Носим Христов крст

Сјајно сте играли бескомпромисне јунаке, с чврстим уверењима у исправност својих поступака; њихова вера у ауторитет је велика. Они су веровали – у Бога, у државу, у национ, у партију... Како сте промишљали те улоге?

– Најбоље браним српство и мој национални осећај када у сваком лику тражим човека. Величина српског националног бића је у томе што тражи да препозна човека, без обзира које је вере, нације, расе. То је Србин! Тако Срби размишљају. Човек је Божје дело. Крајње је време да почнемо да се с љубављу и уважавањем односимо према светињи живота, свом пореклу, историји, па и несрећама кроз које пролазимо.То смо ми, то је наш пут. Ако то препознамо, имаћемо смирење и љубав за себе и другог. Када су улоге у питању, третирам их као истраживање људске душе и људске природе и према свакој улози се понашам као према тајни која се налази иза онога што је записано. А иза тога сам ја, тај лик сам ја, јер га ја играм. То значи жив сам. Текст ме само иницира да зароним дубоко у сопствено биће с подједнаком вером и снагом не би ли дао шансу да кроз мене живог те идеје, ти карактери постану могући и да гледалац, када види моју веру у оно што ја радим, и сам поверује.

Како играте ликове чији су патриотизам и Православље доминантни?

– Уложим се у лепоту и капацитет сопствене душе! Ми, православни, немамо посредника до Бога и наш однос према Богу је персоналан, лицем к лицу, ја и Бог, моја душа и Бог. То нам даје основу да не будемо лицемерни према Богу и себи, али и према брату и сестри поред себе. То је основ препорода и здравља, да то што мислиш и говориш, и да то што говориш и радиш. И ето хришћанског човека. Ликове покушавам да сазнам у њиховој дубини, тражећи их најпре у себи. И кад га у себи пронађем, онда га дајем кроз шифру истине лика који играм у драмском тексту. Сви ти ауторитети су лажни, само је Господ истинит. Веровати само у своје ја јесте добар старт, али ту човек не сме да се заустави јер постаје охол, бескрупулозан, безосећајан и егоиста. Али, кроз то мора да прође. Мислим да уметници морају да шире своју перцепцију кроз то што раде и у приватном животу. Али, када се определиш за уметност, дајеш себе на жртву, јер ако кроз тебе пролазе те силе и ти си инструмент и свирач, онда пренеси људима оно што нам је Христос подарио. А то је разумевање различитости људске природе, људског пада и греха. Христос је пострадао за најгоре, да би им дао руку спаса и подигао их „Покај се и не греши више“.

У филму „Свети Георгије убива аждаху“ играте срчаног капетана Тасића чији се лик уклапа у матрицу критике српских жртава. Шта Ви мислите о томе?

– Мислим да је српски народ добрим делом страдао и скапавао зарад метафора. То су лепе и добре поруке, али и најбоља метафора је добра фора. Није то нешто због чега треба да се гине. Народ воли кармичке, крваве метафоре јер је то можда нешто најлепше што ће му се икад десити. Да је некад неко друго добро спознао у животу, не би му те метафоре изгледале као нешто најбоље. Отуда и рат постаје изазов да се постане „неко“ и да се јунаштвом постигне образ. Сваки човек има потребу за узвишеним, да осмисли свој живот, да се не провлачи цикетански кроз егзистенцију, већ да твори своју вредност. Али, она треба да буде сувисла, да човеку да место у оквиру јасног националног тима, а да циљ буде хришћански, људски, човечански, да сви живе боље по Божјим вредностима и да вера донесе бољитак друштву. Наш завет је да престане расипништво и охолост нашег безбожничког духа. Ако смо хришћани и православци, то мора да престане. Ослушнимо шта нам Христос говори:  „Доста, охола децо, не уништавајте сопствени пород до тачке у којој ћете нестати!”. Интерес српске елите мора да буде духовно просвећење рођеног народа. Само тако имамо шансе за нов здрав повратак Богу нашем Исусу Христу и вери православној. То није ритуални повратак који се своди на славе, које ја поштујем и волим. Време је да се вратимо Богу литургијски и суштински.

Када кажете „Такав сам јер верујем у Бoга, Бог је у мени“, како то доживљавате?

– Дубоко верујем у Христа. Вера нам помаже да наша душа узрасте. Наш задатак је да припремимо душу за вечни живот. Треба живети са сазнањем да постоји вечно чуло, око Свевидеће, којим нас прати Господ од кога смо дошли и коме се враћамо. Да бисмо се отргли привлачности магије материјалног, морамо да створимо јако духовно оружје. Победа духа је стицање снаге и горива за узлетање у вечност.

Бог је наш коректор понашања у животу. Имамо тежњу да Му се приближимо и да се усавршавамо. Наша хришћанска традиција поклонила нам је најлепши дар за вечност. Верујем у Христа, рођен сам у Хришћанству, православац сам, то је шифра која је мени потребна да бих разумео божанско присуство у мени и око мене. Читао сам и друге религије, упознавао људе који имају друго име за Бога. С љубављу говорим о Христу зато што осећам Његово присуство. Носим Христов крст. То је мој крст. Ја сам на њему разапет као човек, и нема ствари коју радим, а да не призовем Његово име. А и када излети неко моје врцаво „ја“, увек тражим покајање и паднем на колена. Питам се зашто сам морао да прођем кроз још једно искушење свог малог егоизма и своје уображености, и помислим да има путића чије је исходиште изван Исуса Христа. Ниједан пут нема циљ, нити је прави, нити сувисао, ако његов крај није Христос. Јер, Христос је Вечност. Ако то не схвати наша душа, ако не отворимо душу за та врата, не можемо да се извучемо из пропадљиво материјалног. Механизми заробљавања човека су многоструки, то је велики megastorе у коме је на милионе изазова заваравања душе. А један једини пут је Христов. Христос ти позајмљује очи и уши и чула, осећања и размишљања и мудрост да схватиш.

Зашто је модерном човеку тако тешко да поверује у Васкрслог Христа?

– Зато што трговина овога света не може да опстане ако нема безверништва. Новац има амбицију да одређује вредносни систем, и дух времена. Луцифер, анђео Божји, послат је да пренесе човеку ватру, светло, али је окренуо леђа Богу. Он користи Божје дело лажно се представљајући као Бог и опсењује људе. Тако „богови“ на земљи владају духовном, здравом и великом идејом украденом од Бога, коју ће да наплате и претворе у моћ. Тако праве од нас робове, потрошаче, а ми постајемо корисници у великом систему који има своје механизме и законе у коме сваког дана све дубље потврђујемо своје ропство. Ако се потпуно препустимо вредносном систему таквог живота, дух би нестао. Наша снага је да кажемо „не”! Ако заборавиш веру и Христа, нема тачке белог у црнилу која може да те извуче. Сачувај, човече, бибер сопствене душе, без обзира у колико мало си га сакрио, али никад од њега не одустај. Јер, то ће ти бити улазница за вечност. Колико год да сам страдао, кад дођем пред Страшни суд, то зрно вере ће ме спасити, зрно вере које ме је сачувало. Никад, никад не одустај од вере!

У неуобичајено исповедном тону говорили сте о болу који је изазвао растанак са супругом са којом сте живели 13 година у хришћанском браку у коме сте добили двоје деце. Колико је важно за супружнике да живе у истом духу?

– To je пресудно. Нема разумевања ако тога нема. Духовни показатељ блискости може да се деси одмах, на нивоу интуитивног препознавања, а може да се деси касније, да нас неке друге ствари уведу у живот са другим, а да после откријемо духовни садржај који је близак. Али, ни једно ни друго није гаранција.Задржаваш се у контакту са неким зато што си у зависности од њега – по разним основама (материјална, психичка, психолошка, патолошка зависност), то мораш да препознаш, или се задржаваш због тога што ти је духовно блиско биће. Прво је терапија, а друго је излаз. Ако постоји духовна блискост, све се разуме. Онда двоје знају да пролазе кроз битку која се зове: „како да веру и снагу, коју ми је Бог дао, сачувам”. Много се лакше пролази када нађеш савезника. Ако нађеш савезника у другом полу, то значи да си нашао све оно што ти имаш у комбинацији мушког и женског принципа унутар сопственог бића, то постоји и физички у другом бићу које је поред тебе.

Када дође до развода, колико вера помаже у враћању наде у нови живот?

– Из највеће љубави људи се заветују пред Богом, у цркви говорећи „да“ и у добру и у злу. Рекао си! Да видимо да ли је то могуће у животу?! Ту се душе проверавају. Ако један од супружника устукне и каже „не, не могу даље“, и то је људски. Због тога је важна та провера пред Богом. Брак пред матичарем је стварање заједништва у покушају усклађивања мојих и твојих амбиција, и не мора бити суштински дубока веза. За мене је битна суштина. Или постоји, или не. Ако се две душе повежу искрено, ту је Бог једини судија. А када љубави више нема, онда човек мора ту ситуацију да сагледа из два нивоа. Прво је: „наша деца од нас заслужују максимум поштовања, бриге и одговорности јер смо их добили у љубавној вези”. То је Богом дано. Кад пробаш да учиниш све да задржаш везу, да је осмислиш, када се покајеш за оно што јеси и ниси крив, а увек постоји обострани неспоразум, ту нема судије. Брак је Света тајна. Онда остаје брига за оно што је плод те љубави, која је сад бивша, а то су деца. Наша тема више нису наши односи, то смо завршили, наша тема су деца. Она морају да доживе максимум од нас у оваквим околностима. То не значи подмићивање деце и употреба за старе обрачуне, него трезвеност духа –  свако води свој живот даље, а деца су заједничка брига, и треба да учинимо све да ту имамо савезништво када је у питању одрастање наше деце и њихов духовни мир.

Ваша деца су сада са мајком. Говорите о муци многих људи којима се исто дешава. Нажалост, многи очеви забораве на одговорност.

– Зарад добра моје деце, мени је стало да и она жена која је била моја сада има срећу, јер ће зрачити на моју децу. Следећи корак је да у кључним стварима које се тичу наше деце – школа, васпитавање, здравље... будемо савезници, без онога „твоја брига није моја брига”... То је заједничка брига. То је нека чудна врста проширеног брака. Духовна брига за децу долази ако су духовно зрели за тако нешто. Мојој деци је сада потребна мајчинска емотивна блискост, али они осећају то исто и за мене. Када смо заједно, траже много нежности коју делимо у безграничним количинама. Играм се са њима, разговарам, схватам озбиљно њихове планове и покушавам да их са тим њиховим идејама сударим дајући им простор да сами сазнају да ли су те њихове идеје исправне и да ли доносе сатисфакцију коју очекују. Не условљавам их, нити уцењујем, не подмићујем, већ покушавам да доведем до самоспознаје. Мислим да је духовни рад са својом децом најважнији.