Sadržaj ustaničke misije

Tobožnje ustaničko pismo, sastavljeno kao da je nastalo na Vračaru, za Teodora Filipovića napisano u Harkovu adresirano je po ratničkom maniru „na Todora Filipovića u Moskovsku, gde se nađe“. Dolaskom Teodora u zemlju Srbija je stekla najučenijeg čoveka i najboljeg stručnjaka u oblasti prava uopšte.

Na oduševljenje Kijevom, nadovezuje se ono što se videlo u Moskvi, ali Prota je dosledan sebi – nije došao da posmatra i da se divi. „Nijedan ni drugi predmet u oči ili srce stati nije mogao jerbo ga je predmet Vračar, Srbija i otečestvo i sva čuvstva popunila“.
Pored Moskve su posetili i kneza Prozorovskog. „A on je jedan od rosijskih magnata“. Čuli su da je on „blizu Moskve“, a to blizu je sedamdeset vrsta. Prozorovski je tad bio „u ostavci“ i, što se Srba tiče, mnogo bi bolje bilo da je tu ostao i doživotno, jer je potom njegova ličnost od kobnog značaja za ustaničku državu. Kasnije se aktivirao i 1808. preuzeo komandu nad ruskom dunavskom armijom.

Nije imao mnogo razumevanja za prilike i potrebe Srba. Donekle se to može pravdati njegovom starošću i opštim mentalnim sposobnostima koje su sa tim u vezi. Pokazao je to već pri susretu 1804. godine, kada ih je blago prekorio što su Srbi kao mali narod u nevreme ustali protiv moćne Turske. Prema planu zajedničkog srpsko-ruskog ratovanja, za 1809. godinu trebalo je da usledi jedinstvena akcija sa realnim izgledima na uspeh koja je vrlo lako mogla da izmeni tok cele srpske, a dobrim delom i evropske, istorije.
Dobro je poznato sa koliko oduševljenja su te godine krenuli ustanici prema Nišu, Rasu, preko Drine. Sam Vožd je bio raspoložen kao retko kada. Niko bolje od njega nije mogao da shvati značaj predstojećih događaja. Predosetio je da se tad gradi „most s Dunava na more“, kako kaže u pismu Mitropolitu Petru Prvom.
Prestareli Prozorovski (1732–1809) obuzet je ličnim tegobama.
Svako jutro ledom trvenoga
Dok žiznenost uzazove s’ u njega
Ščeg’ ne mog postupeti k celji
Kak j’ piso srpskom Gospodaru.

Osnovnoj dužnosti komandanta armije da istraje na dogovorenom obavezama prema ustanicima pretpostavio je brigu za produženje života, bolje reći vegetiranja. Svoju neaktivnost je pravdao tobožnjom visinom Dunava ili nedostatkom trave za konje na desnoj strani reke. Turci su ubrzo uvideli da Rusi neće prelaziti Dunav, i sve snage su preusmerili protiv ustanika. Došlo je do srpskog poraza kod Niša, što je Crnog Đorđa prinudilo da ostavi sve ono što je u Rasu stečeno napornim i uspešnim ratovanjem. Osipanje poretka srpske vojske je bilo skoro nemoguće zaustaviti. Pao je i dotle neosvojivi Deligrad. Samo smrt Prozorovskog spasla je zemlju potpune propasti. Privremeni komandant M. Bagration naredio je prelaz ruske vojske preko Dunava i tako prinudio Turke da napuste Srbiju.

RUSKO-SRPSKI ODNOSI
„Srbi su daleko od nas, i zbog te daljine mi ne možemo poslati tajno potrebnu pomoć, a novac koji bi im mogli poslati, malo bi im koristio, ako Austrija nije raspoložena da ih municijom snabde“. Ove reči ruskog ministra spoljnih poslova, poreklom Poljaka, Adama Čartorijskog, zapisane u vremenu kad su Srbi tek odlučili o slanju svoje misije u Rusiju, definišu specifičnost prilika koje vekovima uslovljavaju rusko-srpske odnose.
U pogledu odnosa sa Rusijom, veliki put je pređen od 1688. godine, kad je izaslanicima pećkog patrijarha Arsenija Čarnojevića (1684–1690–1706) od strane Ruskog dvora dato samo maglovito obećanje da se Srbi strpe dok oni ne organizuju vojsku za oslobođenje balkanskih hrišćana – kad se veze toliko teško uspostavljaju, da ni rusko pismo za patrijarha Arsenija ne može da stigne do svog odredišta, već dospeva u austrijske ruke – do konkretne pomoći koja je usledila nakon Protine misije prošlo je više od jednog veka.
Misija je stigla u Petrograd na Mitrovdan (26. oktobra): „Mi za vas imamo preporuku od generalnog konzula iz Jaša i odavno vas pogledamo..”. Usputna lutanja (Kijev, Harkov, Moskva, Prozorovski) deputata uticala su da se putovanje odužilo i trajalo skoro puna dva meseca. Po dolasku u Petrograd, deputati sastavljaju opširnu molbu upućenu ministru Čartorijskom, gde iznose svoje nevolje i očekivanja. „Srpski narod još od davnih vremena očekuje pravo spasenje samo od srodne i jednoverne Rusije... Božanskom, prirodnom i večnom vezom krvi, jezika i vere, koja postoji između Srba i Rusa, savezom političkim i najljubaznijim vezama, mogla bi se buduća sreća srpskog naroda ostvariti i na nepokolebljivoj i čvrstoj osnovi utvrditi... Na kolena padamo i najsmirenije molimo za zaštitu i za spasenje..”.
Prota jeste učesnik, ali može da govori samo o onome gde je bio i šta je razgovarao. On tada nema uvid u rad mehanizma diplomatskog aparata moćne zemlje kakva je Rusija. Ostaje mu nepoznata masa pisama poslatih ruskim poslanicima i konzulima sa detaljnim uputstvima kako da se odnose prema nevoljama i molbama beogradskih Srba.
Za žaljenje je što suština ove misije ostaje nepoznata. Prota to svesno čini i stoga kaže: „Ovde, deco, nemojte mi zameriti čto ja ne pišem imena, budući da smo onda kradom i s velikom opasnostiju prolazili kroz tuđe zemlje i ništa zapisato nismo nositi smeli od politečeski dela i imena, no samo što nam je govoreno u pameti smo i kao kupci svuda se pokazivali; a sad sam već odonda dosad svašta pretrpljavajući poboravio, i malo ćete imena zapisata naći, i to neka iz politike nezapisata, a neka i iz zaboravljenja..”. Detalj iz spisa „O Praviteljstvujučšem sovjetu“ govori koliko je Prota u tome bio dosledan. Povodom ponašanja i nepoverenja Srba prema mitropolitu Leontiju, Prota kaže: „Mene je puno puta vladika pitao i kušao šta su nam Rusi rekli u Peterburgu. Ja sam to kazivo da Rusi ništa drugo nisu rekli no toliko savetovali da mi sami za sebe pošaljemo knezove u Carigrad i molimo Portu da nam pošlje dobrog vezira“.

USMENO OBAVEŠTAVANjE
U održavanju tajnosti se ide dotle da ministar Čartorijski u uputstvu za generalnog konzula u Jašu naređuje da u poslovanju sa Čardaklijom, kao zastupnikom Srba, ne saopštava ništa pismeno, već samo usmeno. Čak i među ruskim diplomatama, u prepisci nije dopušten pomen srpske deputacije.
Za poštovanje je donekle što Prota ovako postupa, verovatno po sporazumu i dogovoru sa Ruskom stranom, ali ne treba zaboraviti da vreme ovih razgovora i zapisivanje sećanja deli nekoliko decenija obeleženih takvim promenama koje se mogu ubrojati među najveće u toku svetske istorije. U vreme Protine misije, Napoleon se tek ukazivao kao pretnja opstanku Rusije i nije izgledalo da će se ondašnje rivalstvo dva vojnička džina neizbežno razrešavati direktnim sukobom. U vreme pisanja nema ni Napoleona ni njegove imperije, nekadašnji ministar Adam Čartorijski, kao Poljak, postao je protivnik Rusije... Propao je i srpski ustanak, pa samim tim i potreba da se skrivaju tajne.
Prota govori o vezama ustanika sa mitropolitom Stratimirovićem, otkrio je način nabavke topova preko bačkog episkopa Jovanovića, a zatim i ostalih vojnih potreba, i možda je time nekoga u Sremu mogao ugroziti. Mnogi ustanici kao Petar Jokić umrli su u ubeđenju da su prvi ustanički topovi kupljeni, a istina je postala dostupna tek objavljivanjem Protinih sećanja. Nije se ustručavao i to da kaže, a prećutao je ono što je od Srba samo on znao, a nikoga ne bi doveo u opasnost.
I kod Prote i u aktima pominje se Vasilije Nazarovič Karazin (1773–1842). Zaslužan je za osnivanje Harkovskog univerziteta, na kome je bilo i Srba profesora, a među njima i ovde često pominjani Teodor Filipović. Karazin je blizak caru, i mnogo je učinio na polju prosvete u Rusiji. Uživa ugled kao poznavalac srpkih prilika, i zato mu je povereno sačinjavanje projekta o tome. Novembra dvadeset prvog, Karazin je sastavio pismo u kome izlaže da srpska misija dolazi sa molbom za neodložnu pomoć. Nedelju dana kasnije, podnosi svoj projekat o rešenju srpskog pitanja koji car nije usvojio. Inače, projekat je sastavljan u sporazumu sa ministrom Čartorijskim, od koga je u samom početku nagoveštena mogućnost da Karamzin bude konzul u Srbiji. Saradnja na projektu trajala je tokom cele njegove izrade.
Kod Prote je Karamzin ostao u lepoj uspomeni, i pomenut je samo kao darodavac. Od njega nepomenuto donekle se može nadoknaditi preko ruskih akata, ali samo donekle. Utisak je da je i tu suština izostavljena: „Karamzin donese mi ovo malo u kadifi Evangelije, koji iznutra svojom rukom na korica’ napisa ovako: ’Visokopočitajemomu gospodinu protojereju Matveju Nenadoviču v znak iskrenago svojego počitanija i dobroželateljstva jemu i bližnjim jego Vasilije Karamzin 1804. god. dekemvrija 14. den. Evangelije po Mateju, glava 10 stih vtorij, Evangelije ot Joana glava 11 stih 40 i 44‘.”
Odnos ruskih zvaničnika nije isti prema svim članovima deputacije. Za njih su, izgleda, „interesantniji“ Petar Čardaklija i Teodor Filipović nego Prota Matija i Jovan Protić. Prva dvojica su ostali još neko vreme u Rusiji. Prota i trgovac Protić su krenuli 14. decembra, i po Bogojavljenju su bili u Aradu. Čardaklija i Boža, pored toga što su ostali u Rusiji, jedini su potpisali priznanicu o novcu namenjenom za pomoć srpskoj državi, dok tu nema potpisa Prote Matije i Jovana Protića, iako su oni pravi predstavnici ustanika.
Kao što je rečeno, krenuli su iz Rusije 14. decembra, a istog dana ministar Čartorijski piše konzulu u Jaš Bolkunovu o planu Rusije da pomogne Srbima. Tu je i uputstvo za konzula da se tek po odlasku srpskih deputata (ne pre) može govoriti o srpskoj misiji poslatoj od srpskog naroda. Njoj je preporučeno da se obrati sultanu. Misija je ostala u Rusiji do pred sam Božić. Očekivalo bi se da ovaj veliki praznik tu i dočeka i upozna se sa veleljepijem proslave praznika Hristovog Rođenja u velikoj slobodnoj hrišćanskoj državi. Umesto toga, ne zna se ni gde su proveli Božić. Slično se, u svoje vreme, desilo i sa Svetim Savom. Na svom poslednjem putu prema Carigradu i Trnovu, on je negde proveo praznik Hristovog Rođenja, što se u žitijima ne kaže. Umesto toga, Savini biografi, kao i Prota, pominju samo praznik Bogojavljenja. Deputati su po Bogojavljenju stigli u Arad.

SUSRET SA SAVOM TEKELIJOM
Tu dolazi do susreta sa poznatim dobrotvorom Savom Tekelijom. Prota je od susreta očekivao mnogo više, ali razočaranje dolazi ubrzo: „Dođe Tekelija na vrata, ne puštaju me u sobu. Zamolim za kratak razgovor s gospodinom; kažu mu kakav mundir imam. Rekne, uđo’ skinem kapu; vidi golem perčin a malu bradu (jerbo je bila mlada). Tekelija: ’Molim, tko ste i odakle?‘ – ’Ja sam Srbin iz Srbije’ – Odma ugasi sveću i reče: ’Vi ste Nenadović’ – Kažem: ’Jesam’ (već je on čuo i znao da sam ja o.... u Rusiju). Pita me kakva je nadežda. Kažem da je prilična – njegova sestra došla i mlogo gostiju ima, odem uskoro“. Ipak, ova epizoda je značajna, jer na zaobilazan način svedoči da su se iz Rusije vraćali sa optimizmom.
Scena je u podjednakoj meri i sadržajna i efektna, kao da je scenario neke radnje. Skoro da slične nema u celom spisku. Sa druge strane, vredi istaći da je ovaj susret ostao zabeležen i u sećanjima samog Tekelije. Naravno da je tu akcenat već „pomeren“: umesto gostiju, koje pominje prota, kao izgovor za brz razlaz navodi bolest.
Misija je trajala duže od četiri meseca, i ne čudi što je to ustanicima u zemlji izgledalo dugo. Isto će se dešavati i sa sledećim deputacijama dok borave u Rusiji. Njima će stizati pisma sa molbom da požure, sa čuđenjem što ne rade brže, pa i pretnjama da je bolje da se ne vraćaju u zemlju. Od te misije se uvek mnogo očekivalo, i „požurivanje“ je razumljivo. Već početkom sledeće godine, preko Zemuna počinje raspitivanje ustaničkog vođstva o sudbini misije. Zemunska „veza“ obratila se ruskom konzulu za pomoć i dobila samo izvesne vesti. Prema Proti, Sava Tekelija već je znao za ovu misiju, a sada i ovo „raspitivanje“ pokazuju koliko su Srbi sposobni da sačuvaju neki pokušaj u tajnosti. Izgleda da ni sama Rusija, kao organizovana država, nije otporna na oticanje podataka poverljive prirode. U samom Petrogradu deputatima se skreće pažnja: „Svakom se pod imenom moldavski kupaca kazujte. A danjom i ne hodajte mnogo u tizim haljinama, da ne padnete kome u podozrenije; ovde različiti ljudi ima, koji na svakoga motre, ispituju i primečavaju...”. Neka uzgred bude rečeno da bi bilo umesno očekivati da se tim ljudima nabavi i odgovarajuća odela, jer ono što su imali sa sobom posle dva meseca stalnog putovanja svakako je bilo u lošem stanju. Uz to, čuvena ruska zima je sigurno tražila više od onoga što su oni imali pri sebi.
Nastaviće se...