О човековој слободи избора

Познат у породици и међу најближим пријатељима као Џек (Jack), овај приповедач, академик, медиевалиста, књижевни критичар и есејиста, родом из Северне Ирске, био је професор на катедри за Средњовековну и ренесансну књижевност на универзитету у Оксфорду. Према сопственим аутобиографским записима, крштен је одмах након рођења у Ирској цркви (Church of Ireland), али је током своје адолесценције постао атеиста. Тек се као тридесетогодишњак вратио хришћанској вери, и то под утицајем блиских пријатеља од којих је један био и Толкин (J. R. R. Tolkien), аутор чувеног дела „Господар прстенова“ (The Lord of the Rings). Према сопственим речима постао је „један сасвим обичан лаик Енглеске цркве (Church of England)“ (C. S. Lewis, Mere Christianity) која је, заједно са Ирском црквом и другим црквама диљем англосаксонског света, била (и још увек јесте) члан једне шире црквене заједнице, свима познате под називом Англиканска заједница (Anglican Communion). Тај духовни преображај оставио је велики траг на његов даљи књижевни и јавни рад, а познати и веома популарни били су његови редовни радио-наступи током Другог светског рата, у којима је искључиво говорио о питањима хришћанске вере. Луисова књижевна дела преведена су на више од 30 језика, а продавана су у милионским тиражима широм света.

НЕКА БУДЕ ВОЉА ТВОЈА

„Постоје само две врсте људи: они који Богу кажу нека буде воља Твоја, и они којима Бог на концу свега каже нека буде воља твоја. Сви који су у паклу, налазе се тамо по свом личном избору.“ (C. S. Lewis, The Great Divorce).

Свето Писмо казује да је човек створен по благодати Божјој, и то „по обличју Божјем“ (Пост. 1,27), тј. да је настао онда када му Бог „дуну у нос дух животни“ (Пост. 2,7). Следи да је створење, које би се иначе по мало чему разликовало од било које друге животињске врсте, постало препознатљиво као човек тек оног тренутка када је, по благодати Божјој, први пут успоставило свесну заједницу са Богом, када је кроз однос ја-Ти постао јединствена и непоновљива личност, тј. онда када је постао homo religiosus (израз М. Елијадеа). Бог је, дакле, човека створио и призвао га да кроз динамику обожења (Θέωσις), одн. подвигом љубави (који се у човеку остварује применом његове слободне воље), постане причасник превечне динамике љубави између Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога. Стицањем и одржавањем подвига љубави, човек поприма обличје Божје и дела да се, у синергији са благодаћу Божјом, настани у Царству небеском, одн. рају.

Први пут када је човек, применивши своју по благодати Божјој стечену личну слободу, изабрао да раскине заједницу љубави са Богом догодио, се велики промашај одн. грехопад. Тај први пад наших прародитеља није остао искључиво на нивоу преступа једне од заповести Божјих, већ се пројавио у свој својој трагичној пуноћи као егзистенцијални неуспех, како то каже надахнути савремени православни теолог Христо Јанарас.
Овде је, дакле, пре свега реч о начину на који се човек односи према егзистенцијалном догађају своје слободе. Пад наших прародитеља, као и искуство понављања пада у животима сваког од нас, представља, како Јанарас даље вели, човеково слободно одрицање могућности учествовања у истинитом животу, у личном односу и љубавној заједници са Богом и ближњима својим; пад извире из човекове слободне одлуке да одбаци личну заједницу са Богом и да се ограничи на аутономију самодовољности сопствене природе која је без заједнице са Богом тварна и смртна.

Бирајући да не остварује своје постојање у заједници са Богом, човек постаје демонолико створење, јер одсликава демонску моно-манијачку опседнутост самим собом (како Луис то сликовито вели у својем „Предговору за изгубљени рај“, Preface to Paradise Lost). Демоноликом човеку није потребан други, њему је други само и искључиво извор патње, тј. његов лични пакао. Сатана је пожелео да буде оно што јесте, да буде сав у себи и сав за себе, и његово стање постојања, као и сваког њему сличног, тј. стање одвојености од Бога, јесте самопотирање сопствене личности, одн. потпуно разграђивање сваке боголикости у себи и остварење пакла као стања, а не места, постојања.

Након физичке смрти и општег васкрсења до којег ће, како верујемо, доћи по другом доласку Сина Божјег, Господ ће поштовати израз слободне воље сваког од нас. Отвориће капије Царства небеског, а у Царство небеско, тј. у заједницу љубави са Богом Оцем, Богом Сином и Богом Духом Светим, ући ће само они који су ту и такву заједницу, слободним личним подвигом али и као чланови заједнице светих, одн. Свете Цркве Христове, упорно остваривали током свог земаљског живота, дижући се опет и опет након сваког од својих неизбежних падова у прашину греха. Пакао ће остати избор оних који су својом слободном вољом одбили заједницу љубави са Богом и који су себе још за живота довели у такво стање да више нису ни способни да уопште пожеле једну такву заједницу.

Луис у својем делу „Велики раскид“ (The Great Divorce) сликовито описује пакао као „место“ у којем сваки од „становника“ има неугасиву жеђ, тј. самоиндуковани нагон, да се непрестано удаљава од свог „најближег суседа“. Ради се о (од стране самих „становника“) упорно и непрестано „омеђиваном простору“ где су сви изоловани једни од других и где се та изолованост (тј. међусобна искључивост и удаљеност) у вечности непрестано продубљује, одн. увећава. Неизбежни пратилац таквог стања самоизолације јесте и један непрекидни процес стално нарастајућег осећаја све дубљег и дубљег очајања које је проузроковано свешћу о непрекидно нарастајућим бесмислу таквог постојања. Пакао је стање у којем се све непрестано креће од центра ка периферији, у којем сваки смисао постојања стално постаје све безначајнији, и то тако у вечности... За разлику од тога, у Царству небеском све се креће од периферије ка центру. Међу житељима раја збива се процес сталног зближавања у љубави, и то како према Троједином Богу (који је у центру), а тако и једни према другима – све то у димензијама вечности и „из славе у славу“.

Могло би се рећи да човекова слобода избора детерминише рај и пакао као два различита стања постојања. Обе реалности потичу из истог нетвореног извора, али их различити људи перципирају на различит начин као различита искуства. У ствари, ради се о једном те истом искуству које човек различито перцепира у зависности од свог унутрашњег стања.

Ради се о искуству које јесте виђење Господа Исуса Христа у нетвореној светлости Његовог божанства, тј. Његове славе. Након Његовог другог доласка сви ће видети Христа у Његовој нетвореној светлости и „изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда“ (Јн 5,29). У присуству Христовом људи ће бити разлучени као „овце“ са десне и „јарад“ са леве стране (Мт 25,32–33). Другим речима, раздвојиће се у две различите групе, и то оних који ће видети у Христу рај и оних који ће у Њему видети „огањ који спаљује“ (Јевр. 12,29), одн. пакао; „гле овај лежи да многе обори и подигне“ (Лк 2,34). Христос постаје васкрсење у вечни живот онима који који Га љубљаше, а онима који Га одбацише постаје њихов пакао. Следи да рај и пакао никако не треба схватати као награду или пак казну, већ као лично искуство виђења Христа које зависи искључиво од оног стања у нашим срцима до којег смо за живота доспели коришћењем наше сопствене слободне воље. Ми придобијамо рај или га губимо завршавајући у паклу већ за свога земаљског живота, и то искључиво применом слободне воље у свом односу према Богу и ближњима својим. Наш однос према ближњима јесте основна индикација нашег унутрашњег стања, и зато ће управо тај однос бити критеријум раздвајања када дође Син Човечји у слави својој (Мт 25,31, и даље 34–46).

„Јер не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега. Који у њега верује не суди му се, а који не вјерује већ је осуђен, јер није вјеровао у име Јединороднога Сина Божјег“ (Јн 3,17–18).