Боље је бити добар него бити у праву

Оба наведена случаја подједнако разарају слободну и одговорну личност и раслабљују нас за дубље и смисленије заједничење. Прихватајући такве ставове, самовољно иступамо из добродетељи у злонамерије и злодејство, и то тек на почетку елементарне међуљудске комуникације. Страшно се осамљујемо у себе и затварамо допуштајући свим врстама страхова да нас безнадежно распињу до избезумљења. Стајемо већ у првом кораку, самопоражавајући се нестваралачким нагоном у борби за опстанак, одричући се радости живљења. Све нам смета и свако нам је сувишан, постоји само жеља за индивидуалним успехом који неминовно подразумева пораз и неуспех другога. То у даљем току постаје суровост поступања, када свако остаје самопокорен у себи, тражећи све од другога без спремности за давање себе и од себе. Тако живот постаје страшно мучење себе, које прераста у безочно насиље над другим од кога се тражи беспоговорно испуњавање свих наших услова. Не постоји минимум разумевања другога, све је подређено себичном самоостварењу. Да бисмо све ово конкретно разумели, навешћу неке познате примере из наше свакодневице, без помињања конкретних имена, јер циљ овога текста је позив на преумљење, а не осуђивање без расуђивања.

БРАТ СЕ СТИДИ БРАТА

Вероватно су многи прочитали причу која је ових дана објављена у скоро свим новинама о двојици браће, од којих је један, под притиском животних недаћа, посрнуо и доспео у затвор. Без намере да коментаришем поступак младог човека који је за то добио одређену казну, али са жељом да промислимо поступак његовог брата, покушавам да препознам разлоге братског осуђивања које иде до одрицања братства. Брат мисли да га је брат осрамотио својим чином због кога је добио заслужену казну, па себи даје за право да му и он суди ускраћивањем братске љубави и помоћи да победи невољу у коју је упао. Не, он жели да му дода терет на терет, јер себе ставља у први план, па се позива на породичну част коју је брат упрљао. Не желим да минимализујем преступ који је законски санкционисан, али се збуњујем пред чином одбацивања брата.Наравно да не заговарам повлађивање и превиђање учињеног, али се питам шта то може да заустави братску љубав? Учињено је добило свој судски епилог, и за очекивати је поправљање младог човека, које је извесније ако није оптерећено додатним неразумевањем и неповерењем да је могуће ново и боље чињење. Просто постоји само бес и неразумевање, све у име захтеваног „високог” морала и без имало љубави. Подсетио бих на јеванђелске речи Христове: „У тамници бејах, и дођосте ми... Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (уп. Мт 25,36-40), и у светлости тих речи сагледао поступак љутитог брата, који на суд и законску пресуду додаје суд не дајући брату шансу да буде бољи. Овде се може рећи да је изгубљена вера у добру могућност у недостатку жеље да се послужи бољитку и поправљању немоћног и палог брата. Осећај повређености и љутња због „срамоте” од које се не види стање и потреба брата у невољи. Закључује се да је он заслужио само презир и осуду, и да је сваки улог у његово поправљање безнадежан. То је опасно предавање пред животом и одустајање од љубави, избором осуђивања као реакције на грех брата. Тако се иде даље од конкретне пресуде која има временско трајање, све у циљу преваспитавања и давања нове шансе. Брат се заувек одриче палог брата, он му је терет и стиди га се заувек, не жели да му помогне. Наравно, не треба да му повлађивањем покаже да је уз њега, јер тако нешто доводи до продужетка промашаја. Али, ако му са љубављу предочи сву тежину учињеног и покаже поверење у могућност преображаја и поправљања, стварно му помаже да са беспућа закорачи на пут. Мало је потребно за овакав поступак братске љубави, само најпре треба победити себељубље и самодовољност. Не треба се стидети брата у невољи, највећа срамота је управо неспремност да се помогне у безнађу порицањем и одрицањем. Нема разлога за то, то је стање изгубљене наде у љубав Божју, опасно робовање греху. Уместо Христа међу браћом стоји грех обојице, преступ млађег брата, који је санкционисан законским одредбама; и грех осуђивања старијег брата према млађем брату, који одваја од Христа. Ово страшно стање може бити побеђено стварном добронамерношћу са јасним уочавањем тежине преступа, али уз то и препознавањем безмерија Божје љубави, што подразумева преумљење обојице. И на крају, победимо површност и радозналост у вези са чињењем другога, упитајмо се како ми поступамо у сличним ситуацијама? Да ли је нама богољубиво човекољубље мера свих животних релација, или је старање о сопственој части увек на првом месту? То питање треба да нас увек изнова покреће у нова и добра чињења, а не да нам буде само нешто чега се сетимо у вези са оним што неко други чини.

ОТАЦ УБИЈА СИНА ЗБОГ ИМЕТКА

Читали смо и слушали и о једном другом случају, са много трагичнијим исходом: отац је убио сина због иметка. Неспоразуми и нагомилана мржња су обесмислили релацију отац-син свођењем на супарнички сукоб. Претпоставимо да после свега код оца синоубице постоји преиспитивање, можда и кајање, али остаје тешко питање о томе шта може покренути родитеља да пожели смрт детета? Која је то животна вредност већа од једног живота, посебно живота рођеног детета? Шта може у моменту да избезуми оца и доведе га до безумља и острашћености детеубиства? Питање покреће ново питање, па покушајмо, уместо низа нових питања, да промислимо одговоре који могу допринети стварању преображаја. Не оптерећујмо се суђењем и набрајањем, покушајмо да, препознавши тескобно стање, нађемо излаз из тог очитог бездана. Правосудни органи ће урадити оно што је по слову закона, казниће одговарајућом казном онога који вероватно после свега, ако имало расуђује, осећа бар тежину учињеног, ако не и кајање на прави начин. Зато, не дангубимо претпостављајући по систему „шта би кад би”, него сиђимо дубоко у себе и размотримо пажљиво сопствено стање, препознајмо многе недостатке и покушајмо да их превазиђемо, а не прикријемо од себе и других. Видећемо да ту има много непотребног беса и гнева у стању опасне себичности. То се понекад рефлектује изјавама „убићу га”, „убићу се”, „он је за мене мртав заувек”, које олако изговарамо не знајући да на тај начин, можда и несвесно, улазимо у опасно стање које може да нас доведе до безумног чина. Неко ће рећи да ово изговарамо механички, само да се нешто каже, али није тако, јер те речи долазе из нашег бића, не излазе просто из уста, имају исходиште изнутра и остављају дубок траг у нама. Због тога је врло важно да промишљамо сваку своју реч и све своје поступке, да не дозволимо да дођемо у стање када ме на зло наводи „нешто јаче од мене”. Ово је изјава многих после учињеног злодејства, којом покушавају да се изговоре за учињено. Нека нико не буде толико сигуран у себе да и сам не може доћи до овог безнадежног стања, тако да не мислимо да се све ово неком другом догађа. Али, не треба унапред страховати и предавати се безнадежно, него је потребно трезвено просвећивање у себи спремношћу да не злопамтимо осветољубиво и саможиво. Да „не дамо места сатани”, како то каже апостол Павле, додајући томе савет: „Добро да вам не досади чинити”. Заправо, наш највећи проблем је то што понекад посустанемо у добродетељи и одустанемо од доброделатности. Тада нам делује као бесмислица велика поука: „Боље је бити добар него бити у праву”, па радије истерујемо „своју правду” него што остварујемо вољу Божју, која је „да се сви људи спасу и дођу до познања истине”. Када се изгуби та и таква добронамерност, онда неминовно долази до злодетељи и злонамерности. Овде је најважније чувати се од себе, и чувати друге од себе, а не само себе од других. Успостављањем трезвеног склада и усклађености успевамо да осмислимо живот; неусклађеношћу остајемо у великој опасности да непромишљено учинимо нешто што није добро и што негде у дубини бића не желимо. Због тога је потребан опрез и стражење над собом и својим мислима и поступцима, и то не као статично склањање од зла, него као делатно чињење добра, које почиње, траје и окончава се праштањем и неосуђивањем.

ПОКУШАЈМО ДА ВОЛИМО УМЕСТО ДА ОСУЂУЈЕМО

Размислимо добро, на крају приче о једном „повређеном” брату и оцу који је постао синоубица, јасно разликујући добро од зла, истину од лажи и љубав од мржње. Све је овде јасно, све се добро види, али остаје отворено питање стида, поноса, иметка и поседовања. Брат се стиди брата због греховног промашаја, презире га, отац убија сина због иметка. Мржња, бесмислена мржња у оба случаја: презревши брата, „повређени” брат га убија у срцу своме; определивши се за иметак, отац убија сина свога, чува иметак од наследника не могавши да победи саможивост. Да не идемо даље у расуђивању и не посрнемо у осуђивање, упитајмо се свако о себи, о ономе што чинимо или не чинимо. Убедимо себе да нас нико не може осрамотити више него ми сами себе и разумимо да је показана љубав према брату у невољи највећа част и достојанство коју може имати човек. Док је стављање иметка испред било кога и било чега највеће самообезвређивање којим се обешчашћује човек. Зар то не показују све синоубице, оцеубице, братоубице који се рашчовечују до бесмисла? Али, не умишљајмо о себи да смо изнад свега овога, живот ће нас демантовати као што је то било у случају апостола Петра у спасоносним догађајима. Сва је срећа што на крају крајева стоји Христово питање свакоме: „Волиш ли ме?”. Само треба знати да се та љубав показује као динамика добродетљи према свима, па и непријатељима, никако није само узвраћање сведено на било чије заслуге или привилегије изабраних. То је пуноћа и безмерије, где је први онај који свима служи, а највећи онај који служи „малима”, то јест свакоме човеку без обзира на порекло и припадност. Тада и наши свакодневни односи, породичне и родбинске релације добијају нову и праву динамику, нису затворене у себе и нису оптерећене саможивостима многих. Можда све ово некима делује као сувишна и непотребна прича, а записи о немилим догађајима као нешто уобичајено. И то је тако све док се не догоди на личном плану, а кад дође до тога, онда се тражи решење, што није добро. Не чекајмо да нам се догоди нешто, стварајмо са одговорношћу и јасним разликовањем добродетељи од злодејства, љубављу побеђујмо све недостатке. Не посматрајмо живот споља уочавајући пропусте других, живимо га у пуноћи и изобиљу. Тек тада ћемо бити моћни да превазиђемо све недостатке, и своје и једни других, без сукоба и мржње. Служићемо спасењу другога а не себи и својој саможивости, знаћемо да нас Бог љубављу спасава тако што нашу добродетељ увећава безмеријем великих дарова. То сазнање треба да динамизира наше стваралаштво и стваралачку одговорност тако што ћемо непрестано додавати добро на добро, чинећи добро, не чекајући да нама буде најпре учињено. Тако се истински побеђује зло у себи и око себе, јер није довољно не желети чинити оно што је лоше и осуђивати туђе лоше поступке, или их се стидети због евентуалне крвне сродности, него је потребно истрајати до краја. Истрајати у неосуђивању које неминовно доводи до љубави према свима, која непрестано расте кроз породичне и родбинске односе до свечовечанске љубави. Ми, нажалост, често станемо на том првом кораку, да бисмо на крају потпуно одустали од свега и странпутили безнађем мржње и бесмислом човекоубиства. Станимо, расудимо и определимо се за узрастање у вери и животу служењем једних другима и саслуживањем Богу у љубави. Тада ће нам човек бити већи од сваког греха и скупљи од сваког богатства.