Георгије Бранковић, поглавар Карловачке митрополије, односно духовни вођ Срба у Аустро-угарској царевини, историјска личност о којој је у новије време изашла историографска трилогија од стране ученог професора и уваженог ректора Богословије Светог Арсенија Сремца. Високопречасни протојереј-ставрофор Душан Н. Петровић је познат у историографским круговима јер се својим радовима осведочио као стручњак и зналац црквено-народне прошлости „пречанских” Срба. Његов истраживачки метод ће свакако издржати проверу времена јер су ове три књиге, али и други протини радови, урађене превасходно на основу примарне архивске грађе. На основу аутентичних докумената, са којима је рад мукотрпан и често му се не види крај, јер изискује много више труда од препричавања постојећих научних решења.
Георгије Бранковић је великан чија се улога у историји Српске православне цркве и народу не може описати на малом простору. Због тога је отац Душан Петровић прибегао изради тротомне монографије која обрађује биографију овог црквеног великодостојника, грађевинске подухвате његовог времена, затим његово залагање на пољу црквене просвете и, на крају, Георгија Бранковића као народног вођа и црквеног дипломату. Понегде се ти аспекти додирују, али основна замисао историчара се успешно крунисала заокруженом и доследно спроведеном причом.
Дидактичка вредност ових књига је велика. Оно што најпре привуче њихове читаоце је ауторова ширина, али и одмереност: да се главни актер, патријарх Георгије Бранковић, прикаже у духу свога времена са целокупном сложеношћу политичких и културних прилика. Историографски поступак проте Душана никад нам не поставља делатнике историјског збивања на голу позорницу, изоловане од времена у које су по Божјој промисли смештени. Да је време бременитост постојања, испуњено друштвеним, политичким и културним нужностима, нарочито је приметно у животу Срба Карловачке митрополије.
Њихова модерна историја отпочиње временом Великог бечког рата када су, под патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690, а на позив цара Леополда I, јаче населили крајеве у Хрватској и Славонији, учинивши и нове приливе у Срем, Банат и Бачку. Срби су у Хабсбуршкој монархији били добродошла ратничка снага, живи људски бедем који се могао истурити пред надируће Турке. Само им је требало обезбедити слободу вероисповести и не дирати у њихово патријархално устројство, односно не оптерећивати их феудалним наметима. Бечки двор, подстицан од римокатоличких прелата, често је кршио привилегије обећане и свечано издаване. Тако је забрањивао подизање нових храмова, испољавање источно-православних обележја, слободно одржавање верске наставе, итд. Аустрија је попуштала увек када би се налазила у опасности и у ратном стању са Турском царевином. У привилегијама цара Леополда (1690, 1691, 1695) налази се заметак организационог устројства Српске цркве северно од Уне, Саве и Дунава.
Патријарха Георгија Бранковића прота Душан Петровић описује кроз теме као што су „рад на црквеној просвети”, „задужбинар и приложник”, „борба за очување народно-црквене аутономије”. Кроз ова три стожера архијерејске и духовне делатности: школства, црквеног градитељства и црквене политике, представљена је улога великог првосвештеника Карловачке митрополије са краја XIX и почетка XX века. ЖИВОТОПИС
Ђорђе Бранковић је рођен у породици свештеника Тимотија у Кулпину 13. марта 1830. године. Свршивши гимназију у Врбасу и Богословију у Карловцима, кратко је радио у администрацији града Сенте, а за ђакона је рукоположен 6. децембра 1855. године. Од капелана своме оцу у Сенти догурао је до положаја окружног протопрезвитера.
Пошто је остао удов, изабран је 7. маја 1882. године за епископа упражњене Епархије темишварске. Након монашења и проласка кроз све свештеномонашке чинове, хиротонисан је за епископа темишварског 1/14. јула 1882. године. Након смрти патријарха Германа Анђелића 1888. године, бечка влада је настојала да одгоди изборни сабор новог патријарха, с обзиром да је година 1889. била јубиларна, као двестагодишњица Француске револуције и петстогодишњица од Косовске битке. Аустро-Угарска се плашила могућих српских манифестација које би спојиле у себи национални и демократски дух. На изборном сабору 1890. године убедљивом већином је изабран за српског патријарха тадашњи епископ темишварски Георгије Бранковић.
Патријарх Георгије је био пети по реду у хронолошком следу носилаца обновљеног патријарашког достојанства, након Јосифа Рајачића (1848), Самуила Маширевића (1864-1870), Прокопија Ивачковића (1874-1879) и Германа Анђелића (1882-1888). У другој половини XIX века, и Беч и Пешта су се грубо мешали у унутрашњи живот Српске православне цркве, правећи „паузе” у изборима њених поглавара, односно доводећи црквено-народну аутономију у административне „ћорсокаке”.
Патријарх Георгије је прошао искуство ожењеног човека, домаћина и главе породице, што се у великој мери одразило на његову управу у Српској православној цркви. Савременици, нарочито из редова монаштва, плашили су се да ће као бивши парохијски свештеник занемаривати манастире. Када се правила рекапитулација обнове фрушкогорских општежића, Анатолије Јанковић, настојатељ манастира Крушедола, је изјавио:
„И ако су можда неки фрушкогорски, или уопће ко од настојатеља српских манастира митрополије карловачке приликом ступања Ваше Светости на патриајршијски престо имали бојазан и страх да Ваша Светост као бивши мирски свештеник неће бити монашком чину и манастирима наклоњени, и да се нећете на њих много ни обазирати; ти ако су у животу данас, морају признати да су тад у великој заблуди били...”.
И архимандрит Иларион Руварац је похвалио патријархово залагање на добробити сремске Свете Горе: „Од како Његова Светост управља Митрополијом српском, обновљени су готово сви фрушкогорски манастири, и то ревним настојањем и подстреком Његове Светости, те су данас и спољашњим обликом својим достојини свога светога позива”. Али управо имајући искуство мирског свештеника, патријарх Георгије Бранковић је уједначио мирске и монашке свештеничке чинове, јер је до тада обичан јеромонах у Карловачкој митрополији имао предност над протојерејем. ПОКРОВИТЕЉ ПРОСВЕТЕ И ГРАДИТЕЉ
Патријарх је био велики покровитељ црквене просвете. Још као епископ темишварски, истицао се својом широкогрудошћу у давању „благодејанија”, једном речју свако културно и просветно прегнуће наилазило је потпору овог родољубивог мецене. За његовог патријарашког мандата црквено издаваштво, поглавито штампана пероиодична издања, доживели су врхунац. Излажење „Српског Сиона” 1891-1907 подудара се са временом Георгија Бранковића. Прилози његовог уредника, проте Димитрија Руварца, су бисерје за бављење историјом Српске православне цркве. Године 1902. покренут је и научни часопис „Богословски гласник” који је доносио озбиљне студијске приступе богословским и историјским темама. Званични орган, „Митрополијски гласник”, незаобилазан је за проучаваоце историје црквене управе, права и администрације.
Време патријарховања Георгија Бранковића и градитељски подухвати који су тада остварени, дали су неизбрисив печат Сремским Карловцима као црквеном и националном средишту војвођанских Срба. Најпре, добре организаторске способности патријарха су имале и повољан историјски моменат да дођу до изражаја. Крај XIX века у српској историји представља згуснут период, не само богат догађајима и личностима, него и акумулацију националне снаге која је у српским крајевима у Аустро-Угарској дала плодове од којих се и данас хранимо. Пример за то су репрезентативне зграде у Карловцима које су урбанистичка душа питомог градића на обронцима Фрушке Горе.
Патријарх је материјално помагао црквено градитељство по многим местима, а у Сремским Карловцима је заслужан за Патријаршијски двор, Зграду богословског семинара, Црквено-народне фондове, „Стефанеум” – зграду српских манастирских питомаца, обнову Горње цркве и подизање Капеле за сахрањивање српских архиепископа и епископа.
У једној надахнутој констатацији нема ничега сем истине, наиме „када би се ова монументална здања која је подигао патријарх Георгије Бранковић у Сремским Карловицма уклонила, ова сремскокарловачка варош би постала обично сремачко село, чак можда и мање од тога”.
У правној борби за српску црквено-народну аутономију, патријарх је са својим сарадницима користио сва законита и расположива средства. Гледано са психолошке стране, испољио је невероватну количну такта и уздржаности, а опет снаге и одлучности каква нам данас поприлично недостаје.
Трилогија високоуваженог проте Душана Н. Петровића о патријарху Георгију Бранковићу попуњава празнину у српској историјској науци оплемењујући у исто време црквено предање новим сазнањима. |
