petrograda ne odvija se „pravolinijski“ do osnovnog cilja, već se ovde-onde „skreće“. Svraćaju u Kamenec Podolski da sretnu „carevog brata Konstantina“. Povodom boravka deputacije u ovom mestu, vojni gubernator javlja ministarstvu unutrašnjih poslova da se na teritoriji imperije nalaze predstavnici srpskog naroda, sa željom da stignu do cara i podnesu mu svoje molbe. Od konzula u Jašu dobili su ruska dokumenta, da bi lakše prošli kroz Moldaviju. Cilj im je da stignu do Petrograda i, pošto idu preko Kijeva, preporučuje se vojnom gubernatoru te oblasti da im se nađe u potrebi. U Kijevu su takođe naišli na Srbina gostioničara, Benkovića, rodom iz Banata.
Iz porobljene otadžbine, zahvaćene ognjem oslobodilačkog pokreta, Prota je stigao u zemlju blagostanja. Pažnju mu privlači ono što je njegovom narodu najpotrebnije. „U oči mi je najmilije padalo što su oko sve crkve posadevena topovska đuleta od svake mere, i čini mi se toliko i’ je vrlo mnogo u redu, da i’ sva srpska kola ne bi ujedanput mogla poterati... Da mi je dvadeseta čast samo od ove jedne vrste da i’ na Vračar oteram, i ovi’ nekoliko topova, sada bi’ većma voleo nego sva zvona svete lavre da u Srbiju preselim“.
Zatim se ide u Harkov, gde im se pridružio profesor prava na harkovskom univerzitetu Teodor Filipović (Boža Grujović). Bio je rodom iz Rume. Kod ustanika je po savetu mitropolita Stratimirovića promenio ime i postao Boža Grujović, da mu ne bi Austrija pravila teškoće. Prema Vuku Karadžiću, Boža je bio spreman da dođe kod Srba, pošto mu nije odgovarala oštra ruska klima. Na njega se „ciljalo“ već na polasku iz zemlje, a onda se donekle predstavlja kao da se u Harkovu kolebaju između Bože i drugog Srbina, takođe profesora, Atanasija Stojkovića. Doduše, teškoće u izboru nije bilo „Ako onoga većega (Stojkovića) povedemo, ni na po puta bez kavge nećemo moći stići, i najposle uzeće nam i kola, pa će se on voziti a mi ići peške“.
Već ono što se vidi na Stojkovićevom portretu saglasno je sa ocenom deputata, a zatim potvrđeno celom njegovom biografijom iz koje se saznaje da radi sticanja dobiti nije prezao ni od čega pa ni od onog što je u principu nespojivo sa zanimanjem i ugledom univerzitetskog profesora.
    Nastaviće se...