Многи мисле да Православна Црква није мисионарска. Неки међу православнима чак тврде да Православној Цркви није потребна никаква мисија. „Ми смо чувари Истине, и ми је сведочимо самом чињеницом нашег постојања”, са поносом је изјавио један православни свештеник са којим сам разговарао о тој теми. Неко би се запитао, да ли је овакав приступ могуће оправдати црквеном историјом.
Да су апостоли након Христовог васкрсења седели иза затворених врата у Јерусалиму, сведочећи истину захваљујући простој чињеници њиховог постојања, даље ширење Хришћанства би било крајње неизвесно. Свака хришћанска Црква мора да буде мисионарска уколико жели да буде доследна свом позиву да буде Црква. Православна историја познаје многе велике мисионаре, међу којима су били мушкарци и жене, епископи, монаси и лаици. Св. Нина Просветитељка Грузије (4. век), св. Владимир Крститељ Русије и његова бака Олга (10. век), св. Кирило и Методије (10. век), св. Николај Јапански (19. век) и многи други, који се поштују као „равноапостолни”.
Православље у Северној Америци, Јапану и Кини представља плод активности Руске Православне Цркве. Православље је дошло у Северну Америку из Русије преко Аљаске (која је, као што нас је гувернерка Сара Пејлин недавно подсетила, „у неку руку поред источне границе Русије”). Међу првим руским мисионарима био је св. Герман Аљаски, прост монах из манастира Валаама, који је дошао на Аљаску 1794. године и провео тамо више од 40 година, све до своје смрти 1837. године. Локално становништво га је већ за живота поштовало као светитеља, и сматрали су га њиховим посредником пред Богом.
Прво епископско седиште у Америци је установљено од стране Светог Синода Руске Православне Цркве 1840. године, међутим, епископ који је управљао овом облашћу, св. Инокентије (Венијаминов), будући митрополит московски, живео је у Новоархангелском. Године 1872, пет година након продаје Аљаске Америци, седиште руског епископа је пребачено у Сан Франциско. Од 1898. до 1907. године св. Тихон, будући патријарх руски, управљао је овом облашћу. За време његовог управљања седиште је пребачено у Њујорк. Он је организовао Свеамерички сабор 1907. године, који је променио име дијецезе у Russian Orthodox Greek Catholic Church in North America. Тако је почела будућа аутокефалност Америчке православне цркве.
Током Тихоновог постављења у Америци, велики број хришћана из Антиохије је пристигло у New World (букв. „нови свет”), услед чега је, на Тихонов захтев, 1903. године постављен викарни епископ пореклом из Сирије, Рафаил Бруклински. Тако је настао нови, јединствени еклисиолошки модел који предвиђа да би епископи различитих националности могли да делују унутар локалне Цркве и на истој канонској територији, унутар дијецеза које нису формиране на основу територије, већ етницитета. Такав модел не одговара еклисиологији древне Цркве, али је одговарао новој стварности која је настала као резултат досељавања у Европу и Америку. Да су догађаји наставили са се одвијају по плану који је св. Тихон зацртао, локална православна Црква у Америци је могла да буде створена 1920. године, предвођена једним митрополитом, коме би били подређени епископи различитих националности, од којих би свако предводио вернике сопственог националног порекла, било да је Рус, Украјинац, Грк, Антиохијац, Румун, итд.
Међутим, услед масовног исељења Грка из бившег Отоманског царства у Европу, Америку и Аустралију, 1920. године, на овим континентима су оформљене митрополије Цариградске патријаршије. Цариградска патријаршија је прогласила своју јурисдикцију над целом Црквом у „дијаспори”, тј. над свим земљама које нису унутар граница традиционалних православних Цркава. Према овом становишту, готово целокупна западна Европа, Северна и Јужна Америка, као и Аустралија и Океанија, су обухваћене дефиницијом „дијаспоре”. Међутим, у Америци су већ постојала православна Црква коју је предводио руски митрополит. Тако је стварање јурисдикције Цариграда унело поделу у америчко Православље, која је поспешена установљењем јурисдикција Антиохијске, Румунске и Српске патријаршије.
Године 1970. Руска Православна Црква, која је, мотивисана визијом св. Тихона, који је маштао о једној православној Цркви на америчком континенту, омогућила је аутокефалност делу америчког Православља које је претходно било под њиховим канонским ауторитетом. Постојала је нада да ће се православни других јурисдикција на крају придружити аутокефалној Цркви, која је добила назив „Православна црква у Америци”. Ипак, то се још увек није догодило, и у Америци тренутно постоје митрополије, архиепископије и епархије неколико локалних православних Цркава поред аутокефалне Православне Цркве у Америци.
Упркос извесној „јурисдикцијској збрци” која је, нажалост, карактеристична за Православну Цркву не само на америчком континенту, већ и у другим деловима света, укључујући и Западну Европу, Православна Црква широм света је и даље укључена у разне мисионарске активности. Један од најистакнутијих теолога двадесетог века, о. Александар Шмеман, пре неколико деценија је написао: „Обнова мисионарске димензије Цркве је данас највећи императив. Треба да обновимо саму основну истину: да је Црква у основи Мисија, да су сами корени њеног живота у заповести Христовој: ‘Идите, дакле, и научите све народе‘ (Мт 28,19). Хришћанска заједница која би изгубила ову мисионарску ревност и сврху, која би постала себична и усресређена само на себе, која би се ограничила на ‘задовољавање духовних потреба својих чланова‘, која би се у потпуности поистоветила са нацијом, друштвом, социјалним и етничким групама – таква заједница је на путу духовне декаденције и смрти, зато што је основна духовна потреба хришћана управо у дељењу живота и Истине са што је више људи могуће, и коначно, са целим светом. Мисија је, стога, органска потреба и задатак Цркве у свету, и истински смисао присуства Цркве унутар историје између првог и другог доласка Господњег, или, другим речима, смисао хришћанске историје. Очигледно да не могу сви чланови Цркве да иду и проповедају у буквалном смислу речи. Али сви могу да се старају о мисионарској делатности Цркве, да се осећају одговорним за њу, да јој помажу и да је подржавају. Лојалношћу епархијама, сваки парохијски свештеник и сваки члан Цркве је укључен у мисионарску службу”.
У наставку текста покушаћемо донекле да дамо обрисе развоја православне теологије, литургике и духовности, за које верујем да имају јак мисионарски потенцијал који је у њима укорењен, и који ће оснажити Православну Цркву у њеној мисији у 21. веку. ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА КАО „ЦРКВА ОТАЦА”
Прве недеље Часног поста, која се назива Недељом Православља, током богослужења ђакон произноси речи: „Ова вера је Православна, ова вера је апостолска, ова вера је отачка, ова вера је просветлила васељену”. Углавном је јасно због чега би хришћанска вера морала нужно да буде „апостолска” и „православна”. Али зашто би морала да буде „отачка”? Да ли то указује да Православље нужно мора бити обликовано као у „доба Отаца”? Или значи да, као хришћани, увек треба да се окрећемо ка прошлости, уместо да живимо у садашњости или да деламо за будућност? Да ли би неко „златно доба” у ком су велики Оци Цркве живели (нпр. 4. век), требало да буде наш идеал, смерница које треба да се држимо? Или, коначно, да ли то подразумева да је обликовање наше теолошке и еклисиолошке традиције дошло до врхунца током „патристичке ере”, и да се, услед тога, ништа ново не може развити у православној теологији и животу Цркве уопште?
Ако је то тако – а многи управо овако размишљају – онда то значи да је наш главни циљ да пазимо на оно што нам је остало као византијско и руско наслеђе, и обазриво чувамо Православље од заразних трендова модерног доба. Поједини се управо овако понашају: са ужасавањем одбацујући изазове савременог доба, посвећују целокупно своје време очувању онога што сматрају предањским учењем Православне Цркве, објашњавајући да у садашње доба „свеопште апостасије” нема места стваралачком поимању Предања, пошто су Оци све разјаснили вековима раније. Присталице „заштићеног Православља” се углавном, по правилу, позивају на „учења светих Отаца”. Међутим, у стварности многи од њих не познају отачко учење: они користе издвојена мишљења како би оправдали сопствене теорије и идеје, не проучавајући теологију Отаца у свој њеној разноликости и пуноћи.
Да смо усредсредили енергију искључиво на очување сакупљене мудрости древних Отаца, ствари би биле много лакше. Уколико је, међутим, наш избор да истражимо богатство отачког наслеђа, тиме бисмо себи заиста поставили огроман задатак, који би укључивао не само проучавање дела Отаца, већ и њихових тумачења у светлу савременог искуства. Следствено томе, то би захтевало тумачење нашег савременог искуства у светлу отачког учења. Ово вредновање не само да обухвата проучавање Отаца, већ смо, такође, дужни да размишљамо и живимо попут Отаца. Никада нећемо бити у стању да схватимо Оце уколико не делимо, макар у извесној мери, њихово искуство и прегнућа.
Ово је огроман и надахњујући задатак; такође, прилично и ризичан. Као што ниједан финансијски инвеститор није имун на банкротство, тако ни теолог који приступа отачком наслеђу на стваралачки начин, није заштићен од грешке. Удаљеност – временска, културолошка, у погледу духовности – између нас и Отаца је превелика; чини се немогућим пребродити препреке на које бисмо наишли покушавајући да продремо у ум Отаца. А опет, уколико не успемо да их савладамо, никада нећемо моћи да остваримо мисију коју нам је поверило савремено доба. Овом мисијом не само да имамо могућност и наше доба начинимо истински „отачким”, већ и да га изразимо језиком који је доступан људима 21. века.
Међутим, отачка литература није само музејска поставка, нити је „отачка вера” само наслеђе прошлости. Мишљење да су свети Оци теолози ранијих времена је широко распрострањено у данашње време. Сама „прошлост” се одређује на различите начине. Неки тврде да се отачко доба завршава у 8. веку са делом св. Јована Дамаскина „Тачно изложење Православне вере”, које садржи неколико векова богословских расправа. Други крај „прошлости” виде у 11. веку, са коначним расколом између првог и другог Рима, или 15. век као средње решење, када је дошло до пада Цариграда, „другог Рима”, или пак 1917. године, са падом „трећег Рима”, Москве, као последњег главног града Православног царства. Као последица тога, повратак „отачким коренима” је поиман као корак уназад у прошлост, обнављање духовности VII, XV, или XIX века.
Овакво становиште се мора одбацити. Према мишљењу о. Георгија Флоровског, „Црква је и даље у потпуности ауторитативна као што је то била у прошлим вековима, јер је Дух Истине подстиче у садашње време ништа мање делатно него у древна времена”. Стога није могуће ограничити „отачко доба” на једно или друго историјско раздобље. Чувени савремени теолог, митрополит Калистос (Вер) Диоклијски тврди: „Православном није довољно само да познаје и цитира Оце, он мора да уђе у дух Отаца и достигне 'отачки ум'. Он према оцима не сме да се односи као према светињама прошлости, ваћ као живим сведоцима и савременицима”. Митрополит Калистос не сматра да се отачко доба завршило у 5. или 8. веку; отачко доба Цркве се наставља до данашњих дана. „Заиста, опасно је свете Оце посматрати као затворени круг списа који припадају прошлом временима, јер зашто наше доба не би могло да изнедри новог Василија или Атанасија? Тврдити да више нема Отаца, равно је претпоставци да је Дух Свети напустио Цркву”.
Дакле, исповедање „отачке вере” не само да указује на проучавање отачких списа и покушај повратка отачког наслеђа у живот, већ и на веровање да наше доба није ништа мање „отачко” од било ког другог. „Златно доба” које је започео Христос, апостоли и рани Оци, траје и у делима Отаца Цркве савременог доба, и трајаће све док је Цркве Христове на земљи. Свест о континуираном присуству Духа Светог у Цркви и пуноћа вере у „духу Отаца” је оно што ће дати снагу православној мисији 21. века.
(наставак у следећем броју)
Превод са енглеског |
