Покажимо свету оно што је наше

Како су настали „Заборављени умови Србије“?

- Нама су се заборављени умови догодили. Кад ме је идејни творац серије, г. Никола Мирков, позвао, решили смо да онa има модерaн израз, садржајну играно-документарну структуру, не као хроника живота тих људи, већ као жива прича, која треба да изазове саосећање, да опомене на трагедију историјског заборава. То је ода људима чија је трагичност у томе што их не памтимо. У Србији се заборављају чак и скорашњи догађаји и околности јер нам се дешава јако компликована, тешка и брза историја. Уједно, то је и наш проблем са вредносним системом. Уместо да се угледамо на њих и надограђујемо се на њихове врлине, ми њихову људску скромност нескромно остављамо иза себе.

Како сте се осмелили да у данашње време правите нешто некомерцијално?

- Ако је човеку оправдање сопствена егзистенција, онда може себе доводити пред моралну девијацију и, користећи људе и могућности, макијавелистички се односити према свету. Али, ако хоће да води себе путем чисте животне, духовне и професионалне биографије, пред Богом и пред народом, онда мора да пази шта ради. Моја екипа и ја смо свесно на тежем путу, да преко нечега што је заборављено, а узвишено, морално, вредносно, остваримо неке своје снове.Сматрам то једним искушеничким питањем. Наравно, не значи да је нешто што је тешко a priori и добро, али сигурно оно што је добро мора бити и тешко.

Какве су биле реакције публике?

- Гледаоци различитих опредељења, социјалних контекста и образовања су са радошћу примали догађаје из серије, нарочито игране сцене јер су њима на прави начин оживљене саме личности. То је један од пионирских подухвата и концепта какав би требало продубљивати у оквиру РТС-а јер као јавни сервис има готово ексклузивну дужност и једине праве продукционе и кадровске могућности за такве пројекте. Гледаоци у серији проналазе своје личне и друштвене кодове, схватају неке историјске и менталитетске особине свог народа.

Какав је ваш однос према српском менталитету?

- Само онај ко воли свој народ, може строго да га критикује, како је то радио и Св. владика Николај. И ми који стварамо ту серију првенствено чинимо то из љубави према свом народу, те се према историјском садржају критички односимо, како бисмо на креативан начин покушали да разлучимо оно добро из прошлости као поруку за садашњост, а у корист будућности.

На чему сада радите?

- Снимамо епизоду о протојереју др Радославу Грујићу, који је заслужан за настанак Музеја СПЦ и који је спасио мошти наших великих светаца од усташког погрома у Војводини.

Постоји ли историјска правилност у забораву тих људи?

- Серија на то није одговарала, о томе би требало израдити једну озбиљну академску студију. Проблем умних и талентованих људи је у томе што код нас не раде најбољи, већ најупорнији, са најлошијим побудама. Вредни и поштени немају времена да се доказују. Сви ти велики људи прошлости бавили су се својим делом, а не самодоказивањем и општом друштвеном легитимацијом, док данас многи улажу у сопствени маркетинг, без икаквог дара или умећа. Владика Николај је, после свих завршених високих школа у иностранству, као доктор филозофије и теологије, у комунистичкој Србији морао да полаже поново седми и осми разред основне школе. У Србији људи олако, без основа и стручности, суде о живим и мртвим великанима нације. Тако се губе национални ауторитети и остаје се без општепризнатих личности за углед.

Снимили сте филм о српским пилотима под НАТО агресијом?

- Пре две године је снимљена емисија о мом земљаку-Ваљевцу, пуковнику Миленку Павловићу, који је херојски у авиону страдао над својим градом. Саживљавајући се са његовим херојством, један сам од покретача традиције обележавања дана његове погибије, 4. маја. Ове године били су окупљени у Ваљеву сви његови суграђани, међу њима и бројни познати уметници, владика Милутин је служио парастос, град је надлетао авион, а деца пуштала 40 голубова, по броју његових година. Поведен тиме, режирао сам ове године ТВ филм, „Нико није рекао нећу“, уз свесрдну помоћ Војске Србије и команданта ескадриле Љубе Ђурђевића, о шесторици пилота који су за време рата преживели велике личне драме борећи се са агресорима. Ти људи су готово егзиперијевски симболи страдања на небу, простору најближем Богу.

Које су разлике филмске продукције Истока и Запада?

- Запад се бави појавама спољашњег света, друштвом и системом, Исток збивањима унутар човека и особинама његове душе. Оно што је на Западу вест из медија, то је за Исток епопеја људских судбина, написана, снимљена или опевана. Запад по својој суштини живи за тренутак, Исток живи за вечност. Исток је теоцентричан. То је једино оправдано креативно стварање. Исток никада од тога не би смео да одустане, иако је притисак идеје „тренутног бољитка“ велики.

Шта је ваш стваралачки циљ?

- Хвалити се својим талентом јесте плагијат – таленат је дар од Бога и треба га узвратити. Мислим да је задатак сваког човека да се одужи Богу, свом народу и породици. Тиме затварамо духовни круг. Ја волим приче о човеку, а дивећи се човеку, дивим се Божијем лику. Само да ми Бог да здравља, вере и љубави да истрајем у томе да Му вратим оно што сам добио. Желим да снимим причу о правој, искреној љубави, боголикој. Волео бих и да направим историјску причу о свом народу, да снимим филм о неком нашем великом светитељу, као и аутентичну српску бајку.

О ком светитељу бисте волели да снимите филм?

- О деспоту Стефану Лазаревићу. Владар који је волео свој народ и зато допуштао себи да се обуче у просјака, уђе у цркву и види како му народ живи. Био је просвећен, веома образован, а велики војник и строг владар. Он је изузетна личност наше историје и један од најсветијих владара. Велики је већ по томе што је написао „Слово љубве“.

Шта су ваша искушења?

- Начин на који човек мора јавно да доказује своје таленте је увек нека врста недовољно хришћанског, недовољно скромног. Морате на један пропагандистички начин у данашње доба да исказујете постојеће вредности. Како да се зна за вас ако не правите сопствени маркетинг? А потребно је да бисте опстали у медијском послу. А, како неко ко је богобојажљив да се бави сопственом промоцијом? Желим да се дружим са обичним људима, да будем потпуно наг духовно и животно пред мојим пријатељима. А тако се увек рађају и велика искушења. Ако сте у послу чврсти и ауторитативни, не воле вас јер пропагирате ред, строгост и дисциплину зарад врхунског циља. Ако сте благи и скромни, сматрају вас мекушцем, неутицајним и неспособним. Зато готово спартанско-војничким стилом морате да се борите за најплеменитије циљеве. Иако то изгледа апсурдно, једино тако јавност може озбиљно схватити ваше квалитете и намере.

Каква је наша данашња медијска слика?

- Не постоје професије теоретичара или критичара медија, оних који би могли да растумаче медијски језик. Ново доба познаје власништво над информацијом, а то највише личи на дело нечасног. Суштина медијске манипулације је у томе што се ствари не називају правим именима. У магновењу слика и података, тешко је раздвојити добро од лошег и све појаве постају спекулативне. То личи на производњу дезоријентације и слепе вере у дати приказ, а сви знамо да је једина оправдана вера у Бога и да све људско може бити лако производ греха.

Како појачати присуство Цркве у медијима?

- Не треба постављати питање о постојању црквених емисија, већ питање стратегије у најширем смислу. Шта ми хоћемо од нашег народа, шта држава хоће од народа, шта хоћемо од себе? Однос медија и Цркве би требало да буде тема неког симпозијума, где ћемо говорити и ми који радимо у медијима, а мало је нас који бранимо традиционализам, а да при том познајемо и западну културу, који смо окренути високој естетици и афирмацији хришћанских вредности.

Какав би био опстанак радија и телевизије Цркве?

- Да би то опстало, мора да се постави на врло озбиљан, модеран начин, са људима од истинског ауторитета, а таквих има мало у Србији. Мора да се направи бизнис план, да се изабере озбиљан тим људи чији углед друштво поштује, високи професионалци, који делају из љубави, а не само због егзистенције. Традиционални садржај, а модеран израз, без анахроних графичких, монтажних и концептуалних решења, и без аматеризма. Све мора да буде професионално, продукционо савршено, естетски садржајно. Не сме оно традиционално да буде старомодно. Традиционално је вредност, а старомодно је застарело.

Чији узор можемо следити?

- Руси изузетно вреднују културу и уметност. Њихова телевизија изгледа хипермодерно, као и остале европске телевизије, али и даље гаје традиционалне вредности. Шта је важно за традиционално друштво: покажимо и поделимо са светом оно што је наше. Тек тако обновљеног идентитета, познајући себе, можемо у Европу. Ми смо као појединци јако поносни, чак до границе сујете, а као народ смо потпуно одустали од себе.