Уиме Оца и Сина и Светога Духа!
Поштовани Господине Предсједниче Републике Српске, Ваша Високопреосвештенства, Ваша Преосвештенства, Поштовани кумови новоосвећеног Саборног храма, драга браћо и сестре, Браћо свештеници, драги гости из других мјеста и других парохија, Данас на Спасовдан, дан Вазнесења Господњег, сабрани смо Духом Светим у нашем граду Бањој Луци, да осветимо и предамо православним вјерницима на молитвену употребу овај Саборни храм Христа Спаситеља, изграђен на истом мјесту, истим темељима и у димензијама какав је био првобитни Саборни храм Свете Тројице, освећен 1939, тачно прије 70 година, а порушен ратне 1941. године.
 Уосталом, овдје је кроз вијекове рушено све или готово све што је припадало Православној цркви и српском народу. Али, задужбинарски дух српског народа остао је јачи од свих рушилачких стихија овога свијета. Све што је насилно рушено, прије или послије је обновљено. То је света обавеза према Богу, Цркви и Отаџбини, а народ је то савјесно извршавао, без обзира на величину жртве и потешкоће које је требало савладати.
ИСТОРИЈА ХРАМА
Систематским рушењем православних средњовјековних храмова српског народа на овим просторима од стране турских завојевача и других рушитеља, и забраном да се те светиње обнове, створене су истинске потребе и унутрашња духовна чежња да се све порушено обнови и неизграђено изгради. Посебно је била јака жеља да се у самом граду Бањој Луци поново подигне Богу храм захвалности, молитве и трајног благодарења за сва добра која нам је дао, за сва страдања и избављења, кроз наш вишевјековни, дуги историјски мукотрпни ход.
Више од једног вијека потрајала је упорна борба бањалучких Србa, да се оствари право на изградњу храма, који је грађен са великим одушевљењем и за тадашње прилике у задовољавајућем временском року. На дан освећења, на Спасовдан 1939, љетописац је с правом записао да је то, иако не највећи, ипак најљепши и архитектонски најскладнији православни храм на Балкану. Наравно, ми љепоту храма Божијег видимо, прије свега, у сазнању да је то храм молитве, храм у коме се приноси бескрвна жртва – служи Св. Литургија, која невидљивим духовним нитима везује земљу са небом, низводи Бога међу људе и уздиже човјека на пиједестал богосиновства. Јер кроз овај храм ми изграђујемо у себи храм Бога живога ( I Кор. 3,9 ; 3,16).
Нажалост, трагичне 1941. године, храм је разрушен као и многи други широм Епархије. Мученичком смрћу уморен је Епископ бањалучки Платон, као и многи свештеници, а остали су прогнани или утамничени. За српски народ поново су стигли црни дани, појединачна и масовна убиства, прекрштавања, логори смрти: Јасеновац, Цапраг, Аушвиц, Дахау и други. Наш народ доживио је пророчке ријечи на себи: „ Глас у Рами чу се, плач и ридање и нарицање много... ( Мт. 2, 18)“.
Једно зло као да никад не долази само: у новоствореној држави послије Другог свјетског рата, за Српску Православну Цркву и њене вјернике, дошла су нова страдања.
Епископ бањалучки др Василије (Костић), као истински исповједник вјере, окрвављених и раздераних мантија, доживио је јавни линч и прогонство са своје епископске катедре. Слично „ уживање слободе“ доживљавали су и свештеници на терену. Дјело усташког безакоња као да је озакоњено, порушени Саборни храм не само да није обновљен, него су његове рушевине и само црквиште одузети од Цркве и изграђен је споменик палим борцима. Сви покушаји да се неправда исправи остали су без успјеха, али не и без наде, која последња умире и која се показала оправданом.
Напокон, 1992. године Црквеној општини је враћено црквиште Саборног храма, а већ наредне године, 17. октобра, Његова Светост Патријарх српски Павле, уз саслужење више Епископа и молитвено учешће вјерујућег народа, осветио је новоизграђене темеље за обнову и реконструкцију порушеног храма. Нажалост, вихор подметнутог пожара грађанског рата на овим просторима тек је предстојао и скоро шест година одгодио наставак радова на храму. Тачније, градња на освећеним темељима настављена је тек у другој половини 1999. године, која је била у знаку новог страдања српског народа, овога пута у нашој матици Србији од НАТО бомбардовања. Без обзира на све потешкоће, са пословима се, напокон, морало кренути. На том путу било је много препрека и само великом жртвом и несаломивом вољом било их је могуће савладати. Радови су се одвијали нешто споријим темпом али се до краја инсистирало на квалитету посла.
Грађевински радови су се ближили крају и прва Света Литургија у сазиданом и покривеном Саборном храму Христа Спаситеља служена је 26. септембра 2004. године, уз молитвено учешће огромног броја вјерника, овога града и околине.
Да би се дошло до овога дана – свечаног освећења Храма, требало је да прође пет нових година, испуњених напорним и стрпљивим радом умјетника и занатлија који су уређивали храм изнутра, као и грађевинара који су бринули о вањском изгледу храма и околине. Остало је још да се заврше започети мозаици на свим унутрашњим површинама храма. Не чекајући на то, ми смо одлучили да се храм освети и у њему отпочну редовна Света богослужења.
НЕСАЛОМИВА ВОЉА
Сва изнесена дуготрајна, мукотрпна и истрајна борба српског народа и његове Православне Цркве, израз су несаломиве воље, жеље и стварне духовне потребе, да се у овом граду подигне а затим и обнови порушени Саборни храм. Храм молитве, у коме ће вјерници своје очи подизати к небу и кроз који ће Бог своју богату милост изливати на све оне који му се са вјером обраћају. Храм је наша духовна вертикала која нас уздиже к небу. Она нас повезује са Богом, али и са нашим прецима који су тако жељели доживјети овај моменат славе и радости, као и са нашим потомцима који ће нас по овом дјелу помињати и са поносом истицати величину жртве уложене у овај посао.
Данас, када смо завршени Саборни храм Христа Спаситеља осветили и у њему служили Св. Литургију, наша благодарност прије свега упућена је Богу дародавцу свих добара, без чијег благослова и помоћи ово дјело не би било завршено, али и нашем вјерујућем српском народу, који нас је за све вријеме градње пратио својим прилозима, те посао ни за један дан није стао због недостатка средстава. Захваљујемо актуелној и свим претходним Владама Републике Српске, које су нас у континуитету помагале према могућностима и приликама у којима су радиле, да се ово свето дјело заврши.
Посебно захваљујемо уваженим кумовима новоосвећеног храма: предсједнику Владе Републике Српске Милораду Додику, бившем предсједнику Републике Српске Драгану Чавићу и градоначелнику града Бање Луке Драгољубу Давидовићу, за њихову изузетну личну помоћ, као и подршку са високих мјеста својих политичких функција.
Много је оних чија имена би данас требало поменути, али у овом моменту то је немогуће, неки ће бити поменути у другом дијелу ове свечаности за трпезом љубави, а имена других су објављена у Монографији храма. А што је најважније, имајмо на уму ријечи Св. Јована Златоустог: „Ако хоћеш да даш милостињу не гледај на трошење новца, него на сабирање правде... Не гледај на богатство које се смањује, него гледај на духовну ризницу коју стичеш“.
Нашу благодарност изражавамо Високопреосвећеној и Преосвећеној Господи Архијерејима, митрополитима Јовану загребачко–љубљанском и Николају дабро–босанском; епископима: Иринеју нишком, Василију зворничко–тузланском, Василију сремском, Георгију канадском, Никанору банатском, Лонгину новограчаничком и средњезападноамеричком, Митрофану источноамеричком, Хризостому бихаћко–петровачком, Лукијану осечко–пољском и барањском, Григорију захумско–херцеговачком и Антонију викарном Епископу моравичком, као и служашчим свештеницима за учешће у чину освећења Храма и Св. Литургији. Молимо Вас да призовете Божији благослов на све нас овдје присутне.
Такође, благодарност дугујемо свима који су се трудили око изградње Храма: пројектантима, градитељима, надзорним лицима, као и умјетницима, који су Храм снабдјели покретним и непокретним инвентаром.
Хвала Иницијативном и Грађевинском одбору, који су дјеловали при Црквеној општини заједно са старешином храма протојерејем-ставрофором Ратком Радујковићем и са осталим свештеницима, и који су успјешно водили и привели крају овај свети посао.
Још једном све Вас поздрављам, драга браћо и сестре, и призивам благослов Божији и благослов Светог Свештеномученика Платона, небеског заштитника овога града и Епархије бањалучке, на све наше Бањалучане, све високе званице из свих политичких општина Епархије бањалучке и Вас, браћо и сестре, који сте дошли из других мјеста и других парохија.
Молимо се Троједином Богу, да прими овај дар – наш Храм, у принебесни свој жртвеник и преко њега излива своју богату милост на све нас и сва покољења православних вјерника која ће доћи послије нас.
„Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Св. Духа, да буде са свима Вама“ (II Кор. 13,13). Амин. |
