На часовима књижевности сви су могли да сазнају каквој је понижавајућој критици Васарион Бјелински изложио Николаја Гогоља због књиге „Изабрана места из преписке с пријатељима”.
Међутим, Гогољев одговор Бјелинском, који никада није послат, готово да је потпуно непознат савременим читаоцима. То не би требало да нас чуди: ово писмо је први пут било објављено пре скоро шездесет година у Сабраним делима Н. В. Гогоља, и готово да никада није помињано нити у научној, нити у научно-популарној литератури. Одлучили смо да исправимо овај пропуст, објављујући најзначајније одломке из овог писма.
***
Од чега да почнем мој одговор на Ваше писмо? Почећу од Ваших речи: „Сетите се да стојите на ивици провалије”. Колико сте се Ви удаљили од правог пута, у каквом се искривљеном виду пред Вама појављују ствари! У каквом сте грубом и неуком смислу Ви прихватили моју књигу! Како сте је Ви протумачили! О, нека свете силе унесу мир у Вашу страдалну, измучену душу! Зашто сте морали да промените једном изабрани, спокојни пут? 
Шта је могло бити лепше од тога да читаоцима указујете на лепоте у делима наших писаца, да уздижете њихове душе и снаге до разумевања свега што је лепо, да се наслађујете трепетом саосећања пробуђеног у њима, и да на тај начин прекрасно делујете на њихове душе? Тај пут би Вас довео до помирења са животом, тај пут би Вас приморао да благосиљате све што постоји у природи. Што се тиче политичких догађаја, друштво би се смирило само по себи да се помирење налазило у духу оних који имају утицаја на друштво. Сада, пак, Ваша уста одишу жучем и мржњом. Зашто се Ви, са Вашом ватреном душом, препуштате политичкој пометњи и овим тмурним догађајима савременог доба у којем се лако изгуби и стабилна, многострана опрезност? Како онда да се не изгубите Ви са Вашим једностраним умом, запаљивим као барут, који експлодира и пре него што сте успели да сазнате шта је истина? Ви ћете изгорети као свећа, а друге ћете спалити!
***
Користољубиве циљеве нисам имао ни раније, када су ме донекле још занимале световне саблазни, а утолико пре их немам сада, када је дошло време да размишљам о смрти. Нисам имао никакву смишљену, користољубиву намеру. Ништа нисам желео њоме да измолим. То, уосталом, није у складу ни са мојом природом. И сиромаштво има својих чари. Требало би макар да се сетите да ја немам чак ни кров над главом и да се бринем једино о томе како да још више олакшам своју невелику путну торбу, како би ми било лакше да се растанем са светом. Требало је да се уздржите од тога да ме жигошете оним увредљивим подозрењима каквима се ја не бих одважио да обешчастим ни последњег ниткова. То бисте морали да имате на уму. Ви се правдате гневним расположењем духа. Како се онда одлучујете да у том гневном расположењу духа говорите о тако важним стварима, не примећујући при том да Вас заслепљује Ваш гневни ум и да Вам одузима спокојство?
***
Ви, узгред, кажете да сам наводно испевао похвалну песму нашој влади. Никоме нисам испевао похвалну песму. Рекао сам само да владу чинимо ми сами. Ми напредујемо у служби и чинимо владу. Ако је та влада једна огромна банда лопова, зар Ви мислите да то нико од Руса не зна? Размотримо пажљиво, одакле то потиче? Зар та сложеност и гомилање права не потичу отуда што свако ради по своме? Једни гледају према Енглеској, други према Прусији, а трећи према Француској...
***
Ви кажете да је спас Русије у европској цивилизацији. Како су то неодређене и несагледиве речи! Да сте бар одредили шта би требало подразумевати под појмом европске цивилизације који тако бесмислено сви понављају! Тако чине и фаланстери (утописти, прим. прев.), и црвени, и сви остали, а сви су спремни да прождеру једни друге, сви носе са собом тако рушилачка, тако разорна начела да чак и у Европи дрхти од страха сваки мисаони човек, питајући се и против своје воље - где је наша цивилизација? Европска цивилизација постала је сабласт коју до сада, заправо, још нико није видео, и ако би покушали да је ухвате у руке, она би се истог часа расплинула. И прогрес је постојао док о њему нису размишљали, а када су почели да га хватају, и он се расплинуо.
***
Зашто Вам се учинило да сам ја испевао похвалну песму нашем, како сте се Ви изразили, подлом свештенству? Зар ја нисам рекао да је проповедник источне Цркве дужан да проповеда и животом и делом? И зашто је код Вас присутан тај дух мржње? Познавао сам много рђавих попова и могао бих да Вам испричам мноштво смешних анегдота о њима, можда више него и Ви сами. Међутим, сусрео сам и оне чијој сам се светости и животним подвизима дивио, и видео сам да је њих створила наша, источна Црква, а не западна. Према томе, ни најмање нисам намеравао да узносим похвалну песму оном свештенству које је осрамотило нашу Цркву, него свештенству које је нашу Цркву узвисило.
***
Ви одвајате Цркву од Христа и хришћанства, одвајате ону исту Цркву и саме оне пастире који су својом мученичком смрћу потврдили истину сваке Христове речи, који су у хиљадама пострадали од ножева и мачева убица молећи се при том за њих да би на крају уморили и саме џелате, тако да су победници пали пред ноге побеђених а васцели свет исповедио ове речи. И ове исте пастире, ове мученике-епископе који су на својим плећима изнели светињу Цркве, Ви хоћете да одвојите од Христа, називајући их погрешним тумачима Христа! Ко би то, према Вашем мишљењу, сада био у стању да тачније и боље протумачи Христа? Зар су то садашњи комунисти и социјалисти, који тумаче да је Христос заповедио да се отима имовина и да се пљачкају они који су себи нагомилали богатство?
***
Христос никада никоме није рекао да треба стицати, него нам, напротив, истрајно заповеда да будемо попустљиви: ономе који ти скида хаљину подај и последњу кошуљу, са оним који затражи да пође с тобом једну миљу, иди са њим две.
Не може неко ко је добио површно новинарско образовање, да суди о таквим стварима. За такво нешто требало би проучити историју Цркве. Требало би поново и са дубоким размишљањем прочитати васцелу историју човечанства, али према изворницима, а не у садашњим површним брошурицама које је написао Бог зна ко. Ови површни енциклопедијски подаци могу само да развеју ум, а не да га усредсреде.
***
Шта да кажем на Вашу јетку примедбу о томе да руски сељак није склон религији и да се, када говори о Богу, другом руком чеше испод леђа, на примедбу коју сте изнели са таквом самоувереношћу као да сте тобоже читав свој век провели међу руским сељацима? Шта да кажем ја, када о томе тако красноречиво говоре хиљаде цркава и манастира који прекривају руску земљу! Они нису подигнути прилозима богатих, него убогим лептама сиромашних, оног истог народа за који кажете да с непоштовањем износи своје мишљење о Богу а који, међутим, и последњу копејку дели са сиромасима и са Богом, трпећи горку оскудицу коју је упознао свако од нас, само да би могао да принесе усрдни прилог Богу. Не, Висарионе Григорјевичу, не може о руском народу да суди онај који је читав свој век проживео у Петрограду, бавећи се лаким новинским чланчићима и романима оних француских романописаца који су толико пристрасни да не желе да виде да из Јеванђеља извире истина и при том не примећују колико у својим делима наказно и банално приказују живот.
***
Шта би сељацима више одговарало: управљање једног спахије који је већ прилично образован, који је васпитаван на универзитету и који би, услед тога, већ много тога морао да осети, или да њиме управљају многи чиновници, мање образовани, користољубиви и забринути само за то како да се обогате? Постоји много ствари о којима би свако од нас требало благовремено да размисли, пре него што са успламтелошћу необузданог витеза и младића говоримо о ослобођењу, јер би то ослобођење могло да буде горе од ропства.
***
Изненадила ме такође и она одважна надменост са којом кажете: „Ја познајем наше друштво и његов дух” и јемчите за то. Ко би могао да јемчи за тог камелеона који се мења из часа у час? Којим нас подацима можете уверити да Ви познајете друштво? Какви су ваши начини за његово упознавање? Да ли сте негде у својим делима показали да сте Ви дубоки познавалац људске душе? Да ли сте стекли животно искуство? Живећи готово без додира са људима и светом, водећи миран живот новинског сарадника и бавећи се свакодневно фељтонима, како бисте уопште могли да имате представу о оној огромној немани која нас неочекиваним појавама хвата у замку у коју упадају сви млади писци, расуђујући о васцелом свету и човечанству, иако довољно брига имамо и око самих себе. Морамо се најпре за њих постарати, а друштво ће тада само по себи кренути набоље. Уколико, пак, занемаримо оне обавезе које се тичу нама блиских људи и ако почнемо да јуримо за друштвом, подједнако ћемо превидети и једно и друго. У последње време сусрео сам много дивних људи који су потпуно заблудели. Једни сматрају да се преображајима и реформама, окретањем на ову или на ону страну може поправити свет; други сматрају да се посредством неке посебне, углавном просечне књижевности коју Ви називате белетристиком, може утицати на васпитање друштва. Друштво до благостања, међутим, неће довести ни нереди, ни усијане главе. Унутрашња превирања не могу се поправити никаквим уставима. Друштво се уобличава само од себе, друштво се ствара од јединки. Неопходно је да свака јединка изврши своју дужност. Неопходно је да човек има на уму да он није материјална животиња, него узвишени грађанин узвишеног небеског грађанства. Све дотле док он, макар у извесној мери, не буде живео животом небеског грађанина, ни земаљско грађанство неће се довести у ред.
***
Ви кажете да се Русија дуго и узалудно молила. Не, Русија се није узалудно молила. Кад год се молила, она се и спасавала. Она се помолила 1612. и спасла се од Пољака, помолила се и 1812, и спасла се од Француза. Или Ви можда молитвом називате то што се моли један од стотине, док сви остали пијанче, ломећи врат од јутра до вечери по свим могућим представама, залажући и своју последњу имовину да би се наслађивали свим оним удобностима којима нас је снабдела бесмислена европска цивилизација?
***
Књижевник живи због других. Он мора да служи уметности која у душу света уноси вишу, помиритељску истину, а не непријатељство, која уноси љубав према човеку а не огорчење и мржњу. Прихватите се поново свог попришта од којег сте се удаљили са лакомисленошћу младића. Почните поново да учите. Латите се оних песника и мудраца који васпитавају душу. И сами сте свесни да журналистички послови развејавају душу и да примећујете празнину у себи. Другачије не може ни да буде. Сетите се да сте били лош ученик и да чак ни универзитет нисте окончали. Надокнадите то читањем великих дела, а не савремених брошура писаних успламтелим умом који одвраћа од јасног погледа.
Штампано по издању: Гогољ Н. В. Потпуна сабрана дела у 14 томова, изд. Академије наука СССР, 1952, том 13, „К No. 200”, с. 435-446.
Преузето са сајта www.foma.ru
Превод: Антонина Пантелић |
