Завршивши успешно преговоре са Андрашем Другим, Свети Сава је послао гласнике преко Дунава брату у Рашку, да му јаве да распусти војску, али и да му пошаље довољно новаца. Гласници су имали још да оду у Жичу, да позову тамошњег епископа да са што више монаха дође и придружи се Савиној мисији.
Захваљујући веома добром утиску који је Свети Сава оставио на Андраша Другог, угарски краљ му је омогућио да посети Савине сународнике где год их има у Угарској, а има их доста, како сам Андраш рече.
Светитељ се доста задржао око успостављања манастира у Базијашу. Одржао је и народни сабор у манастиру, на којем су се сакупили Срби са обе обале Дунава и Нере. После једног чудног сна, одлучио је да оснује манастир Златицу, који је посветио своме заштитинику, Светом Сави Освећеном, а обновио је и рушевине Методијевог манастира код села Кусића.
У Базијашу је оставио игумана Јоаникија, а затим кренуо даље на пут. На позив монаха манастира Месића, служио је Литургију поводом манастирске Славе, Рођења Светог Јована Претече, и рукоположио једног монаха у чин јерођакона, а једног јерођакона у чин јеромонаха.
Пут га је водио даље, према реци Тиси у манастир Успења Богородице у месту Бечеју. Тамо је чуо жалбу калуђера на римокатолике, који су их пре неколико деценија избацили из велике методијевске лавре Араче. Светитељ се на даљем путу уверио о величини ове лавре, јер га је пут баш туда водио. У Арачи се већ више не служи словенски, како је Свети Методије установио, него латински.
Док је пролазио кроз села поред Тисе а затим и Бегеја, Срби су архипастира одушевљено поздрављали и дочекивали. Већина тих села су имала своје црквице на гробљима, махом дрвене или од земљаног набоја, али свештеника скоро да и није било. С времена на време долазили су им и служили калуђери из Богородичног манастира из Бечеја или из манастира Дреновца у Великом Бечкереку на Бегеју.
Светитељ би тамо где би законачио служио Литургију, скоро у свакој цркви, а у многима од њих је рукополагао свештенике.
Дреновац је био врло јак манастир, са добрим братством и доста младих монаха. У то време је баш некако умро стари игуман, и братија је молила Светитеља да им постави за старешину једнога из своје пратње. Сава је изабрао једног јеромонаха из Хиландара, и том приликом, на радост целе обитељи, прогласио Дреновац метохом Хиландара, јер је и положај манастира Дреновца био такав да се налазио у центру Баната.
Монаси Дреновца су испратили Светитеља даље, на север, у Оросламош, седиште последњег словенског епископа, протераног још 1030. г. из града Моришени, након што је град oсвојен од стране војводе Чанадија за рачун краља Иштвана. Чанади је освојеном граду дао своје име, а на катедру словенског епископа поставио једног латинског, који није признавао јурисдикцију словенског архиеископа из Охрида.
Сава се помолио над гробом последњег словенског епископа-изгнаника, којег су и српски народ и свештенство и монаштво сматрали светитељем-исповедником за веру.
Монаси из Оросламоша су причали да је угарска краљица, иначе Српкиња, Јелена, супруга Беле Другог, много помагала овај манастир, а и сама долазила са братом и децом, овде се исповедала и причешћивала.
Нико не зна како су монахиње из Рудне сазнале да је Светитељ у Оросламошу, нити како су стигле овамо, тек појавиле су се пред Светитељем са молбом да им за Рудну рукоположи свештеника, како би и оне имале чешће Литургије. Светитељ је и ову молбу испунио, и оне су се задовољне вратиле у свој манастир са новим духовником.
Време је пролазило и Свети Сава је са пратњом наставио пут.
Пред њим је било село Манастир, са тамошњим малим манастиром који су основали протерани монаси из бившег града Моришени, сада Чанада, после 1054. г, јер нису хели признати латинског бискупа нити служити на латинском језику. Сада је у овом манастиру живело и неколико монаха из манастира Бодрога, због претњи римокатоличког бискупа из Чанада. Ова мала монашка зајдница је имала јаку подршку околног народа. Светитељу се јако свидела ова обитељ и њихово непоколебиво остајање уз Цркву Истока.
Али и поред тога што су га монаси заустављали да још остане код њих, Светитељ је хитао у Бодрог, тамо где је било посебно тешко.
Већ у првом сусрету са Светим Савом монаси су га известили да је Бодрог, после смрти мађарске краљице Јелене Српкиње, непрестано угрожен од агресивног бискупа из Чанада, који тражи не само папски порез, него и увођење латинске службе, а посебно је бацио око на пространа имања овог, како бискуп вели, „шизматичког“ манастира. Монаси су заплашени јер им бискуп прети, ако не почну служити на латинском језику неће их спасити ни повеља краљице Јелене писана са мужем Белом Другим. Отераће их и довести његове латинске монахе. Нарочито од кад се чуло да краљ Андраш Други спрема рат на Србе, ова опасност по манастир се показала као непосредна. Неки од монаха су већ отишли у село Манастир, а неки још даље на југ.
Јавили су о свему овоме и своме епископу у Срем, али њега као Грка није ово много занимало. Било му је далеко, а у Бодрогу није никада ни био. Истина, манастир тако већ дуго времена, још од рукоположења садашњег старог игумана, није платио свом епископу одређену дажбину.
Видећи овакво стање, Свети Сава је одлучио да у манастиру одржи сабор на Велику Госпојину.
На сабору се сакупило мноштво Срба заједно са својим ретким свештеницима и доста монаштва из Баната. То је само још више учврстило Светитеља у одлуци да обавезно посети Чанад и римокатоличког бискупа у њему.
Послао је у Чанад свога гласника са једним мађарским војводом из пратње коју му је дао Андраш Други. Док су посланици коњима одјахали, Светитељ је ушао у шајку и кривудавим Моришем наставио путовање.
Обале су обрасле шумама, а на реци су се ту и тамо видели чунови рибара који су се довикивали на свом бодрићком дијалекту српског језика. Било им је чудно да се угарском шајком возе њихови српски попови. Прилазили су шајки, узимали благослов од Светитеља и даривали га својим уловом.
На једној од окука Мориша, на левој обали где се рукавац Бездин поново спаја са главним током Мориша, указао се предиван пејзаж: завршавала се густа храстова шума и указала се млака, сва у локвањима. Између овог равничарског језерцета и шуме био је пропланак. Ово место се Светитељу посебно свидело, и мислио је о томе како би ту било идеално саградити један пустињски манастир који би помогао околном православном народу да одржи своју веру. Ни слутити није могао, да ће кроз триста година баш на овом месту Јакшићи подигнути манастир Бездин.
Чанад, некада славна варош Моришени, са православном катедралом и Методијевим словенским епископом, са једанаест цркава и манастира, беше од 864. г. значајан духовни центар Методијеве словенске архиепископије. Али протеривањем православног господара овог града, додуше Мађара, Ајтоња, протеран је и словенски епископ, који је одавде прешао југозападно, у место Оросламош. Све цркве и манастире у Чанаду приграбио је латински бискуп те 1030. г.
Мађари у граду су прихватили латинског бискупа, али тврдоглави Срби Бодрићи нису то хтели никако. Своју децу су носили у Бодрог на крштење, а тамо су се и венчавали и причешћивали. Своју словенску службу нису напуштали нити су прихватали неке друге новотарије са Запада по цену сталних шиканирања од стране римокатоличих свештеника. Један предах у овом тешком стању била је влада мађарске краљице Јелене, иначе кћери српског жупана Уроша, као и њене деце, потоњих мађарских краљева.
Бискупу је долазак поглавара једне „шизматичке“ аутокефалне цркве био веома непријатан. Најрадије се не би ни сусретао са њиме, али „шизматика“ прати свита краља Андраша, и јављено му је да буде спреман за дочек високог госта.
У центру Чанада, на тргу према којем су све уличице водиле, уздизала се прекрасна стара катедрала у српско-византијском стилу. Пред црквом је стајао бискуп са својом пратњом, а трг је био препун народа. Сви су људи били једнако обучени: у беле панталоне и беле кошуље.
Свети Сава и пратиоци су од пристаништа дојахали коњима, а кад је светитељ сјахао са коња, из масе народа је један бркајлија повикао:
„Живео наш владика Сава!“
Масом народа се као један глас проломило:
„Живео!“
Свети Сава је био веома изненађен и лице му се озарило, док се лице бискупа још више смрачило. Оба лица су исказивала осећања у души.
Свети Сава је без оклевања ушао у храм и прекрстио се, знајући да су тај храм зидали словенски епископи још далеке 864. г., у време кад су Методијеви ученици крштавали Србе у Панонији. Угледао је и крстионицу, исту онакву као у Петровој цркви у Рашкој, у којој је његов отац Немања крштен у православној вери. Пред очима светитеља су у трену прохујала три и по века од када је српски народ крштен.
Разговор са бискупом је био кратак: Срби и Мађари су у пријатељству, и да се Србима у Угарској не намеће римокатолички данак, а да се православном свештенству, монаштву и српском народу не чине непријатности, јер и у Савином отечеству има римокатолика који тамо живе у миру.
Бискуп се са овим сагласио, и са Светим Савом заједно потписао такав документ на латинском и српском језику, и то више због присуства краљеве свите него што је таквим документом био одушевљен.
Свети Сава је благословио окупљени народ, узјахао на коња и кренуо ка Моришу у шајку, испраћен од свога народа.
Ова посета је за дуги низ година остала да се препричава међу Србима Бодрићима, а народ је уз то још штошта додао, што год је помогло да се успомена сачува, а народ, и као православни и као Срби, одржи.
Епископ из Савине пратње, потоњи епископ у Срему, још је иза тога редовно долазио у ове крајеве и у манастирима рукополагао монахе и свештенике. То су и наредни сремски епископи продужили чинити, чак и у такозвана „тешка и смутна“ времена.
Савина посета је још много година доносила своје духовне плодове.
* * *
Ушће мутног Мориша у Тису код тврђаве Сегедина наслућивао се по бројним усидреним шајкама, које су чекале да дођу на ред, било да се утоваре или истоваре. Радници су се довикивали на српском и мађарском језику. Шајке су већином носиле тек пожњевену и омлаћену пшеницу, али и вино, со, коже и другу робу.
Светитељ је одлучио да се дуже задржи у овом првом граду Бачке. Срби из ближе и даље околине су одмах почели долазити у Сегедин, да виде и чују свога архипастира. И још данима пошто је Светитељ наставио пут по Бачкој, ка њеној крајњој западној тачки тј. до Дунава, долазили су Срби из Потисја у Сегедин да виде свога архијереја, приме благослов, а тужни се враћали кућама, што нису имали среће као други многи који су били ближе Сегедину.
Пут је настављен на коњима.
Непрегледна бачка степа се затим претворила у безводну пешчару. И гле, у тако пустом пределу наједном две оазе: два прекрасна језера код села Суботице. Али Светитељ није имао времена да ужива у лепоти крајолика, јер требало је још толико путовати до Дунава, где су Срби на обема обалама већ исувише дуго трпели притисак римокатоличког бискупа из Калаче, као и бискупа из Петоцрквија (Печуја), из којег је још почетком 11. века протеран словенски епископ.
Овдашњи српски народ је сачувао своју веру само захваљујући калуђерима из Баноштора, Белог Манастира, а посебно захваљујући онима из Брањиног манастира.
Свети Сава је на ону страну послао своје гласнике још док је боравио у Сегедину.
Дочек у манастиру Брањини је био величанствен: народ из свих места Барање и Славоније данима се окупљао у Брањину. Овај манастир је био духовни центар за целу десну обалу Дунава, Подравине, па чак и за околину Блатног језера, куда су брањински монаси такође одлазили. Монаси из околине града Веспрема су испричали Светитељу да је код њих некада столовао Методијев словенски епископ, те да код њих још увек има два жива манастира, и то један женски у месту Кнез и један мушки у самом Веспрему.
Видећи оволики народ и у разговору са њиховим кнезовима, свештеницима и монасима, Светитељ је после неколико дана донео значајну одлуку: хиротонисаће игумана брањинског Дамјана, којег је сав овај народ веома ценио, и поставиће га за епископа за Барању, Славонију и целу ону стану Дунава све до Блатног језера.
Хиротонију су у манастиру Брањини обавили Светитељ и његов епископ из Жиче, те је епископ Дамјан ускоро кренуо да обиђе своју паству на том великом простору.
Свети Сава и његова пратња наставили су пут Дунавом према југу, где су се већ после краћег времена појавили на десној, брдовитој обали предивни узрели виногради код града Ердута. Из винограда се орила песма Срба берача.
Мало затим Дунав је скретао свој ток ка истоку, а брда на десној обали су постала виша и шумовитија.
Прекрасна Фрушка Гора! Ово је био главни циљ Светитељевог путовања.
Шајка је пристала уз десну обалу, у Петровом граду и уз пратњу краљеве коњице Светитељ је почео обилазак Фрушке Горе.
Цела Фрушка Гора је била пуна еремита, монаха-пустињака. У Великој Пустињи (Велика Ремета) Светитељ је одлучио да сазове сабор монаха са ове свете планине. Овоме се обрадовало сво фрушкогорско монаштво, и ко год је могао дошао је. Био је то свечан, али и дирљив призор за Светитеља. Никада сирмијски епископ Грк није сазивао ове монахе, нити се потрудио да научи језик своје пастве. Најважније му је било да наплати свако чинодејство, а нарочито рукоположење и постављање на парохије. Догађало се да је збацивао са парохије пастире, ако би се појавио неко ко би платио више. Духовни живот његове пастве уопште га није занимао.
Много је било жалби на овог епископа, а Свети Сава, као поглавар аутокефалне Цркве, у чији оквир је спадао и Срем, већ самим доласком у Срем хтео је ставити ову област под свој омофор и завести добар поредак. Било је јасно да мора ићи у Сирмијум. Јавио је епископу Грку о својој намери, али се гласник вратио са поруком да Грк не признаје никаквог другог архиепископа осим Хоматијана у Охриду.
Свети Сава је ипак одлучио да поразговара са Грком, али кад је стигао у Сирмијум, овај је већ напустио своје седиште, покупивши све што је било вредно.
Народ и свештенство су одешевљено дочекали Светог Саву. Први пут после дугог времена чули су архијерејску Литургију на свом језику и поуку која је дошла као киша на жедну земљу.
Светитељ се бавио у Срему до Славе Сирмијума, Светог Димитрија. На опроштајној служби је поставио свога епископа, пратиоца из Жиче, на древну Сирмијску катедру, поучио га да оснива општежитељне манастире и да посећује своју паству по Срему, Мачви, Бачкој и Банату. Обећао му је своју помоћ, као и помоћ свога брата, краља Стефана. И реч је одржао.
Почели су већ мразеви, кад је Светитељ „свечано, од народа и свите краља Андраша Другог, испраћен преко реке Саве“, како каже његов биограф Доментијан, „и вратио се у своје отечество“.
***
Трговци Дубровчани су завршили свој део посла: нашли су преводиоца за мађарски језик и уговорили два превозника тј. двојицу скелеџија: једног за Светог Саву и његову пратњу, а једног за себе и своју робу.
Када су дошли у Рам, моћну тврђаву на десној обали Дунава, сазнали су да се краљ Андраш на путу за Дунав зауставио док се време не пролепша, тј. док не престане кошава.
А тих дана, ваљда на срећу Срба и мисије Светог Саве, кошава је дувала тако силно и узбуркала Дунав толико да се друга обала једва назирала. Таласи су се бесно разбијали о стену на чијем је врху био сазидан Рам.
По таквом невремену морао је Свети Сава прећи Дунав да би затекао на левој обали мађарску војску и краља Андраша, јер чим би ветар стао мађарска војска би прешла на српску обалу и више никаква молба нити преговори не би могли одвратити Мађаре од ратног похода на Србе.
Светитељеви пратиоци су молили превознике и нудили суво злато, али нико и ни за какве паре није хтео да превози док невреме не престане. У неко доба се иза дебелих облака мало промолило сунце. То је ваљда охрабрило двојицу превозника да за приличну суму новца пристану да превезу Светитеља и Дубровчане. Али је ветар и даље дувао свом жестином.
Почело је укрцавање. Са коњима је било најтеже. Никако нису хтели у скеле. Светитељ је рекао да се коњима стави нешто преко очију и прво је он свога коња тако увео, а затим и остали из његове пратње.
Дубровчани су доста времена утраћили на утовар робе и оклевали су како би се ветар стишао, али се Светом Сави јако журило. Када су се на једвите јаде укрцали и хтели да се отисну од обале, зачуо се женски глас: „Станитеее!“
Једна жена је трчала водећи синчића за руку и машући да би је сачекали.
Дубровчани су је отерали од себе, уз речи да жена на скели доноси несрећу. Тада је пришла скели у којој је био Свети Сава и склопивши руке молила да је приме са дететом и превезу.
„Која ти је голема невоља, снајо, да мораш баш по овом невремену преко?“, питао ју је Светитељ.
„Јавили ми да ми је матер на умору, па бих да је задњи пут видим“, одоворила је, молећиво гледајући у Светог Саву.
„А што идеш без човека?“, упита даље Светитељ.
„Краљ га је позвао у рат, а и сви други људи из села су отишли да ратују.“
Свети Сава је хтео још нешто да запита, али времена није више било.
„Хајде уђите код мене, па како нам Бог да“, рече Светитељ.
Скеле су се отисуле од обале.
Таласи су бесно подизали и спуштали скеле, а скелеџије су пазиле колико су могли да их таласи не запљусну са стране па да се преврну. Вода их је запљускивала, и сваки директан талас би задрмао скелу, а вода би путнике облила. Путници су избацивали воду чиме су могли, па и камилавкама.
Дечак се тресао од страха и хладноће и прибио се уз Светог Саву рекавши: „Оче, стисни ме јако, онда се мање бојим“.
Када су обе скеле биле већ на средини побеснеле реке, зачуо се ужасан врисак људи и њиштање коња: скела са Дубровчанима се преврнула.
Коњи су покушавали да пливају, а скелеџије са Савине скеле су дављеницима пружали весла не би ли се ухватили за њих. Али авај, само су се двојица Дубровчана спасла, и извукоше их из воде у Савину скелу. Остале је прогутао побеснели Дунав. Међу утопљеницима је био и онај који није хтео да прими жену са дететом.
Савине скелеџије су биле на измаку снаге, а лева обала им се чинила недостижном.
Тада је Свети Сава почео појати тропар светом Николи „Правило вере“, што су прихватили и његови сапутници из пратње, али више као вапај него као појање.
Ова молитвена песма је дала снаге скелеџијама, те некако приведоше скелу левој обали, али много низводно од Врачевог Гаја.
Док су двојица држала уже од скеле која се веома љуљала, путници су журно излазили водећи са собом и коње преко чијих очију је све време била набачена њихова одећа.
Свети Сава је у наручју изнео дечачића који га је чврсто држао око врата и по изласку на тло.
На растанку, пошто је предао дете матери и благословио их, упитао је: „Како се зовеш, момче ?“
„Жива“ рече малишан не скидајући очију са Светитеља.
И много година иза тога долазио је Жива из Округлице на место, где се са Светим Савом искрцао и где је Свети Сава подигао манастир Базијаш. Летописац |
