Свет је богојављење, Човек је богослужење! Да је само ова два стиха написао необични српски песник Јустин Поповић (јер све што је написао заправо су песме у прози), било би то више него довољно да се данас саберемо овде и дивећи се овим стиховима покушамо да их тумачимо и из њих се учимо тајни Бога и тајни човека. А написао је много више од тога.
Тешко је данас овде у Ваљеву, у толикој близини Светих и чудотворних моштију које почивају у манастирима Лелић и Ћелије, говорити пред ученицима Светог Оца нашег Јустина, као живим сведоцима Очевог житија и поука. Али по позиву и послушању покушаћу нешто да кажем у име своје генерације и онога што је за нас, изгубљене, значио сусрет са књижевним делом Светог старца ћелијског.
Припадам генерацији која је долазила на овај свет у годинама када га је о. Јустин напустио. Не могу да говорим о њему из угла личног познанства. Једино што могу то је да настојим да објасним шта о. Јустин данас значи Младој Србији. А за то је потребно одговорити на три питања.
Прво гласи: ко је био Јустин Поповић? ДРУШТВЕНИ АНГАЖМАН
Познато је да је о. Јустин један од највећих православних теолога 20. века. Зна се да се ради и о једном од најаутентичнијих проповедника, сведока, исповедника и благовесника истине Божије у прошлом веку. Тек у наше време јасно је и о каквом се духовнику радило и колико је ученика и нових мисионара засејао широм света.
Али оно што је остало недовољно примећено, под утиском његове повучености у манастир Ћелије након Другог светског рата, где га је заправо изоловао комунистички режим, јесте његова интелектуална и друштвена ангажованост између два светска рата. Наиме, о. Јустин је веома присутан у бројним медијским и културним ратовима тога времена, пише и сарађује са најважнијим црквеним, политичким и културним листовима тога доба у Србији, и увек када је потребно устаје у одбрану истине и правде, вере и нације. Такав је остао и у времену комунистичке диктатуре, не одступајући од исповедања вере и истинског националног идентитета. Тај Јустинов интелектуални и друштвено-ангажовани пример, који га нимало случајно приближава његовом иначе личном пријатељу и поштоваоцу Александру Солжењицину, јесте оно што нам је данас подједнако важно знати и следити. ЈУСТИНОВ ЗАВЕТ
Друго питање је шта нам је о. Јустин оставио у аманет? За Младу Србију довољна је једна и то мала његова књига: „Светосавље као философија живота”. У њој се крију одговори која је то философија живота српског народа и како се она односи према кључним питањима света, човека, прогреса, просвете, културе, друштва... Та књига нам је открила програм нашег деловања данас и зато смо Јустиновци – јер је о. Јустин Светосавац, јер нам је открио Светосавље, реч која је иначе и настала у српском језику тек у његово време и у кругу сарадника истоименог часописа студената Богословског факултета СПЦ у Београду. Знајући колико је нових речи изобразио, а не знајући ко је аутор ове кованице, можемо се слободно понашати као да је њен аутор о. Јустин, који јој је дао суштинску садржину. ПРОГРЕС У ВОДЕНИЦИ СМРТИ
Треће и завршно питање, ако се смемо усудити да на њега дамо одговор, јесте шта би о. Јустин рекао и поручио нама данас?
Пратећи његову мисао о цивилизацији која је протерала Бога из овога света и на његово место поставила човека, Човекобога, долазимо до нашег времена и питамо се где је завршила та цивилизација коју је о. Јустин још тада видео као „прогрес у воденици смрти”?
Сигурни смо да би се данас јавно запитао докле нас је одвео тај европски Човекобог? И отворено указао на све његове лажи: његова берза – лаж, његове банке – лаж, његове хартије од вредности – лаж, његово целокупно финансијско тржиште – лаж, његова демократија – лаж, његови медији – лаж! Све лаж до лажи, ето шта је савремени европски човек који је настао на идеји Човекобога.
И где је данас тај „непогрешиви” човек из Рима, па онај „непогрешиви” из Берлина, па онај „непогрешиви” из Лондона, и онај „најнепогрешивији” из Вашингтона?
Постхришћанска цивилизација која је пола века ратовала са људским заједницама брака, породице, парохије, нације и државе, и желела да их избаци из савременог света, данас, на рубу пропасти, нема другог излаза изузев друштвене солидарности која се једино може изнова остварити управо кроз протерани свет традиционалних заједница.
И шта нам данас остаје, када се та цивилизација човекоцентризма урушава на наше очи, изузев да се вратимо светосављу као философији живота и свету традиционалних вредности?
Ми пут свој знамо, пут Богочовека, по речима песника Алексе Шантића. Ми своје ауторитете имамо и знамо за ким треба да идемо, а то су Свети Сава и два највећа Србина после Њега - Свети Николај Жички и Свети Јустин Ћелијски. Ми све време заправо само следимо ону Јустинову срну, из његове најлепше песме у прози „Срна у изгубљеном рају”, са циљем да будемо скромни наследници најбољих особина Христових Срба, међу којима важно место у Календару Светих чека и Јустина Српског. |
