Тајна манастира Светог Михаила на Превлаци

Јер ако је из стеновитог и тврдог хрида потекла у пустињи вода (II Мој 17,6), када је то Бог желео, и из чељусти магарчеве за ожеднелог Самсона (Суд 15,18-19), онда зар је невероватно да из мученичких моштију изобилно тече мирисно миро? То није невероватно бар за оне који знају о Божјем свемогућству и о прослављању Његових светих.“  

Св. Јован Дамаскин: Тачно изложење православне вере, књига 4, гл. 15

Често смо били у прилици да на телевизији или у штампи чујемо за име Превлака, спорном земљоузу који се налази код Херцег Новог, а који заправо нема такав историјски значај као Превлака Светог Михаила у Боки Которској. Мањи број историчара, археолога, а Божијим провиђењем, и све већи број православних верника зна да је Превлака, малено полуострво смештено на крају залива, преко пута тиватског аеродрома у Боки Которској, познато под називом Острво цвећа. Већина становника бивше СРЈ, данас државе Србије и државе Црне Горе, при помену Острва цвећа помисле нa атрактивну туристичку дестинацију насталу шездесетих година прошлог века када су комунисти одлучили да на црквеном земљишту направе туристички комплекс истоименог назива. Много је оних који су боравили на овом „острву“, шетали прелепим стазама, уживали у благодети мора, успињали се до рушевина манастира Светог Михаила и малене цркве Свете Тројице. Нису ни слутили да брег, на коме се налази древни манастир крије велику тајну, а која је, Божијим промислом, откривена тек крајем прошлог века. Откривањем ове тајне, на крају 20. века, у доба науке и безалтернативне вере у њу, указује нам на сву чудесност Божије милости и провиђења, пред којом, ма колико били фасцинирани савременим светом, науком и технологијом, остајемо неми! „Чудо је знак који нам показује Пут. Чудо је расплет привидно непрозирних и неповезаних узрока. Оно је и прекид са законима природе и то основним Мендељејевљевим природним законом. У самом чуду је белодано јасно да је Божја слобода апсолутна“(1)

ОБНОВА МИХОЉСКЕ СВЕТИЊЕ

Прво у низу чудеса откривених у манастиру на Превлаци, десило се 1994. године, када су око рушевина светог олтара Михољске цркве пронађене прве честице мученичких моштију, неописивог мириса који је необично подсећао на миомирис по коме је Острво цвећа одавно познато. Након овог првог обретења светих моштију, почело се размишљати о обнови манастира, а која је отпочела 1996. године благословом Митрополита црногорско-приморског Амфилохија.

Неколико месеци након свечаног почетка обнове михољске светиње, 15. маја, десило се ново чудо. Како се наводи у књизи „Свети превлачки мученици“, аутора Невена Плећевића, тај дан је био необично сунчан, препун светлости и препознатњиво чудесан. Након завршетка јутарњег богослужења сви су, као и претходних дана, прионули на своје задатке. „Кроз ваздух као да се проламао стих Давида: Како су дивна дела твоја, Господе, све си премудро створио“(2). Рашчишћавајући простор око конака и рушевина цркве, радници су открили велики број људских костију. Ово није било изненађујуће, с обзиром да се знало да је манастир некада био многољудно место, као и да се средином петнаестог века на овом месту збио више него трагичан догађај, када је комплетно тадашње манастирско братство отровано, а народ мучки убијен од стране Млетака.


Од тренутка проналажења поменутих моштију, острвом се пронео леп миомирис. Др Ненад Милошевић и намесник манастира јеромонах Иларион Ђурица су опрали мошти и по древном обичају умили их вином, али то није умањило миомирис, чак га је појачало. Ни ту чудима није био крај! Јеромонах Иларион ставио је мошти у пластичну кесу и пренео их у своју келију, како би даље наставио да  прати шта се догађа са њима. Све пронађене мошти су биле суве и све су мирисале истим интензитетом. Имајући бројне обавезе, јеромонах Иларион није толико обраћао пажњу на мошти, све док се њихов мирис није интензивно појачао. Погледавши мошти приметио је да местимично влаже. Опрезно је пренео мошти у цркву, где се, на запрепашћење присутних људи и радника, појавило чудо мироточења, праћено миомирисом. Наиме, иако је јеромонах Иларион убрусима из светог храма брисао мошти, миро се умножавало. О овом чудесном знамењу, познатом као осмогенезија, убрзо је обавештен митрополит Амфилохије који је дошао на Превлаку и прегледао мошти. Тада се десило још једно чудо. Из кости коју је митрополит држао у рукама почело је да тече свето миро попут малих гејзера, али „насупрот сили земљине теже“(3), на горе, обливајући кост и сливајући се на митрополитову руку.

Митрополит Амфилохије је, неколико месеци потом, формирао комисију за отварање крипте-гробнице, која је пронађена давне 1957. године, током првог великог археолошког истраживања рушевина манастира. Нажалост, истраживање је окончано две године доцније, а на црквеном земљишту је никао, на почетку поменут, туристички комплекс Острво цвећа. Циљ откопавања крипте био је да се на основу узорака земљишта око и испод крипте и утврђивања количине арсена у њој, као и анализом пронађених моштију утврди да ли оне припадају пострадалом манастирском братству из петнаестог века.

ПРОКЛЕТИ КАМ

Ваља се подсетити овог трагичног догађаја: О разарању манастира нема писаних сведочанстава, али се претпоставља да се оно збило око 1452. године, на дан прославе манастирске славе, светог арханђела Михаила. Манастир на Превлаци је иначе био вековима упориште Православља и Српске Цркве, и као такав често био нападан од стране представника Римокатоличке цркве. Средином петнаестог века живот у манастиру постао је све несигурнији с обзиром да је покушавано на све могуће начине да се ово „најсветије место Боке“, као центар Православља угаси и преведе у римокатоличке руке.

О страдању манастира и тровању братства најбоље сведочи приповетка „Проклети Кам“ Стефана Митра Љубише, у којој је аутор сабрао причу о страдању братства и манастира. Главну улогу у овом страшном чину имао је Марин Друшко, коме је мајка у аманет оставила да манастиру поклони два звона, за покој њене душе. Како аутор приповетке казује, Друшко је пуне три године одбијао да изврши мајчину вољу, те су се монаси пожалили которском суду који је донео пресуду у корист манастира и наложио Друшку да звона преда монасима. Препирку око звона вешто је искористио нови млетачки провидур у Котору, те је позвао Друшка и том приликом му обећао да ће лично набавити звона и њему дати, да их однесе манастиру, али да се прво измири са монасима, што Друшко и учини.

Неколико дана пре манастирске славе, Которски провидур поново позва Друшка, и понуди му четвртину „превлачке црковине“(4) уколико отрује превлачке монахе. Након Друшковог пристанка, провидур му је потанко објаснио свој бескрупулозни план. На дан манастирске славе, током служења Свете Литургије, Друшко се ушуњао у манастирску кухињу и сипао у котао са рибљом чорбом арсен који му је провидур дао. Након богослужења приступило се трпези. С обзиром на јачину отрова који је Друшко сипао у чорбу, већ након пар залогаја пострадао је манастирски јеромонах Максим, а потом и други. У манастиру је настао велики метеж, јер је Друшко истрчао у порту вичући да се манастиром наводно проширила куга. Међутим, зликовачка замисао которског провидура се ту није завршила. Он је наложио млетачким војницима да манастир сравне топовским ђуладима, а преостале преживеле монахе и окупљени народ дотуку хладним оружјем. То се и показало по бројним ранама на лобањама светих мученика приликом експертизе моштију, коју је спровео тим стручњака Војномедицинске академије у Београду.

МИРОТОЧЕЊЕ

По речима начелника одељења за судску медицину ВМА потпуковника Ивице Милосављевића, чији је задатак био да заједно са колегиницом Мелитом Косановић оде на лице места и спроведе додатна истраживања, у земљишту око гробнице је пронађена изузетно велика концентрација арсена у односу на предео где никада није постојао било какав гроб. Оно што смо, такође, сазнали у разговору са потпуковником Милосављевићем, јесте да се тада он по први пут сусрео са мироточењем. За њега, то је било једно невероватно искуство, с обзиром да је до тада о чуду мироточења читао само у књигама. Оно што је њему било невероватно интересантно јесте непрестано орошавање мироточиве кости. Чак је његова колегиница узела мало светог мира и однела на токсиколошку анализу. Међутим, анализа састава светог мира није дала резултат, односно ни један елемент није изолован. Иначе, свето миро је течност уљастог карактера,  различите густине, најчешће безбојна и миомирисна. Мирис светог мира се разликује од мириса моштију и може подсећати на цимет, ловор, шафран или лимун. Свето миро Превлачких мученика каткада добија жуту нијансу, у шта су се уверили они који су били у прилици да посете ову светињу. О благодети и чудотворству ових угодника Божијих постоје бројна сведочанства која налазимо у делу „Књига знакова“ манастира Светог Михаила на Превлаци. Једно у низу јесте чудотворно оздрављење баке, рођене 1928. године која је након пада задобила контузију леђа, карлице, кичме са фрактуром првог леђног пршљена. Повреде су биле тешке, а болови несносни. На дан Светог Ђорђа добила је, добротом оца Илариона, мало светог мира. Увече је намазала повређена места, како сама каже, доста невешто, а када се ујутру пробудила, била је исцељена. Како вели отац Иларион у чудеса верују само они које води Дух Свети, док тзв. реалисти траже бројне разлоге да не поверују упркос свој очигледности. Васељенску веру Цркве у побожно поштовање светих моштију, на шта нас подсећа преподобни отац Јустин Поповић, потврдили су богоносни Оци Светог Седмог Васељенског сабора својом одлуком: „Господ наш Исус Христос подарио нам је мошти Светитеља као спасоносне изворе који изливају разноврсна доброчинства на немоћне. Стога они који се дрзну одбацити мошти Мученика: ако су епископи, да се свргну, а ако су монаси и световњаци - да се лише општења“(5)

Пет векова су мошти мученика тихо почивале, дубоко закопане. И мада је истина о страдању мученика вековима скривана од јавности, чак кривотворењем историјских чињеница, свете мошти су нам се чудесно показале ради нашег спасења и по великој милости Божијој, јер као што то пише у тропару Светим Превлачким Мученицима: „Пројавивши чудесно из гроба свете мошти свехвалних Превлачких мученика, Свемилостиви Господ упути нас на пут спасења, откривајући од векова скривену тајну, објави Свете мученике као непрестане заступнике наше, који пред Христом смелост велику имају и зато их песмама многим прослављамо".



ФУСНОТЕ:

1) Из књиге "Превлака Светог Архангела Михаила - Хумак српске духовности", издање Српска свештена царска лавра Светог архангела Михаила - Превлака, Тиват, треће допуњено издање, 2000.

2) Невен З. Плећевић, „Свети Превлачки мученици“, Манастир Светог Арханђела Михаила, Шабац 2007. године, страна 106.

3) Исто, стр. 108

4) Исто, стр. 82

5) Догматика Православне Цркве, књига трећа, Београд 1978. године, стр. 675-683