Сада ћемо се позабавити мисионарским потенцијалом православне Литургије. Православна богослужења се одликују унутарњом целовитошћу и запањујућом лепотом. Од свештениковог возгласа на самом почетку богослужења, погружени смо у атмосферу непрестане молитве, где псалми, јектеније, молитве и прозбе свештенослужитеља следе једна за другом у непрекидном низу.
Целокупно богослужење се одвија у једном даху, у једном ритму, попут необјашњиве тајне у којој ништа не може пореметити молитву. Текст византијске литургије испуњен је дубоким богословским и мистичним садржајем који је допуњен молитвеним певањем, произношењем псалама, где свака реч одјекује у срцима верних. Чак и елементи „кореографије“ који су карактерстични за православно богослужење, попут свечаних улазака и излазака, метанија и кађења, не чине се да би се вернима одвлачила пажња од молитве, већ напротив, да би се довели у молитвено расположење и приближили theourgia (богодејствовање) у ком учествује, према учењу светих отаца, не само Црква на земљи, већ и небеска Црква, укључујући анђеле и светитеље.
Православни литургијски текстови поседују, за православне хришћане, непобитни доктринални ауторитет, чија теолошка беспрекорност је у другом плану само у односу на Свето Писмо. Литургијски текстови представљају „школу богословља“, не због тога што то нису само дела изванредних богослова и песника, већ су и плод молитвеног искуства оних који су достигли светост и theosis (обожење). Богословски ауторитет литургијских текстова је, по нашем мишљењу, већи од дела отаца Цркве, јер у потоњим списима није све од богословског значаја, нити је Црква све у потпуности прихватила. Насупрот томе, литургијске текстове је прихватила цела Црква као „правило вере“ (kanon pisteos), јер се они читају и певају у свим православним Црквама током много векова. Све погрешне идеје стране Православљу које су се временом увукле, било услед погрешног разумевања или пропустом, грешком, пометњом уклоњене су из самог црквеног предања, остављајући само чисто и ауторитативно учење заоденуто у поетске форме црквених химни.
Срце православног дневног богослужбеног круга је Божанска Литургија. Неки од мојих неправославних пријатеља се жале да православна Литургија предуго траје, говорећи:„зашто морате да растежете Евхаристију када можете да је одслужите за пола сата?“ Мој доживљај Литургије је сасвим другачији: два сата ми никад нису довољна, јер време пролази јако брзо и прерано долази отпуст. Увек је тешко оставити олтар и спустити се са небеса на земљу, од узвишеног доживљаја ка бригама овог света. Постоји прича о свештенику из Санкт Петербурга са краја 19. века, који је имао малу собу изнад црквеног храма. Након одслужене Литургије он би се пео у ту собу мердевимана које би затим понео са собом. Тек након два или три сата би се вратио у Цркву да разговара са народом. Иако већина свештенства 21. века не може себи да допусти овакав „луксуз“, разлози за свештеникову жељу за продужавањем сладости заједнице са Богом и неземаљског мира и тишине која улази у душу током служења Литургије, су сасвим разумљиви.
ЗАЈЕДНИЧКИ ЧИН
Литургија је „заједнички чин“ и несумњиво захтева присуство и активно учешће лаика. Православна пракса не зна за приватне Литургије које свештеници могу сами да служе, као што је то широко распрострањено у римокатоличкој цркви. Целокупна структура Литургије такође подразумева сабрање верних у храму, који заједно са свештеником служе Литургију. Ово није сабрање посматрача, већ учесника, који се сједињују у Тајнама Христовим. Многи су исправно запазили (укључујући и о. Александра Шмемана, кога бих посебно истакао) да поредак Литургије Верних уопште не подразумева присуство верника који се не причешћују. Савремена пракса, у којој се причешћују само они који су се припремили, док остали пасивно стоје у Цркви, није у складу са искуством древне Цркве.
У потпуности се слажем са онима који подржавају обнову древне Црквене праксе, где лаици примају причешће на свакој Литургији. Штавише, смернице у припреми за Свето Причешће треба да буду исте и за клирике и за лаике. Постојање различитаих правила за клирике и лаике противречи смислу Литургије. На Литургији сви - епископи, свештеници и лаици - стоје пред Богом са истим достојанством или, боље речено, са истом недостојношћу, јер нико ко је привезан телесним жељама и задовољствима није достојан да приступи причешћу Светим Тајнама Христовим.
Активно учешће лаика у литургији подразумева могућност њиховог одговарања на возгласе свештеника и могућност да чују такозване „тајне“ молитаве. У савременој пракси Цркве, ове молитве, по правилу, свештеник чита тихо, што ствара додатну баријеру између свештеника и његовог стада. Што је још важније, оваква навика лишава вернике, јер им промиче главни смисао Литургије. Чуо сам многе аргументе у корист праксе тихог читања молитава, али изгледа да ме ниједан није убедио. Такозване „тихе“ молитве су првобитно свештенослужитељи наглас читали. Сматрам да у наше време верни треба да добију прилику да чују те молитве у целини, а не само њихове завршне делове (то показује да су се молитве читале али се уопште није размишљало о њиховом садржају: „Да свагда чувани влашћу твојом...“, „Победничку песму појући...“ „Јер је твоје царство и сила и слава...“. Требало би макар наглас читати молитве анафоре, која сажима суштину Литургије.
Служење Литургије је стваралачки чин у који је укључена Црква у својој пуноћи. Текст Литургије је увек исти, али нам свака Литургија омогућује да искусимо тајну у новом светлу, обнављајући сусрет са живим Богом. ШКОЛА ТЕОЛОГИЈЕ
Ако богослужења православне Цркве можемо да назовемо школом теологије, онда је Божанска Литургија таква школа par excellence. Она нас подучава о тајнама Царства небеског јер је она сама икона тога Царства, најпотпунији, савршен одраз небеске стварности у нашим земаљским приликама, откривење трансцедентног кроз иманентно. У Царству Божијем ће сви символи проћи, и остаће само небеска стварност. Тамо нећемо заједничарити са Телом и Крвљу Христовом под видом хлеба и вина. Већ ћемо се на савршенији начин сјединити са самим Христом, извором живота и бесмртности. Иако ће се начин нашег заједничарења са Богом изменити, његова суштина ће остати иста – то је увек лични сусрет са Богом, не појединаца, већ људи који заједничаре једни са другима. У овом смислу је исправно речено да је Литургија одслужена на земљи, део непрестане Литургије коју прослављају људи и анђели у Царству небеском.
Треба додати још неколико речи о Литургији православне Цркве, нарочито о особеностима јерархијске службе. Људи понекад говоре да је византијски литургијски обред застарео и да га треба упростити. Поједини сматрају да су епископска чинодејства превише „раскошна“ и збуњујућа и да јерархијски ordo ствара “баријеру“ између верних који се моле и живог Бога.
Не слажем се са овим тврдњама. Смисао јерархијских служби, које су разрађене до најситнијих детаља, није у томе да одвлаче верницима пажњу од молитве, већ да их доведу до тајне обреда небеске Евхаристије. Сви аспекти божанске службе су символични и иконични: не само иконостас и црквено појање, већ и сам поредак служби и њихов такозвани чин. Када ипођакони, ђакони, и свештеници напусте храм један за другим држећи свеће, епископски штап и остале литургијске ствари, епископ чита следећу молитву: „Владико, Господе, Боже наш, који си на небесима установио чинове и војске анђела и арханђела, да служе слави твојој, учини да са нашим входом буде вход светих анђела, који с нама служе и с нама славослове твоју благост“. Ова целокупна свечана литија је икона, символичан приказ величанствене, силне, достојанствене литије анђела које прате Цара Славе у Рају. Исто се може рећи за Велики Вход, током кога „Цар Царева и Господ над Господарима долази да буде убијен и даје сам себе за храну вернима, предвођен мноштвом анђела свих ауторитета и моћи, и многооким херувимима и шестокрилим серафимима.“ Ипођакони, ђакони и свештеници који улазе у олтар да принесу бескрвну жртву символизију ово „мноштво анђела“ . ЛЕПОТА И ВЕЛИЧАНСТВЕНОСТ
Једна од најупечатљивијих одлика богослужења је њихова лепота и величанственост. Ова лепота се такође очитује у унутрашњем уређењу цркве. Постоји добро позната прича из древног списа Повест минулих лета (Povest’ vremennykh let) која говори о томе су изасланици Кнез Владимира, које је он послао у разне земље да одаберу праву веру за Русе, по повратку, били задивљењи богослужењем коме су присуствовали у Цркви Свете Софије, у Цариграду: „Дошло смо у грчку земљу, и увели су нас тамо где они служе своме Богу, и нисмо знали да ли смо на небу или земљи: јер нема на земљи таквог гледања и такве лепоте, и не знамо како да испричамо о томе. Само знамо да тамо пребива Бог са људима, и служба им је боља од свих у другим земљама.“ Ко зна каква би судбина Русије била да изасланици Кнеза Владимира нису посетили Свету Софију и нису били надахнути црквеним сјајем и лепотом православног богослужења?
У самој грађи православних Цркава присутан је дубоки символизам и поучни карактер. Оне су грађене или у облику уписаног Крста или правог угла (базилике), што је касније символисало Цркву као брод, Нојеву барку, којом је Нови Израиљ путовао до Царства Небеског. Византијске и руске цркве су украшене фрескама које приказују различите догађаје из свете историје. Низови фресака или мозаика се простиру Црквом, објашњавајући верницима главне теме историје спасења, служећи као „Библија у сликама.“
Древне Цркве нису имале иконостас; имале су само ниску ограду која је делила олтар од остатка Цркве тако да је иконостас био „провидан“. Иконостас се појављивао постепено: испрва је био једноредан, затим касније, многоредан, што је касније постало распросрањено у Русији. Данас се на иконостас углавном гледа као на зид између олтара и остатка Цркве, између клира и верника. Заправо, то је прозор у други свет, за мноштво светитеља који гледају у верни народ са икона. Циљ иконостаса није да се створи препрека, већ да се верни доведу у тајинствени живот „Победничке Цркве“, чији светитељи и анђели служе Богу са непрестаном радошћу. БОГОСЛУЖБЕНИ ЈЕЗИК
Мисионарски потенцијал православне Литургије, као „школе теологије“, донекле је нарушен употребом неразумљивог литургијског језика. Нарочито у савременој Русији, где је у употреби црквенословенски језик, који обични верници не могу лако да разумеју. Ово питање се покретало почетком двадесетог века: у то време је већ била изражена тешкоћа у разумевању црквенословенског језика. Св. Тихон, Архиепископ Северне Америке, написао је 1906. године следеће: „Нови словенски превод богослужбених књига је важан за Руску Цркву (важећи је застарео и на многим местима је неисправан), и то би могло да предупреди захтеве извесних лица да служе на говорном Руском језику“. Други јерарх, епископ Серафим Полотски, о потреби да се побољша словенски превод богослужења написао је следеће:
„У полемици са Римокатолицима, православни теолози увек помињу своја богослужења и њихов велики едукативни значај као једну од предности православне Цркве. У пракси, међутим, богослужења су далеко од испуњења циља због ког су састављена од стране њихових богонадахнутих православних аутора. Главни разлог за то лежи у њиховој неразумљивости за већину верника. Због тога се литургијски језик мора побољшати како би се учинио јаснијим и разумљивијим“.
Ново издање литургијских текстова на црквенословенском језику је штампано у малом тиражу непосредно пред Помесни Сабор 1917-1918. године, али никада није у већој мери заживело међу Православнима. Дискусија о питању литургијског језика на Сабору је остала недовршена. Исход догађаја је добро познат: „обновитељи“ су настојали да се богослужења „прилагоде савременом руском језику“, али су црквени великодостојноци одбили да прихвате измене. Сличне напоре су одбијали верници, који су бранили црквенословенски као упориште Православља.
Ипак, све ово не отклања неизбежно питање приличне неразумљивости црквенословенског језика. Поред свега што је оправдано речено о потреби да се црквенословенски очува, такође је евидентно да богослужења треба да буду разумљива; у супротном губе своју поучну снагу. Литургијски текстови православне Цркве садрже изобиље теологије и моралног учења које мора да буде доступно људима. Јасно је да су византијски литургијски текстови који су у употреби до данашњих дана били разумљиви у време када су били састављани - ако не свима, онда макар образованим људима.
Овде се не ради само о преводу богослужења на говорни руски језик. Пред Руском Православном Црквом је глобални задатак, проблем је, пре свега, богословске природе. Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије Алексеј II је јасно формулисао тај задатак:
„Црквенословенски језик не разумеју сви, због тога су многи литургичари наше Цркве одавно покренули питање превођења целог богослужбеног круга на савремени руски језик. Међутим, покушаји да се богослужења преведу на савремени дијалект, подразумевају много више од замене једног речника другим или једног граматичког облика другим. Литургијски текстови који се користе у православној Цркви представљају византијско наслеђе; чак и у случају да се преведу на савремени руски језик, потребно је ипак поседовати и извесно образовање...“ Ово питање неразумевања црквених служби се, дакле, не исцрпљује у проблематици самог језика, иако свакако и то треба покренути и разрешити. Суочавамо се са много свеобухнатнијим и истински мисионарским задатком: да научимо људе да разумеју смисао богослужења.
Стога је евидентно да Црква мора да развије стратегију за свој образовни, катихетски и мисионарски рад, чинећи да благо Православне вере буде доступно свима. Без стратегије, примена „свеобухватног мисионарског задатка“ који је поменуо Московски Патријарх, неће бити изводљива. Верујем да је управо развијање овакве мисионарске стратегије међу најбитнијим задацима Православне Цркве широм света у 21. веку.
Превод са енгеског: Јована Лазић |
