Садржај устаничке мисије

Тобожње устаничко писмо, састављено као да је настало на Врачару, за Теодора Филиповића написано у Харкову адресирано је по ратничком маниру „на Тодора Филиповића у Московску, где се нађе“. Доласком Теодора у земљу Србија је стекла најученијег човека и најбољег стручњака у области права уопште.

На одушевљење Кијевом, надовезује се оно што се видело у Москви, али Прота је доследан себи – није дошао да посматра и да се диви. „Ниједан ни други предмет у очи или срце стати није могао јербо га је предмет Врачар, Србија и отечество и сва чувства попунила“.
Поред Москве су посетили и кнеза Прозоровског. „А он је један од росијских магната“. Чули су да је он „близу Москве“, а то близу је седамдесет врста. Прозоровски је тад био „у оставци“ и, што се Срба тиче, много би боље било да је ту остао и доживотно, јер је потом његова личност од кобног значаја за устаничку државу. Касније се активирао и 1808. преузео команду над руском дунавском армијом.
Није имао много разумевања за прилике и потребе Срба. Донекле се то може правдати његовом старошћу и општим менталним способностима које су са тим у вези. Показао је то већ при сусрету 1804. године, када их је благо прекорио што су Срби као мали народ у невреме устали против моћне Турске. Према плану заједничког српско-руског ратовања, за 1809. годину требало је да уследи јединствена акција са реалним изгледима на успех која је врло лако могла да измени ток целе српске, а добрим делом и европске, историје.
Добро је познато са колико одушевљења су те године кренули устаници према Нишу, Расу, преко Дрине. Сам Вожд је био расположен као ретко када. Нико боље од њега није могао да схвати значај предстојећих догађаја. Предосетио је да се тад гради „мост с Дунава на море“, како каже у писму Митрополиту Петру Првом.
Престарели Прозоровски (1732–1809) обузет је личним тегобама.
Свако јутро ледом трвенога
Док жизненост узазове с’ у њега
Шчег’ не мог поступети к цељи
Как ј’ писо српском Господару.

Основној дужности команданта армије да истраје на договореном обавезама према устаницима претпоставио је бригу за продужење живота, боље рећи вегетирања. Своју неактивност је правдао тобожњом висином Дунава или недостатком траве за коње на десној страни реке. Турци су убрзо увидели да Руси неће прелазити Дунав, и све снаге су преусмерили против устаника. Дошло је до српског пораза код Ниша, што је Црног Ђорђа принудило да остави све оно што је у Расу стечено напорним и успешним ратовањем. Осипање поретка српске војске је било скоро немогуће зауставити. Пао је и дотле неосвојиви Делиград. Само смрт Прозоровског спасла је земљу потпуне пропасти. Привремени командант М. Багратион наредио је прелаз руске војске преко Дунава и тако принудио Турке да напусте Србију.

РУСКО-СРПСКИ ОДНОСИ
„Срби су далеко од нас, и због те даљине ми не можемо послати тајно потребну помоћ, а новац који би им могли послати, мало би им користио, ако Аустрија није расположена да их муницијом снабде“. Ове речи руског министра спољних послова, пореклом Пољака, Адама Чарторијског, записане у времену кад су Срби тек одлучили о слању своје мисије у Русију, дефинишу специфичност прилика које вековима условљавају руско-српске односе.
У погледу односа са Русијом, велики пут је пређен од 1688. године, кад је изасланицима пећког патријарха Арсенија Чарнојевића (1684–1690–1706) од стране Руског двора дато само магловито обећање да се Срби стрпе док они не организују војску за ослобођење балканских хришћана – кад се везе толико тешко успостављају, да ни руско писмо за патријарха Арсенија не може да стигне до свог одредишта, већ доспева у аустријске руке – до конкретне помоћи која је уследила након Протине мисије прошло је више од једног века.
Мисија је стигла у Петроград на Митровдан (26. октобра): „Ми за вас имамо препоруку од генералног конзула из Јаша и одавно вас погледамо..”. Успутна лутања (Кијев, Харков, Москва, Прозоровски) депутата утицала су да се путовање одужило и трајало скоро пуна два месеца. По доласку у Петроград, депутати састављају опширну молбу упућену министру Чарторијском, где износе своје невоље и очекивања. „Српски народ још од давних времена очекује право спасење само од сродне и једноверне Русије... Божанском, природном и вечном везом крви, језика и вере, која постоји између Срба и Руса, савезом политичким и најљубазнијим везама, могла би се будућа срећа српског народа остварити и на непоколебљивој и чврстој основи утврдити... На колена падамо и најсмиреније молимо за заштиту и за спасење..”.
Прота јесте учесник, али може да говори само о ономе где је био и шта је разговарао. Он тада нема увид у рад механизма дипломатског апарата моћне земље каква је Русија. Остаје му непозната маса писама послатих руским посланицима и конзулима са детаљним упутствима како да се односе према невољама и молбама београдских Срба.
За жаљење је што суштина ове мисије остаје непозната. Прота то свесно чини и стога каже: „Овде, децо, немојте ми замерити что ја не пишем имена, будући да смо онда крадом и с великом опасностију пролазили кроз туђе земље и ништа записато нисмо носити смели од политечески дела и имена, но само што нам је говорено у памети смо и као купци свуда се показивали; а сад сам већ одонда досад свашта претрпљавајући поборавио, и мало ћете имена записата наћи, и то нека из политике незаписата, а нека и из заборављења..”. Детаљ из списа „О Правитељствујучшем совјету“ говори колико је Прота у томе био доследан. Поводом понашања и неповерења Срба према митрополиту Леонтију, Прота каже: „Мене је пуно пута владика питао и кушао шта су нам Руси рекли у Петербургу. Ја сам то казиво да Руси ништа друго нису рекли но толико саветовали да ми сами за себе пошаљемо кнезове у Цариград и молимо Порту да нам пошље доброг везира“.

УСМЕНО ОБАВЕШТАВАЊЕ
У одржавању тајности се иде дотле да министар Чарторијски у упутству за генералног конзула у Јашу наређује да у пословању са Чардаклијом, као заступником Срба, не саопштава ништа писмено, већ само усмено. Чак и међу руским дипломатама, у преписци није допуштен помен српске депутације.
За поштовање је донекле што Прота овако поступа, вероватно по споразуму и договору са Руском страном, али не треба заборавити да време ових разговора и записивање сећања дели неколико деценија обележених таквим променама које се могу убројати међу највеће у току светске историје. У време Протине мисије, Наполеон се тек указивао као претња опстанку Русије и није изгледало да ће се ондашње ривалство два војничка џина неизбежно разрешавати директним сукобом. У време писања нема ни Наполеона ни његове империје, некадашњи министар Адам Чарторијски, као Пољак, постао је противник Русије... Пропао је и српски устанак, па самим тим и потреба да се скривају тајне.
Прота говори о везама устаника са митрополитом Стратимировићем, открио је начин набавке топова преко бачког епископа Јовановића, а затим и осталих војних потреба, и можда је тиме некога у Срему могао угрозити. Многи устаници као Петар Јокић умрли су у убеђењу да су први устанички топови купљени, а истина је постала доступна тек објављивањем Протиних сећања. Није се устручавао и то да каже, а прећутао је оно што је од Срба само он знао, а никога не би довео у опасност.
И код Проте и у актима помиње се Василије Назарович Каразин (1773–1842). Заслужан је за оснивање Харковског универзитета, на коме је било и Срба професора, а међу њима и овде често помињани Теодор Филиповић. Каразин је близак цару, и много је учинио на пољу просвете у Русији. Ужива углед као познавалац српких прилика, и зато му је поверено сачињавање пројекта о томе. Новембра двадесет првог, Каразин је саставио писмо у коме излаже да српска мисија долази са молбом за неодложну помоћ. Недељу дана касније, подноси свој пројекат о решењу српског питања који цар није усвојио. Иначе, пројекат је састављан у споразуму са министром Чарторијским, од кога је у самом почетку наговештена могућност да Карамзин буде конзул у Србији. Сарадња на пројекту трајала је током целе његове израде.
Код Проте је Карамзин остао у лепој успомени, и поменут је само као дародавац. Од њега непоменуто донекле се може надокнадити преко руских аката, али само донекле. Утисак је да је и ту суштина изостављена: „Карамзин донесе ми ово мало у кадифи Евангелије, који изнутра својом руком на корица’ написа овако: ’Високопочитајемому господину протојереју Матвеју Ненадовичу в знак искренаго својего почитанија и доброжелатељства јему и ближњим јего Василије Карамзин 1804. год. декемврија 14. ден. Евангелије по Матеју, глава 10 стих вториј, Евангелије от Јоана глава 11 стих 40 и 44‘.”
Однос руских званичника није исти према свим члановима депутације. За њих су, изгледа, „интересантнији“ Петар Чардаклија и Теодор Филиповић него Прота Матија и Јован Протић. Прва двојица су остали још неко време у Русији. Прота и трговац Протић су кренули 14. децембра, и по Богојављењу су били у Араду. Чардаклија и Божа, поред тога што су остали у Русији, једини су потписали признаницу о новцу намењеном за помоћ српској држави, док ту нема потписа Проте Матије и Јована Протића, иако су они прави представници устаника.
Као што је речено, кренули су из Русије 14. децембра, а истог дана министар Чарторијски пише конзулу у Јаш Болкунову о плану Русије да помогне Србима. Ту је и упутство за конзула да се тек по одласку српских депутата (не пре) може говорити о српској мисији послатој од српског народа. Њој је препоручено да се обрати султану. Мисија је остала у Русији до пред сам Божић. Очекивало би се да овај велики празник ту и дочека и упозна се са велељепијем прославе празника Христовог Рођења у великој слободној хришћанској држави. Уместо тога, не зна се ни где су провели Божић. Слично се, у своје време, десило и са Светим Савом. На свом последњем путу према Цариграду и Трнову, он је негде провео празник Христовог Рођења, што се у житијима не каже. Уместо тога, Савини биографи, као и Прота, помињу само празник Богојављења. Депутати су по Богојављењу стигли у Арад.

СУСРЕТ СА САВОМ ТЕКЕЛИЈОМ
Ту долази до сусрета са познатим добротвором Савом Текелијом. Прота је од сусрета очекивао много више, али разочарање долази убрзо: „Дође Текелија на врата, не пуштају ме у собу. Замолим за кратак разговор с господином; кажу му какав мундир имам. Рекне, уђо’ скинем капу; види голем перчин а малу браду (јербо је била млада). Текелија: ’Молим, тко сте и одакле?‘ – ’Ја сам Србин из Србије’ – Одма угаси свећу и рече: ’Ви сте Ненадовић’ – Кажем: ’Јесам’ (већ је он чуо и знао да сам ја о.... у Русију). Пита ме каква је надежда. Кажем да је прилична – његова сестра дошла и млого гостију има, одем ускоро“. Ипак, ова епизода је значајна, јер на заобилазан начин сведочи да су се из Русије враћали са оптимизмом.
Сцена је у подједнакој мери и садржајна и ефектна, као да је сценарио неке радње. Скоро да сличне нема у целом списку. Са друге стране, вреди истаћи да је овај сусрет остао забележен и у сећањима самог Текелије. Наравно да је ту акценат већ „померен“: уместо гостију, које помиње прота, као изговор за брз разлаз наводи болест.
Мисија је трајала дуже од четири месеца, и не чуди што је то устаницима у земљи изгледало дуго. Исто ће се дешавати и са следећим депутацијама док бораве у Русији. Њима ће стизати писма са молбом да пожуре, са чуђењем што не раде брже, па и претњама да је боље да се не враћају у земљу. Од те мисије се увек много очекивало, и „пожуривање“ је разумљиво. Већ почетком следеће године, преко Земуна почиње распитивање устаничког вођства о судбини мисије. Земунска „веза“ обратила се руском конзулу за помоћ и добила само извесне вести. Према Проти, Сава Текелија већ је знао за ову мисију, а сада и ово „распитивање“ показују колико су Срби способни да сачувају неки покушај у тајности. Изгледа да ни сама Русија, као организована држава, није отпорна на отицање података поверљиве природе. У самом Петрограду депутатима се скреће пажња: „Сваком се под именом молдавски купаца казујте. А дањом и не ходајте много у тизим хаљинама, да не паднете коме у подозреније; овде различити људи има, који на свакога мотре, испитују и примечавају...”. Нека узгред буде речено да би било умесно очекивати да се тим људима набави и одговарајућа одела, јер оно што су имали са собом после два месеца сталног путовања свакако је било у лошем стању. Уз то, чувена руска зима је сигурно тражила више од онога што су они имали при себи.
Наставиће се...