Небо нас чува од пада*

РАНИЈЕ И ПРЕ ТОГА

Долазим до легендарне кафане „Знак питања“, до стола свог саговорника који је већ стигао. Затичем га у живом разговору са конобарицом којој прича о томе како је ово место некада изгледало, док се она с неверицом смешка, јер се Сава сећа чак и имена три келнерице које су ту радиле док је он, као студент, навраћао.

Пут од Академије, преко Косанчићевог венца, па улицом Краља Петра која је више пута мењала име, до кафане, пробудила је у сликару сећања на дане када је почињао да ослушкује своје уметничке дамаре, да прави кораке који ће га одвести далеко, одакле дуго неће моћи да се врати улицама и људима које је као младић заволео.

„Ова кафана је тих година изгледала потпуно другачије. Столови нису били овакви, ниски, већ прави кафански. У овом другом делу кафане, тада је била продавница дувана.“

Сећања су се ређала, сећања на задимљене београдске кафане које, с обзиром да су у њима стварали и у њима готово живели многи наши песници, сликари, уметници свих фела, представљају „споменике српске културе“. Отварала се галерија слика поратног Београда, галерија личности које су бележиле Савин живот а данас бележе историју уметности и културе српског народа.

Али, ни овако „зачињено“ носталгијом и временском дистанцом, време које смо тога дана заједно проживели кроз уметникова сећања, није било идилично, поготово не за бунтовне духове, какав је и данас, у 75. години, дух Саве Ракочевића.

ТАМИ ЗА ЛЕЂИМА

„Рекао сам себи да нећу бити члан ни једне организације. Био сам само члан Удружења ликовних уметника Србије. Једнога дана, створи ми се могућност да могу да напустим земљу, пасош добијем преко везе и - пут Америке.

Ранијих година, међу српском емиграцијом постојала је једна здравија нит која је ткала и неговала своје порекло, своје национално осећање, културу и традицију. Нове генерације Срба у иностранству мање знају о својој историји, свом културном наслеђу. Зато је код ранијих генерација осећај родољубља био јачи. Јер, да би неко нешто волео и ценио, мора о томе нешто и да зна.

Мада, још горе је у Србији. Много се ради против овог народа већ деценијама. Не знам, додуше, да ли се ова земља још увек зове Србија, јер видим на телевизији кажу „Европска Србија“, па се питам да ли је то нови назив државе? Да ли се Немачка, Француска зову Европска Немачка, Европска Француска... Коме то треба? Народ је прилично ошамућен свим протеклим дешавањима. То што ја примећујем све ово, и што ме то толико погађа иако живим далеко, значи да сам свестан ко сам."

Присећајући се првих поновних сусрета са Београдом и Србијом после много година које су прошле у његовој жељи да се врати а што је онемогућавао тадашњи режим, као најупечатљивији издваја сусрет са блаженопочившим Патријархом Германом.

„Сећам се, 1985. године кад само са једном делегацијом посетио Патријарха Германа добио сам прилику да га поздравим. Учинио сам то на непосредан начин, непротоколарно, желео сам да кажем шта ми је стварно лежало на срцу. После онога што сам рекао, патријарх се обратио отприлике следећим речима: Ваше речи су у моме срцу, са вама делим мишљење, и тада је први пут, под Брозовим режимом у Српској Православној Цркви изговорена реченица коју је он тада изговорио: „Позивам Србе на окуп.”

С ПОГЛЕДОМ У НЕБО

"Моја сећања сежу од Краљевине Југославије. Савршено се сећам и њене пропасти и окупације. И данас су ми живе слике уласка Немаца у Пећ и њиховог дочека од стране профашистичких албанских група. Памтим цео ток окупације до завршетка Другог светског рата. За време окупације било је жртава, освета, било је свега, рат је рат. Али, ипак другачије од овога што се десило са распадом Брозове Југославије.

Која је разлика између та два страдања Срба на Косову и Метохији? Под фашистичком окупацијом Срби су углавном преживели и у селима и у градовима. А сада, како је дошла „демократија“, како су пристигла људска права и „остало“, Срба на Косову и Метохији нема. Онда, направимо разлику између последица оне окупације и ове демократије! Бити против такве демократије у чије се име ради то што се ради на Косову и Метохији - за мене је демократија.

Ако људи не буду могли да нешто промене у скорије време, ја ипак верујем у опште законе, у законе Неба који уводе ред чак и у оне просторе за које и не знамо да постоје.

Интересантно је, ја сам 45 година ван своје земље, а нисам никада сањао сан да се налазим негде другде, да се налазим у некој другој земљи, увек сам у сновима био везан за своје родно место, за крајеве у којима сам живео. То нешто значи. Једном сам рекао: ко чезне за отаџбином, не сања туђе пејсаже. Што се тиче језика, исто. Имате наше људе који не могу да се сете неких речи на свом матерњем језику. То ми није јасно. Мени је јасан Солжењицин који је мислио и говорио на руском. Ја немам ништа против да свако мисли на свом језику, ја сам Србин и мислим на српском језику."

МИСЛЕЋЕ БОЈЕ

О уметности првих деценија овог и првим деценијама прошлог миленијума, о „сврставању“ уметника и критичарском читању уметности, о променама у сопственом сликарском изразу – да ли су биле последица континуитета или прекида континуитета...

"Када се ради о промени израза, када се догоди прелазак на сасвим други концепт, друго саопштење, други рукопис, други стил, човек се пита зашто? Неких уметници у овом нашем времену, који су повезани са тржиштем, са потребама и модама, разним трговинама, сколони су да пласирају нешто као нови уметнички став, као нову појаву, док кртичари то истакну у својим приказима. Свет тада купује и тражи управо таква дела.

Тада сликари који не улазе у дубље анализе онога што раде, заборављајући свој став, опредељење, своју мисао, постају поводљиви за критичарским пером. То је, по мени, недостатак става и талента.

Међутим, с друге стране, има сликара који се промене независно од критичара и моде. То су за мене прави сликари који прате своју мисао, свој став и своје уметничко опредељење.

Нисам ни историчар уметности нити критичар, на уметност и на живот гледам шире и општије. Уметност је уметност, ако она то јесте она јесте, без обзира на критичаре овог времена. Ако је нешто у Римској империји било значајно и у сликарству, у философији и у поезији, онда је актуелно и модерно и данас. Наравно, човек овог времена, има свој језики и своје начине изражавања ставова, покрета и израза. Исто мислим и за своје сликарство. Ако не вреди нек се заборави, а ако вреди нека траје... време ће показати."

*Наслов и међунаслови текста називи су Савиних песама из збирке „После свега“ коју је 2007. године објавила Издавачка кућа Просвета.

ЖИВОТ СЕБЕ ЧУЈЕ

Сава Ракочевић је рођен 1933. године у Пећи. Због својих слободарских ставова, годину дана пре завршетка Гимназије, лишен је права даљег школовања на целој територији ФНРЈ. Упркос томе, завршио је средњу уметничку школу у Скопљу, а на Академији примењених уметности у Београду дипломирао је 1960. године. Прву награду за ликовну уметност освојио је на конкурсу Београдског универзитета, а награду за најбољег студента доделила му је 1958. године Академија примењених уметности у Београду. Затим су уследиле бројне награде. Неколико година живео је и радио као слободан уметник и хонорарни илустратор листа „Политика“. Налазећи се у сталном сукобу са тадашњом влашћу, 1966. године одлази у Америку, где и данас живи.

Прву своју изложбу у Америци имао је 1970. године, а поводом прославе 200-годишњице државности САД, 1975, Сава Ракочевић је учествовао на изложби савремених америчких сликара организованој у Конгресној палати у Паризу.

Матерња боја која је просијавала са његових слика, преточена је у матерњи језик којим је пропевао у књигама поезије: Тами за леђима, Бол светлости, После свега. Добитник је Високог признања Стефан Првовенчани Рашких духовних свечаности и Вукове награде.

Сава Ракочевић је од 1963. године члан Удружења ликовних уметника Србије, члан Удружења књижевника Србије, као и Чикашког уметничког клуба. Био је стални члан Комитета оргнанизације Мир кроз културу, при УНЕСКО-у.