Незадовољство увек покреће нове неуспехе

Завист? Освета?... и да не набрајамо више могуће разлоге. Овде је лако уочљива немоћ суочења са стварношћу, која у даљем току догађања неминовно води до бесциља и бесмисла. Тада се све чини без расуђивања, само са једном једином жељом: да се све обезвреди. То је веома опасно, тај бунт против стваралаштва постаје један необуздани рушилачки чин самоискључења из добре животне динамике.

Овде није важно име, верска, идеолошка или национална припадност оних који су учинили нестваралачко недело. Потребно је трезвено размотрење поступка, све у циљу превазилажења зловоље и злодејства међу нама. Главно питање је: откуд толико нестваралачког бунта који покреће рушилачко чињење, у овом случају пројављено као сечење (бушење) гума на паркираним аутомобилима? Чиме су то паркирани аутомобили изазивали починиоце да се одлуче на тако нешто? Да ли је реч о зависти због сопствене немогућности да се поседује тако нешто? Или се ради о жељи да се нешто поручи одсутним власницима? У ствари, да ли се уопште и водило рачуна о томе чији је који аутомобил, или је зли пир текао по инерцији, без неког посебног „правила”? Било како било, учињено је велико недело и нестваралачким чињењем су многи оштећени, али да ли је могуће штету изразити само бројкама и новчаним апоенима? Није могуће само тако мерити и измерити сав трагизам опасног чињења неодговорних људи. Нажалост, не може се рећи да је то нешто што се догодило у моменту, случајно, јер видимо по броју оштећених аутомобила да је „акција” трајала подуже.

Да ли је то неко видео? Сигурно је да јесте, али је у наше време многе обузео неки беживотни страх па „што виде не виде” у бесмислу прихваћеног преживљавања, где свако „гледа своја посла”. Сачувати главу пред суровошћу преживљавања постало је свеопште правило за многе, што неминовно потхрањује бахатост и суровост необузданих појединаца. Може неко с правом рећи да и не би било мудро „улетети” у ток акције, и као потврду таквог става навести пример из Земуна, где су младићи после разбијања уличне говорнице испребијали скоро на смрт човека који их је само покушао опоменути да то не чине. Да, то је тако, али како стати томе на пут? Законска решења су јасна и судски процеси се воде, али како све то учинити другачијим и бољим? Како иступити из стања осуђивања, коментарисања и претпоставки, у конкретно чињење? Најпре треба превазићи дистанцу и не мислити да се то догађа „тамо негде”, далеко од нас, па нека о томе и размишљају други. Такође, не треба мислити да се ради о небитном догађају који нема никакве везе са православном духовношћу. Догађаје не треба неделатно чекати, па кад се догоде коментарисати их; непрекидно треба стварати у себи, око себе и са другима.

СВЕ СЕ ДОГАЂА У УНУТРАШЊОСТИ БИЋА

Човеково биће је велика тајна, што понекад превиђамо, па се догађа да човек не успе добро и до краја сам себе да упозна јер живи живот с наличја ходећи само по површини сопствене личности. То се веома добро заклони празнословљем о поступцима других, тако да нам се често догађају многе непромишљености. Једноставно нисмо стигли, или не желимо, да упознамо себе и све чинимо у брзоплетости и површности нерасуђивања. Ако на овај начин разматрамо конкретно дело, онда видимо да је пут преображаја лак и могућ ако постоји добра жеља, а веома тежак и дугачак ако нема јасног циља. Ту законске санкције могу да препознају и преусмере злодејство, али никако не могу да изнуде боље мишљење. Због тога је веома важно и потребно садејство многих стваралачких субјеката, без уопштавања и превиђања, са једним и истим циљем, да све буде боље. Човекова богодарована слобода је нешто што треба уважавати у свим промишљањима и поступцима, јер ако човек нема могућност да буде слободан, онда је његово стваралаштво изнуђено, непотпуно, неслободно. Наравно, слобода без одговорности увек постаје разузданост и беспућем анархизма доводи до безнађа нихилизма. Све ово даје необориве доказе о потреби стваралачке сарадње свих друштвених чинилаца, верских, политичких и економских у процесу васпитавања слободне личности за одговорно живљење у заједници са другима. Али, без личног старања о себи све ово остаје леп покушај другога, и због тога је веома важно то да схватимо меру животне одговорности једних за друге. Да уђемо дубоко у себе и препознамо недостатке. И не само то, него и да покренемо нову динамику доброг живљења.

Веома је важно знати све о себи и желети покренути се на боље зарад свеопштег бољитка, што нас чини спремним за суочење са животном стварношћу. Тада нас не може обесхрабрити ничије зло и низвести на бесмисао узвраћања. Такође, не осећамо се несигурним и немоћним пред било чијим насиљем и не посрћемо у безнађе злодејства руковођени безвољношћу уопштавања. Не додајемо зло на зло и нисмо обесмишљени мржњом и осветом, да бисмо умишљали како је могуће било шта на боље променити насиљем. Имамо свештено стрпљење у свему и спремност за добро чињење. Стварно смо спремни да се суочимо са собом и једни са другима, будући у свему добронамерни. Своју слободу темељимо на одговорности размишљања и чињења, издижући се изнад само својих ставова и потреба. Спремни смо да саслушамо и разумемо другог и другачијег, не суновраћујемо се у безнађе и бесмисао сукоба. Полазимо од минимума односа: „Како желите да вама људи чине тако ви њима чините”, побеђујући идеју поравнања „око за око, зуб за зуб”, тако да нам није полазиште: „Како вама чине, тако узвраћајте”, него се „полази од себе”, „како желимо ми”. Али ту не треба стати, потребно је ићи даље спасоносним путем самоодречне љубави где је почетак „како судиш, онако ће ти се судити”, али не и крајњи смисао. Иде се даље од овога, није добро ту стати и остати у том почетничком стању вере. Даљи пут вере јесте давање себе за друге, знањем да „нема веће љубави од оне да ко живот свој положи за ближње” (читај: другог човека), и прихватањем доброг савета: „Љубите (волите) оне који вас мрзе”. Дуг је ово пут, узак је и тежак, али је прави и могуће је ићи њиме, само ако се хоће. На овом путу је самољубље већа препрека од маловерја.

ПРЕИСПИТАЈМО СВОЈЕ СУМЊЕ И СТРАХОВЕ

Само онда кад успемо да дођемо до себе и својих недоумица и страхова, могућ је сигуран ход кроз живот. До тада остаје велики подвиг самосавлађивања и усклађивања са стварношћу, и то не само прихватањем или наметањем другоме, него разматрањем и уверавањем. Нажалост, човек ретко кад жели да се на тај начин бави собом и својим животом, радије се одлучује за то да се бави другим и његовим стањем. На овај начин се самолишавамо животног реализма покушавајући да умишљањем променимо оно што је могуће променити само суочавањем и јасним чињењем. Без тога, ми само превиђамо стварност гомилајући у себи многе празнине и недоречености, ризикујући да на крају безнадежно и безвољно одустанемо од динамике одговорног живљења. Неопходно је стално бдење над собом, и то не као статично и повремено подсећање, него као непрестано истрајавање у добродетељи. Засигурно је да ту постоје и периоди промашаја и неуспешности, али је важно не одустајати од доброг пута.

Заправо, бдење над собом је оно што је најпотребније, а што ретко чинимо. Лакше нам је да превиђамо, остављамо по страни оно што нам није по вољи. То је лош пут, заправо опасно беспуће којим идемо бесциљно, препуштајући се догађајима и преживљавајући од случаја до случаја. Ми на тај начин избегавамо да упознамо себе, у нама је све мање места за нас саме, много је празнине коју лако може да испуни било ко, а да ми тога нисмо свесни. Постајемо део неке безличне масе и много тога чинимо по инерцији, под притиском различитих утисака и понуда. Тада се сви наши страхови пробуде, сва безнађа испливају на површину и олако се препуштамо наговорима других, чинимо оно што нам неко предлаже без расуђивања и стваралачког промишљања. Свако од нас може да се сети бар једног таквог примера из свог живота, а неки имају и више различитих примера безнадежног посртања у празнину нестваралачког бунтовања. Засигурно је да и у овом новопазарском случају имамо већину оних који су се повели за наговором, али не треба превиђати ни њихово унутрашње стање незадовољства и неисцељених страхова, што је повољно тле за наведене наговоре и непримерено чињење. Сигурно је једно, ми не можемо до краја разграничити утицаје и препознати стање у вези са оним што су ти људи учинили те ноћи, али можемо сићи у себе и препознати где смо ми. И не само то, него после препознавања себе преобразити се на боље.

КОМУНИКАЦИЈА ЈЕ УВЕК БОЉА ОД ЈЕДНОСТРАНОГ ЧИЊЕЊА

Затварање у себе је најопаснији начин решавања свих питања и проблема, то је знак неспремности за добро и недостатак стваралачког оптимизма. Јер, кад не постоји жеља за добрим решењем, када човека обузме себичност до самољубиве саможивости, онда он види само себе, свој интерес и самовољно остаје сам. Заправо, самолишава се доброг заједничења, у свакоме види непријатеља и противника, опасност коју треба елиминисати. То је оно стање у коме је Каин убио брата у страху од бољег, и Ирод побио на хиљаде витлејемске деце у страху од могућег наследника на престолу. Због тога је потребно стално улажење у дубине сопственог бића, са јасним опредељењем за дијалог са свима, без остајања у стању незнања о себи и другоме. Разговор и договор су битне категорије људске комуникације, само на тај начин су могућа исправна и ваљана решења свих могућих ситуација. Али, увек постоји начелно питање о томе да ли желимо правоваљано решење, или само истерујемо неку своју правду да све буде нама по вољи, без размишљања о другоме.

Неспремност за комуникацију је почетно стање многих, али увек постоји добра могућност промене на боље, само је потребно устајање из себе и неодустајна истрајност у делу. Ићи до краја у несебичном себедавању, без очекивања позитивног узвраћања и без нагона за осветом због нечега што нам је лоше учињено са друге стране. То, наравно, није ни мало лако али је могуће ако желимо и кад се потрудимо у пуноћи саможртвене љубави, која је неизнуђена и ненасилна, увек је давање у безмерју. На тај начин све добија добру динамику и ствара нове могућности стваралачког превазилажења свих проблема. Тада свако тражи разлог да учини нешто добро, нико не посрће у безнађе злодејства.

Очигледно је да у поменутом случају иживљавања појединаца над имовином других постоји неисцељена зловоља. Ако бисмо остали само у стању осуђивања тог чињења, и сами бисмо прихватили ту зловољу, ушли у опасно стање. Због тога је много боље препознати добре могућности у свом конкретном животу, и пазити да се не поистоветимо са онима које осуђујемо. Није довољно имати само мишљење о некоме или нечему, потребно је доброделатно поступање са добронамерношћу према свима. Ту је неопходна самоодречна љубав и стварна храброст, али не као насиље, него као саможртвено себедавање. Није добро бити незаинтересован за другога, као што није добро све своје снаге усмерити на поређење са свима и осуђивање свих, а најгоре од свега је „узимање правде у своје руке”. Тада све губи меру и смисао, и најмање зло које може да се догоди јесте уништавање ствари и иметка, а много веће зло је самолишавање љубави Божје, осећај неуспешности и незадовољства, што рађа рушилачке нагоне које свако испољава на свој начин. Резултат је увек исти: бесмисао и безнађе. Зато, станимо и добро промислимо шта чинимо. Не очајавајмо и не дангубимо очајавајући у злобној зависти. Побеђујмо себе и једни друге добрим стваралаштвом, а не рушилачким злодејством; све ће стварно бити боље ако се у нашим срцима зацари мир и радост уместо незадовољства и бунта. То није механички процес диктиран споља или условљен другим, то је оно што се догађа у свакоме од нас. Због свега тога, ако желимо стварни успех, чувајмо се сами од себе и чувајмо друге од себе. Тако ћемо се сачувати у времену и за вечност на најбољи могући начин.