Свет књиге

СЕПТУАГИНТА НА НЕМАЧКОМ ЈЕЗИКУ

У Савету Немачке евангеличке цркве у Берлину је ове године представљен први превод Старога завета са грчког језика на немачки, што је превод тзв. Септуагинте. Тиме је овај традиционални текст Библије први пут учињен доступним широким читалачким круговима немачког говорног подручја. Настанак Септуагинте своди се на 250. годину пре Христа, па је овај превод и најстарији познати превод Светога писма на неки страни језик (Стари завет је писан на јеврејском). Септуагинта – отуда њено латинско име (LXX) - сачињена је у Александрији од стране 70, одн. 72 преводиоца који су радили у одвојеним радним просторијама, и то у року од 72 дана.

За богословље, филологију и историју религије Септуагинта је од велике научне вредности: многи богословски искази хришћанске вере – као о натприродном зачећу Христовом – постају јасни тек преко грчког превода Старога завета. На многим местима  Септуагинтин превод се значајно разликује од данашње верзије јеврејске Библије. На пример, Псалтир у LXX има један псалам више (151. псалам), Јеремијина књига је другачије подељена на главе и краћа је за једну петину, псалми се другачије деле и броје...

Целокупно издање Септуагинте на савременом језику било је до сада само на енглеском, а тај превод је сачињен у 19. веку. На овом немачком преводу радило је преко 80 стручњака, и то почев од 1999.г. "Без издашне подршке Евангеличке цркве у Рајнланду и Немачког библијског друштва (као издавача) превод никада не бисмо привели крају", рекао је издавач. У циљу стручнијег и литерарнијег превода одржавани су научни семинари у Немачкој, Француској и САД. Међу преводиоцима били су евангелички, римокатолички и православни стручњаци, који су поједина питања проучавали и са јеврејским научењацима. С православне стране доприносили су проф. др Константин Николакопулос (Минхен), јеромонах Пајсије (Рауер) из Скита св. Спиридона (Гајлнау) и проф. др Анастасије Калис (Минстер). Тако је настао пројект који је повезао међусобно хришћанске вероисповести и њих с јеврејским библистима. Штавише, пропратну реч немачком преводу написао је рабин.

Нови превод не труди се да осавремени оригинални језик, него да "ухвати" својеврстан понекад неухвативи грчки израз, да појасни језик који је био у оптицају у средоземном басену у  време Христовог рођења.

Овим преводом православни хришћани у Немачкој, Аустрији и Швајцарској први пут су добили своју Библију на језику земље свога боравка, а можда и говорног језика њихове деце и потомака. Књига има 1500 страна, а ускоро ће бити објављен и пропратни том с  научним објашњењима уз грчку Библију. Поред тога, издавачи планирају издавање појединих свезака које ће указивати на Септуагинту као на једну од значајних подлога европске културе.

Треба посебно истаћи да се превод Седамдесеторице или Септуагинта посебно уважава у Православној цркви као освештани превод Старога завета на грчки језик. На крају крајева, превод Старога завета Свете Браће Кирила и Методија на словенски језик обављен је са овог грчког предлошка, а не са старојеврејског оригинала. Уз то, Септуагинта садржи и још десет старозаветних књига из тзв. ширег александријског канона књига, којих нема у јеврејској Библији, било из разлога што су писане на грчком а не на јеврејском, било из разлога што су настале много касније од осталих протоканонских старозаветних књига (књига о Товиту, књига о Јудити, књига Премудрости Соломонове, књига Премудрости Исуса сина Сирахова, 2-3 Јездрина, 1-3 Макавејске, Посланица Јеремијина, књига пророка Варуха, 151. псалам, Молитва Манасијина, додаци књизи пророка Данила, додаци књизи о Јестири).

Митрополит Православне цркве у Немачкој (Цариградска патријаршија) Августин (Лампардакис) рекао је на представљању овог дела: "Можда ћемо ми бити они срећни читаоци овога превода", јер "за нас православне Септуагинта није тек један од различитих превода на којима читамо Свето писмо Старога завета, него је 'textus receptus' наше Цркве. За Свете оце било је незамисливо да користе неки други текст Торе, Пророка или Псалама до онај текст који су користили лично Господ Христос и његови ученици. Кад Исус Христос каже: 'Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке; нисам дошао да укинем него да испуним' (Матеј 5,17), онда је то за Православну цркву имплицитно сведочанство и о веродостојном тексту Светога писма преданом преко Септуагинте. Јер, при свем високом вредновању Новога завета, Црква је свесна да Стари завет у суштини припада једном и јединитом Откривењу."

О оволиком угледу њеном говори и чињеница да су у Православној цркви "писци Септуагинте, старозаветни пророци и праведници поименце уврштени у календар светих". Међутим, ово високо вредновање Септуагинте не значи "да ми јеврејски оригинални текст занемарујемо или одбацујемо. И на нашим богословским факултетима студенти помно изучавају јеврејско писмо и граматику."                Радомир Ракић

ПЛАТОНОВ КРАТИЛ И ПРОКЛОВА РАЗМАТРАЊА КРАТИЛА БОГОСЛОВСКО ДРУШТВО „ОТАЧНИК“,БЕОГРАД, 2008.

Превод Кратила је сачинио др Александар Петровић према Барнетовом оксфордском издању Платовог текста, као и Проклов коментар према Пасквалијевом лајпцишком издању приређеном почетком века.  Хрватски превод Динка Штанбука имао је поприличан број непрецизности, чак и непреведено једно Сократово питање и реплику на њега, што је у садашњем Петровићевом преводу избегнуто. Оригинал на грчком језику, који је штампан паралелно с преводом, без сумње је квалитетна новина која се појавила захваљујући труду и добром слуху издавача. Премда је овај Платонов дијалог у савременим дискусијама, иначе, у приличној мери магинализован, ваља напоменути и важан податак да је његов значај реактуализовала руска философска школа на челу са Алексејем Ф. Лосевим.Он је с правом сматрао да га опредељује философски говор с обзиром на његову тежњу према строгости одређивања ствари зарад присталости и меродавности, те да етимолошки дискурс језичке компетенције има за последицу ироничан став, што у Кратилу најбоље илуструје етимологизација божанских имена. И иначе су ликови учесника Кратила и Хермогена постављени иронично у дијалогу, док је рецимо коментатор Прокло њихове погледе схватао озбиљно, мада је у том његовом схватању тешко уочити неку велику заслугу.

Преводилац је примерено скренуо пажњу на то да је Кратил поборник Хераклитове философије и његовог учења о протоку ствари, где имена држе природан и веран хабитус који ту стварност обухвата. Када се општем логосу и логосу заједнице супроставља свој посебни логос, кроз појединачни разум који је издвојен и неусаглашен са захтевима друштвеног догађања живота, долази до опасности сукоба. Тако Кратил стоји насупрот Хермогену који је заступао теорију условљености имена кроз случајност и произвољност, те њихову неадекватност у примени.

Платонов Сократ у даљем следу дијалога не прихвата Хераклиту приписивано учење о спољашњем току ствари без идеја којима би се он објашњавао, држећи да тек са обликовањем у субструктурације стварност може да се појми као могућност природног заснивања сваког именовања. Утолико није сасвим одбачен ни Хермогенов релативистички став, па допушта кретање, случајност и неодредивост имена, са претходним усвајањем обележја безусловности сваког имена, са захтевом да за постојање ствари ваља да се пронађе и пуно постојање њихових имена. Тек са тим условом и могуће је да буде речи о употреби, лажности, непостојаности и грешкама, које иду уз имена и значе процес именовања. Оно с тиме не искључује безусловност.

Следећи и сам те три философске позиције које су представљене у Платоновом Кратилу, Прокло Дијадох је својим коментаром сачинио слику на тој основи груписаних, али такође не само развођених у том правцу, већ и свуда по регионалним областима онтолошке и сазнајнотеоријске проблематике раштрканих мисли. Преводилац је потцртао да су оне образложиве тек њему својственим видом размишљања, према мислима изложеним у његовим другим опсежним делима, али да сем продубљивања пластичности семантичког поља значења речи у правцу грађења “скулптура смисла”, та агалматизација чак више прикрива основне правце развијања Платонових мисли, неголи што их разоткрива. Није промакао ни квалификатив дефицитарности за неуспео покушај ревалоризације паганизма, у којој је велики опонент Проклу био ипак најбољи познавалац Платонове философије, а то је Аристотел. И ту је преводилац указао на места која без обзира на то што његову философију Прокло почесто несрећно квалификује као “мале мистерије”, а самог Аристотела као демонско биће /што указује и на психолошку подлогу застрашености његовом снагом разликовања ствари као потпунијег разумевања/, ипак показује да је Аристотелов аргумент и за Прокла, што се расправе о именима тиче, аподиктичан и коначан: „...јер то је Аристотел у Категоријама /4a, 22-34/ изрекао као говор мишљења; па спојеност у говору заснива и ношена је према чистом имену: јер сазнаћемо пристављањем неког имена самог, или ћемо друго да казујемо, /о онима/ који су сачинили пристављено.“ (фр. 45) Сасвим прихватљиво преводилац је нагласио како не само критичност, него почесто и самокритичност која је стилски умевала и да се прикрије, ипак није нешто страно философском духу те епохе, која је више него што мера доброг укуса допушта да буде оптуживана како је људски ум једино окренула празноверицама, љубопитљивости полихисторизма и сезонама појмовних каутела. Пагански свет на умору у философији је успевао да покаже и своју људскост, као и ретку акривичност која не треба да буде ни олако одбачена, као ни немарно застрта.   

Јелинизујући свет је не без разлога развијао и веома оспособљавао људски дух, тако да је он био у стању да први пригрли Христа и његово учење у историјском ширењу. Основни разлог је да код њега разграничења ствари почивају на одредбама општег логоса, где глаголски облик који описује учествовање у бивствовању гласи «сасуштаствовање», па одређење констатује усиолошко разграничавање суштине бића, начина на који постоје бића у границама општег логоса, као и границама претпставки за друштвено-космичко општење и остварење живота. “Јер ум је енергија живота” казивао је Аристотел следећи најдубље Платонове мисли, и бацајући тиме светло на основни смисао живота из протоусиолошке перспективе која је код њега била једнозначна са теолошком. Ова перспектива је за савременост важна, јер она отклања случајност настанка имена, једнако као и њихову огољену конвенционалност, пружајући једно утемељено упориште за истраживања философије језика које неће морати на прошлост да гледа једино као на збирку антикварних мисли, а остало да оставља резервисано само за утилитарне и позитивистичке циљеве.Благоје Пантелић

МАЛИ КАТИХИЗИС АРХИМАНДРИТА ЈОВАНА РАЈИЋА

ИЗДАЊЕ ЕПАРХИЈСКОГ УПРАВНОГ ОДБОРА

ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ,

ПРИРЕДИО ПРОТОЈЕРЕЈ-СТАВРОФОР

ДР ВЛАДИМИР ВУКАШИНОВИЋ,

ПРЕВЕЛА ДР КСЕНИЈА КОНЧАРЕВИЋ

У издању Епархијског управног одбора Епархије жичке, с благословом Преосвећеног Епископа Хризостома, објављен је трећи том ИЗВОРА ЗА ИСТОРИЈУ СРПСКЕ ТЕОЛОГИЈЕ: СРПСКА ТЕОЛОГИЈА XVIII ВЕКА - Мали Катихизис архимандрита Јована Рајића. Књигу је приредио, уводну студију и коментаре написао протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић а сам текст Катихизиса превела др Ксенија Кончаревић.

Ово је трећа књига коју у оквиру ових извора објављује др Вукашиновић. Претходно су, подсетимо, објављени Теолошки бакрорези Захарије Орфелина и Епитом Епископа Дионисија Новаковића.

Мали катихизис архимандрита Јована Рајића природни је наставак ове збирке преведних и приређених извора српског богословља. И ова књига је, попут Епитома и Орфелинових бакрорезних издања, представљала једно од најзначајнијих богословских штива на коме су формиране генерација наших предака и које је најнепосредније утицало на развој теолошке мисли у српском народу. Она, самим тим, није интересантна само истраживачима прошлости - разумевање управо овакве формативне лектире, незаобилазни је корак ка правилно сагледавању  ситуације у којој се савремена српска теологија налази.                      Ђ.С.

НОВ УЏБЕНИК АКАДЕМИЈЕ СПЦ ПРОБЛЕМАТИКА ПОДЛЕПЉИВАЊА СЛИКА НА ХЛАДНО ВОДЕНИМ РАСТВОРИМА ЛЕПКОВА

Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију у овој академској години објавила је уџбеник за предмет Консервација и рестаурација икона II - под називом Проблематика подлепљивања слика на хладно воденим растворима лепкова, мр Јована Пантића. Ово је четврта по реду књига у едицији Уџбеници.

Уџбеник је прерађено и допуњено издање магистарског рада који је аутор одбранио на Факултету примењених уметности у Београду код ментора проф. Милорада Медића. Аутор каже да је ова проблематика актуелизована због оштећених икона, фресака и слика које су осетљиве на температури, светлог колорита и младе по постанку, што умногоме може да помогне у обнови оскрнављеног блага са свих српских простора, а посебно са Косова и Метохије и бивших република СФРЈ. Због унапређења наставе на Академији СПЦ, аутор каже да је неопходно да се нови материјали и нове методе обнове и чувања прате и примењују.То је доказ о примени интердисциплинарности у настави на Академији СПЦ. Ово је један од покушаја, уједно и најуспешнији на овим просторима, да се у област конзервације и рестаурације уведе нешто ново. Овај уџбеник је прва публикација такве врсте на територији српског говорног подручја, а врло је значајна због обнове оскрнављеног српског културног и духовног блага. Рецензенти проф. др Милка Чанак-Медић и Аника Сковран, похвалили су рад самог аутора али и ове школе због препознавања проблема у обнови и чувању и покушаја решења истог.

Штампање књиге помогло је Министарство вера Владе Републике Србије.