Трудом и борбом постиже се спасење

У романима „Јавна птица“, „Ана Марија ме није волела“ ,„Ива“ , „Пауново перо“ и „Женски родослов“ на провокативан начин отворила је важне дилеме својих читатељки. Наредним романима „Запис душе“, „Игра анђела“, „Петкана“ и „Свих жалосних радост“ осликавала је житијни подтекст великих светитељки и народних хероина. Пет пута су њене књиге биле најчитаније у библиотакама Србије, добила је шест награда „Златни бестселер“, три награде „Специјални златни бестселер“, три награде „Хит либер“, награду „Кочићево перо“, награду „Печат“, награду „Печат Кнеза Лазара“, „Кочићеву награду“ за висока достигнућа у савременој књижевности. Добитница је награде КПЗ Београда „Златни беочуг“ за 2008. год. за трајни допринос култури Београда. На предлог Његове Светости Патријарха српског Павла, Свети Архијерејски Синод СПЦ одликовао је Орденом св. Саве за њен књижевни рад. Међународни биографски центар у Кембриџу у 2005. и 2007. години уврстио је Љиљану Хабјановић Ђуровић у сто најутицајнијих писаца у свету на регионалном нивоу.

Да ли за своје последње романе (Свих жалосних радост, Запис душе, Петкана и Игра анђела) можете рећи да су обогатили књижевну публику новим духовним искуством?

– Да, усуђујем се да кажем да су ови романи обогатили читаоце новим духовним искуством, и то оним које је на духовну корист. Усуђујем се, јер говорећи то, ја само понављам оно што су много пута рекли и написали бројни читаоци.


Али, морам да додам нешто веома важно - те књиге су и мене промениле и обогатиле. Док сам их писала ја сам постајала боља. Научила сам да боље разумем и да више волим друге људе. И садржај моје свакодневице се променио. Редовно се молим. Са породицом често ходочастим. Слушам другачију музику него пре. Читам другачије књиге. Не интересује ме ништа лако и испразно. И осећам да више не бих ни могла, ни умела, ни хтела да живим без вере и Бога.

Да ли интересовање за модерну хришћанску уметност, која несумњиво постоји, представља креативним људима у Србији изазов да сањају о вечности? Да ли ће ово бити епоха стваралаштва хришћанског, богочовечанског?

- Надам се свим срцем својим и свом душом својом да ће двадесет први век бити век повратка људи Христу Богу. Ако тако буде, ако живот буде хришћански и богочовечански, ако људи буду прави хришћани и богољуди, онда ће и стваралаштво бити хришћанско и богочовечанско. Ако буде другачије, наставиће се оно што је започето у „времену разума“: једни ће хрлити ка Богу, други ће срљати ка Његовом непријатељу.

Верујем да писци не бирају теме и јунаке, већ да јунаци бирају писце. То је бар моје искуство. Ја никада нисам села и мислила о чему бих да пишем. Од Петкане мени су теме „задаване“.

Да ли ново духовно-друштвено стваралаштво у Србији данас води ка хришћанском препороду који ће имати стваралачко обележје и у којој мери утиче на превазилажење декаденције и пропадања „транзиционе“ Србије?

– Људи који су се отуђили од Бога изгубили су ослонац и путоказ. Траже утеху тамо где ни утехе ни смисла нема, тамо где и нада нестаје. У алкохолу, у дроги, у порнографији, у испразној забави којом се убија време али и мисао и осећања, у лажној уметности која подстиче и изазива оно најгоре у човеку. Кроз филмове и књиге, кроз медије, руше се позитивни митови. Добро, племенито и хумано извргава се руглу као тупаво. Вера се проглашава заблудом непросвећених и опасним клерикализмом. Тако се испирају мозгови и нагризају душе.

Људи који су се отуђили од Бога мисле да им је све дозвољено. Да све смеју. Немилосрдни су према другима, према ближњима. Живе мимо правде, истине и морала.

Богати и моћни често су себични. Основни мотив и покретач свега што чине је даље богаћење.

Људи који су се отуђили од Бога отуђили су се и једни од других. „Не виде дебло у оку своме а виде трун у оку брата својега.“

Заиста, ми немамо пречег задатка него да зауставимо даље духовно и морално пропадање нашег народа. А потом да кренемо са моралном и духовном обновом. Сваки труд и настојање у том правцу сматрам драгоценим.

Мислим да тај истински хришћански преображај друштва мора започети од наше деце. Ми морамо да створимо једну нову генерацију, морално и духовно снажну, васпитану на ономе што је најбоље у нашој традицији, ослоњену на породицу и Светосавску Цркву и окрепљену Духом Светим.

Свакако да у том великом свенародном прегнућу значајан доприност могу и морају да дају истински и богонадахнути ствараоци.

Имате ли идеју у ком смеру може да иде Ваше писање? Kњижевни критичари нису били наклоњени Вашим последњим романима, замерају недостатак модернистичке свести. Да ли је за Вас изазов стварање књижевног текста који отвара проблем религијског освећења начела човечанског, а не успостављања доминације анђеоског?

– Књижевни критичари су људи ко и сви други. Неки од њих су егзистенцијално везани за издаваче чија издања по дужности хвале, неки су и сами писци слабо читаних књига, неки су идеолошки острашћени, неки припадају интересним групама којима нису мили ни Бог ни вера. Они раде свој посао, ја радим свој, свако по својој савести, умећу и морању.

У Србији се данас тачно зна са ким треба бити оно што је Данило Киш називао „пријатељем у књижевности“. Ја не припадам ни једном књижевном клану. Ни једном интересном лобију. Такође, у Србији се зна које су пожељне теме, коме и чему треба клицати, а кога кудити и шта исмевати. Ја знам да књиге које пишем нису по вољи власницима „политички коректног мишљења“ и пожељних тема, власницима медијског простора и књижевних награда. Знам, али не марим.

Никаква могућа хвала књижевне критике, никаква награда, друштвено признање или државно спонзорство, никакво обећање за објављивање мојих књига у иностранству, мене не могу придобити да се одрекнем православља ни у својим делима ни у свом животу. А било је, морам и то да кажем, врло примамљивих понуда. И још их има.

Такође, не могу ме поколебати ни бројна пакосна подметања и стављање на „црну листу“ у појединим медијима. Није ме зауставила ни „казна“, када је вољом управе Народне библиотеке Србије укинута традиционална Награда за најчитанију књигу у библиотекама Србије да је ја не бих добила по пети пут, за роман Свих жалосних радост, и уместо најчитаније награђена књига која је била четврта на листи читаности.

После тога написала сам Запис душе. Сада пишем књигу за коју унапред знам коме се неће допасти и ко ће је прећутати. Али то ми није важно.

Замерају ми и што у својим делима не исказујем сумњу у веру. Они не схватају да пунина није у сумњи већ у дубини спознаје.

Желим да наставим да и у својим следећим романима са вером и љубављу исписујем историју православља. Да продрем још дубље у тајну те бесконачне и очаравајуће Истине и да та сазнања и искуства уткам у своје дело.

Тиражи Ваших књига су вртоглави за овдашње прилике, а Ваши читаоци су углавном жене. Верујете ли да сте успели да на најбољи начин објасните својим читаоцима да човек мора целог живота да се спасава, исто као што мора целог живота и да ствара јер су стваралаштво и рад сфере човекове слободе, испуњене неизмерном љубављу према Богу, свету и човеку?

- Међу мојим читаоцима има и жена и мушкараца, људи различитог доба, социјалног статуса и образовања, као што их има и међу верницима. Све читаоце својих књига подједнако поштујем и подједнако сам им захвална. Ја нисам писац интелектуалне елите. Ја сам народни писац. Ја сам писац духовне и емотивне елите.

И у својим књигама, и у јавним наступима, и у непосредним контактима, и својим животом, говорим својим читаоцима о вредностима у које верујем и које сматрам пресудно важним и за свакодневни живот и за спасење. То чиним најбоље што умем. Да ли је то најбољи начин, не знам. Понекад, када ме потражи неко ко је на великој прекретници, или има тешку муку, уплашим се јер нисам сигурна да ли сам му пружила баш оно што је од мене очекивао и баш оно што му је потребно.

Да ли читаоци Ваших књига боље разумеју и можда прихватају религиозни живот и његове дужности, кроз главне јунакиње романа?

- Да. Знам за много људи који су потпуно променили свој живот када су прочитали неки од мојих романа. Неки су ми писали о томе, неки говорили у личним сусретима, о некима сам сазнавала преко других људи, њихових рођака, пријатеља или свештеника. Неки су се крстили, неки су почели да посте, неки су почели да редовно одлазе у цркву, а знам и за младића који је одбацио дрогу пошто је прочитао роман Свих жалосних радост.

Наравно, ја сам у сваком тренутку свесна да заслуга за те преображаје у људским душама и животима не припада мени. Као што мени не припадају ни те књиге мада их, следећи друштвену конвенцију и уобичајени начин, називам својим.

Одакле Вам храброст и смелост да препевавате Јеванђеље, да напишете дијалоге и монологе Пресветој Богородици, да за јунаке романа узмете препознатљиве истинске носиоце светлости Христове – Св. Петку, Преподобну мати Ангелину, Мајку Божију, да из еванђелског контекста градите сопствене приче прилагођене објављеним богонадахнутим текстовима? Теолози кажу да нисте угрозили каноничност Новог завета.

– И знање, и храброст, и снагу црпим из велике вере у Господа Исуса Христа и из огромне љубави према Пресветој Богородици и Светој Петки. И из осећања да ме ни једна ни друга Мајка неће напустити.

Али, можда је најбоље да се послужим примером.

Дакле, био је петак, 29. децембар 2000. године. Стајала сам у цркви Свете Петке на Калемегдану и чекала да целивам икону. Одједном ми је пало на памет да треба да напишем роман о Светој Петки. Збунила сам се. У том тренутку већ годину дана сам радила на другом рукопису. Нови „налог“ био је потпуно јасан: „Остави то што си започели, напиши роман о Светој Петки са насловом Петкана.“ Наредних два месеца борила сам се са својим страхом. А онда се једног јутра рекла: „Добро. Покушаћу“. Већ у следећих три минута имала сам оно на чему се иначе ради месецима – цео концепт књиге, ликове, драматургију, форму. Никада ниједну књигу нисам написала брже и никада ниједну књигу нисам написала лакше. Тада ништа нисам знала о православној догми, а ето, нисам направила ниједну канонску грешку.


Још једном сам се уплашила. Било је то у току писања романа Свих жалосних радост. Мучила ме сумња да ли заиста ја треба да напишем ту књигу, да ли је то прави час, да ли сам на добром путу. Данима сам се молила Пресветој Богородици да ми некако да одговор. Али, молила сам и да то буде преко неког другог, да будем сигурна да нисам ништа уобразила. И на саму Велику Госпојину стигла ми је СМС порука од неке читатељке из Смедеревске Паланке. У поруци је писало: „Седим, и размишљам, и питам се зашто не напишете роман о животу Пресвете Богородице“.

На предлог Његове Светости патријарха Павла Свети архијерејски Синод СПЦ Вас је 2007. год. одликовао својим највишим признањем – Орденом Светог Саве „ за делатну љубав према светој мајци Цркви посебно осведочену у књижевним делима којима истрајно сведочите Христа васкрслог“. Како данас видите ову велику част?

- И данас према ордену Светог Саве имам исти однос као у тренутку када сам сазнала да ми је додељен – доживљавам га као велику част и велику милост. За мене је то признање значајније него сва која сам добила или која ћу можда добити у будућности, јер је то признање Светог синода Српске Православне Цркве. Више пута сам рекла да сам по ономе што радим ближа Светом владики Николају, наравно, истовременио свесна да му се по значају ни примаћи не могу, него било коме од писаца у Србији. Ја не припадам ниједном току савремене српске књижевности, ја сам ток за себе. А признање за мој рад стигло ми је управо од оних који су најпозванији да оцене моје дело, који могу најбоље да ме разумеју и до чијег ми је признања највише стало.

Увек сам сматрала да сам задобила велику милост када ми је дато да пишем књиге о нашим Светим Мајкама. И осећала сам као велики дуг да ту милост оправдам својим даљим радом и свеукупним животом. Када сам примила Орден Светог Саве мој дуг се удвостручио.

Иначе, ја сам увек веровала да путеви стварања и путеви спасења воде у истом правцу. Код мене се и поклапају. Стапају у један. Посвећеност вери никада ме није ограничавала као ствараоца. Напротив, вера ме надахњује. Ја видим даље и дубље него пре. Успевам да спознам и оно о чему некада нисам ни мислила. И о томе пишем.

Да ли су хагиографски обрасци блиски савременој читатељки и који су разлози да главни ликови Ваших романа буду значајне жене из православне и српске традиције којима сте дали оригинални лик?

- Управо тиражи мојих књига сведоче да наш народ воли своју веру и своју историју и да то нико и ништа не може да промени.

Волим и поштујем жене које су часне и храбре, пожртвоване и мудре. Које су научиле да је љубав давање. Које знају да није важан терет већ снага онога ко терет носи. Које умеју да се боре против зла и несреће. Које устају усправне и када се плаше, и када их боли. Које не губе веру ни када губе оно што воле. Које не губе наду ни када се чини да разлога за наду нема. И чија срца остају подједнако чиста и предана Богу и у добру и у злу. Таква је била и Пресвета Богородица, и Света Петка, и кнегиња Милица, и деспотица Ангелина.

За савремене читатељке посебно је важно што је свака од мојих јунакиња заиста постојала. Што је морала да се бори са свим недаћама и искушењима свакодневице. И што је у тој борби остајала победница. Стога нама, данашњим женама, свака од њих може бити узор, пут и путоказ да се макар мало приближимо њиховом савршенству. Да не заборавимо како човеку ништа не вреди да задобије читав свет ако души својој науди. И да не заборавимо да нас само љубав може спасити.

Пратећи библијски подтекст, Вашим јунакињама често приписујете исказ „Све ће се догодити као што је записано“. Да ли овом поетиком извесности заводите читаоца слабећи значај слободе и стваралачке мисије?

- Никада, ни у сопственом животу, ни у својим књигама, нисам умањила значај слободне воље појединца и човековог права на слободан избор. Напротив, све што радим ода је том великом Божјем дару. Свака од мојим јунакиња тешким трудом и борбом постиже спасење. Сваки наш избор у суштини се своди на избор између добра и зла. Да тог избора нема, не би било ни искушења, ни супростављања демонским подметањима, ни посртања, ни пада. Али не би било ни победе. Ни истинске славе.