Слободан Антонић дипломирао је и магистрирао на Факултету политичких наука у Београду. Докторирао је на Одељењу за социологију Филозофског факултету у Београду (1995), где данас ради као професор. Објавио је књиге Изазови историјске социологије (1995), Заробљена земља (2002), Нација у струјама прошлости (2003), Гутање жаба (2005), Елита, грађанство и слаба држава (2006) и Срби и Евро-Срби (2007). Аутор је више стотина текстова у многим штампаним медијима у Србији.
У којој мери медији утичу на креирање јавног мњења и друштвено-политичке ситуације у Србији?
- Реч је о томе да је највећи део српских медија, поготово електронских, под контролом проамеричких структура. А медији конструишу стварност, односно њено разумевање. Иако је Косово суштински елемент нашег националног идентитета, оно се у медијима представља као „терет“ којег се што пре морамо „ослободити“. У Србији тек шестина њених грађана има пасош, а у иностранство не путује више од 200.000 људи. Али, „бели Шенген“ је за медије већи проблем него цепање Србије и уништавање основа нашег идентитета. Отуда је наша јавност дезоријентисана. Са једне стране долази до изражаја природна реакција нашег народа на неправду и понижење кроз које, по питању Косова, пролази Србија. Са друге стране, јавност се анестетизира бајкама о „европском путу“, „слободном путовању“ и „европским вредностима“. И не могу рећи да то анестетизирање нема успеха.
Спорови око Закона против дискриминације оголили су невероватну доминацију коју грађанско друштво (које оличава једва стотинак грађана у неколико НВО) има на српску државу данас, СПЦ и медије. Како је дошло до тога да носиоци политичког суверенитета у Србији буде шачица грађана окупљених око НВО сектора, а да идеје преосталих шест милиона грађана који имају свест о својој националној припадности, духовној традицији и систему вредности постану ретроградне идеје " недовољно изграђаних Европејаца“?
- Стварни углед тог дела НВО сектора у народу је смешан, али њихов медијски и политички утицај је огроман. Њихови налогодавци, који су истовремено господари наших медија и патрони наших политичара, омогућавају им „пролазност“ и утицај у јавности. А тај утицај је сасвим у несразмери са њиховим стварним угледом. Они су данас идеолошки комесари Србије. Они у јавности одређују шта је „политички коректно“, а шта „национализам“ и „фашизам“. Тако су, за Б92 и остале добошаре „еврореформске кулутурне револуције“, различита хомосексуална друштва „напредна“ и „европска“. А Црква је „ретроградна“ и „националистичка“ и треба је под хитно „реформисати“. Али, преживеле су Црква и Србија много јаче и опакије идеолошке комесаре од ових НВО-терориста, па ће сигурно преживети и њих.
Да ли је српска политика најзад успела у разградњи и деконструкцији Косовског завета? Колико је Црква успела у науму одбране Косовског завета као основе српског националног идентитета?
- Косовски завет је национално оваплоћење хришћанског Новог завета. Лазарев избор Царства Небеског јесте српска варијанта опредељења за правду, а не за неправду; за истину, а не за лаж; за духовно, а не за материјално; за вечност, а не пролазност... И докле год се ми, Срби, будемо држали тог избора, постојаћемо као хришћански и слободни народ, људи који живе са чашћу и самопоштовањем, а не као гмазови и паразити. Да би се Србима што лакше узело Косово као територија, неопходно им је претходно узети Косово као етику, Косово као заветно опредељење. Отуда толика навала наших „другосрбијанских“ душебрижника на Косовски завет, отуда толико настојања да се изврши „деконструкција“ косовске етике, како би се конструисала и Србима наметнула нека нова, „модернија“ етика. Али, тај нови морал одавно је познат. То је морал материјализма и саможивости, морал Мамона и Златног телета, морал животињске тупости, обездуховљености и идолопоклонства. И данас нема бољег начина одбране Косова, него што је неговање косовске етике. И онолико колико је у Цркви присутна та етика, толико Црква брани Косово.
Аргументованим саопштењем СПЦ у вези са Статутом Војводине, у коме је Црква устврдила да се овим статутом ствара „нова држава у држави“, што је у несагласности са Уставом Србије, Црква је ушла у дијалог око виталног државотворног питања, што је наишло на праву медијску хајку због „мешања Цркве у политику“. Имају ли верници и Црква право да траже своје место у јавној сфери и полемишу о српској геополитичкој будућности и унутрашњем државном устројству?
- Код нас је на делу концепт „идеолошког расизма“. По том концепту, Црква и верници немају шта да траже у јавној сфери. Тамо су добродошле само личности једне идеологије, једног погледа на свет, оног „грађанистичког“. Свака НВО може да износи своје ставове о свему, па и о Статуту Војводине. Сваки бриселски службеник може до миле воље да нам држи лекције у вези са Статутом. Сваки трећи секретар неке амбасаде то може да чини. Једино легитимни представници Српске Цркве не смеју ништа да кажу. Они морају да ћуте чак и у вези са питањима која нису ни страначка нити политичка, већ државна и национална. Добро је што је Црква, кроз Синод, рекла своју реч о предложеном Статуту Војводине. Реч је о документу који представља правни основ за федерализацију Србије и стварањем некакве полу-државе, Војводине. Та полудржава ће по природи ствари тежити заокруживању „државности“, креацији некакве војвођанске псеудо-нације, а у будућности и још једне наказне творевине, „Војвођанске православне цркве“. Захваљујући благовременој реакцији Синода, тај опасни поход на разбијању Србије и српског народа је, макар привремено, заустављен. На нама свима је да наставимо борбу да чудовишне одредбе новог Статута никада не буду усвојене.
Од обичајности до утемељене духовности, где се данас налази српски народ?
- Ми смо данас усред велике националне кризе. То није само криза националне елите, националних странака, то је криза читаве наше националне идеје. Ми се данас налазимо тамо где смо се налазили и 2000. године. Тадашња форма националне идеје, државни национализам, била је исцрпљена. Међутим, национална идеја се тада јавила у другом, обновљеном облику. То је била идеја националне демократије, идеја о либералним, прозападним институцијама које изражавају српски национални интерес. Но, и та идеја је данас потрошена. Демократске установе у Србији сада су запоседнуте од стране снага чије је схватање националног интереса, националног идентитета, морала и духовности, у најмању руку проблематично. Зато је сада у Србији на историјском дневном реду изналажење новог облика националне идеје. Мислим да је то идеја националног и културног препорода. Историјски је задатак да темељне националне вредности поново испуне наше главне културне и академске установе, а на крају и медије. Као што је још Грамши знао, нема политичке победе без предходне победе у култури. Ту се сада води главна битка. Ту ће се у наредном периоду и одлучити наша судбина.
Како грађанин Србије данас да воли нацију и веру?
Није данас лако обичном грађанину Србије да буде патриота и православац. Невоља је у томе што су готово све националне ресурсе сада преузеле снаге које или немају много разумевања за националну ствар, или су чак отворено антинационалне. Грађани Србије данас плаћају порез којим се финансирају државне установе, пре свега културне и просветне, које често отворено раде против државних и националних интереса. Срби данас својим парама финансирају антисрпски национализам, аутошовинизам и ширење негативних стереотипа о Србији и Србима. Али, ако су наше установе запоседнуте, нису ваљда и наши мозгови. У њима морамо да извршимо револуцију. Морамо да препознамо оно што је сада важно и да се, макар на симболичком нивоу, супротставимо. У свакој тачки треба пружати отпор, ма колико то изгледало ситно. Пишимо ћирилицом, не избегавајмо да се јавно прекрстимо, отворено кажимо да нам се не допада естетика Марка Видојковића, шаљимо децу на веронауку, не купујмо њихове књиге и новине, учимо наше синове да бити мушкарац значи служити војску под оружјем, а не бестидно плесати у „паради поноса“... И тај индивидуални отпор, отпор нас и наших пријатеља, у различитим тачкама живота, јесте оно што ће нам омогућити да се духовно сачувамо и национално преживимо. Све до неких бољих времена.
Који су изазови духовности 21. века?
- Основни изазов јесте супротност између духовности и силе. Запад никада није био моћнији него што је данас у економском, политичком или војном погледу. Али, он никада није био слабији на подручју идеја. Зато је Косово у светскоисторијском смислу значајно. Оно показује да је основна идеја носеће земље Запада, САД – право јачег. Више не постоје норме, моралне, правне, политичке, на којима почива светски поредак. Постоји само право јачега, а то право излази из моћи оружја, новца и медија. Али, сила не значи ни стабилност, ни дуговечност. На сабљи, сребрњацима и лажима не може се ни засновати, ни одржати царство. Потребна је идеја, а у примеру обнове Русије види се колико је она важна. Иза успона Русије стоји идеја суштински другачије културе. То је идеја да је духовно једнако важно, ако не и важније, од материјалног. Није се Русија усправила и већ сада стала наспрам САД зато што је економски сустигла Америку. Она је то урадила зато што верује да је као нација једнако вредна колико и америчка. Из тог духа, а не из цене нафте, уследио је успон Русије. Тај дух једнакости, достојанства, усправности суштински је субверзиван за глобалистичке структуре. Оне почивају на хијерархији моћи, на подели на елиту и робове, на веровању да су робови сами криви за своју беду, јер недовољно личе на господаре. Међутим, тај дух аутентичности, једнакости, усправности, обитава и у српској националној идеји. Зато је она за глобалистичке структуре толико опасна. И зато је многи толико мрзе. Та идеја је неспојива са ропским духом. Зато ће наше ропство постати неповратно тек када ту идеју будемо заборавили. |
