Одјек устаничке мисије

За помоћ устаницима додељено је три хиљаде дуката. Тај новац у земљу је доспео тек почетком 1805. године, посредством влашког кнеза Ипсилантија. Недоумице настају кад се ова цифра упореди са оним што је дато члановима депутације. По неким тумачењима, они су добили и по осам стотина дуката, што је скоро равно суми намењеној за помоћ целој устаничкој држави. У мају 1805. године министар Чарторијски преко конзула шаље још три хиљаде златника за устанике. „Уз то ћете гледати да пошаљете врховном српском вожду и ових три хиљаде холандских дуката, коју суму вам шаљем запечаћену и која ће по нашем мишљењу бити довољна у прво време за подизање магацина и за куповину ратних потреба."

ЗНАЧАЈНА ПОМОЋ?

Да би се схватило колико је поменута сума од три хиљаде дуката „занемарљива" кад су у питању потребе државе, треба знати да се у обрачуну трошкова за 1804. годину, који је послат у Цариград, помиње цифра од око две стотине хиљада дуката; приликом сукоба са од Гушанца протераним крџалијама, заплењено је око седамдесет хиљада дуката; приликом ослобађања Пожаревца у лето 1804, устаници су добили двадесет пет хиљада дуката. У бици на Малајници заплењен је сандук дуката; према аустријским изворима, када је код Срба 1807. године дошао руски изасланик Константин Родофиникин, он је са собом донео за потребе устаника тридесет хиљада златника...

Првог септембра, значи истог дана кад је устаничка мисија кренула на свој дуги пут, донета је одлука о обавезама житеља на манастирским имањима према основном власнику (атестат): „Људи који су на манастирском грунту с кућама и усевима њиовим, то се разумева који имаду њиве и винограде да одсад имају десетак давати у манастир". Акт су потписали Јанко Катић као српски војвода и Црни Ђорђе као српски командант. На истом документу налази се допуна из 1812. потписана само од врховног вожда и каваљера Црнога Ђорђа: „Да буде на исти начин како значи горе именовато дозволеније".

Део „камуфлаже" устаничке мисије за Русију представља и појава протиног имена на акту за Беч којим се надвојводи Карлу захваљује на послатом дару. Акт је издат 29. септембра, значи кад је Прота месец дана већ ван земље, а међу потписницима налази се и његов помен. Ту је он наведен само као прота Стефановић поред Јанка Катића, стрица Јакова Стефановића, Симе Марковића и Николе Грбовића.

Задњих недеља ове године појављује се спев земунског књиговесца Гаврила Ковачевића Пјесњ о случајном возмушченији... Ту он бележи догађаје скоро до пред саму поjaву књиге. Тако каже да је Бећир паша од Београда отишао 16. октобра, а потом додаје да је дотадашњи формални господар Београда Хасан паша из града отишао 21. октобра, а на дужност ступио Сулејман. Поводом тврдње Ковачевића да је Бећир паша из Београда отишао 16. октобра, треба рећи да други извори, а међу њима посебно вреди истаћи и Проту, тај одлазак везују за 26. октобар, што усваја и савремена наука. Овај осврт је значајан као пример како савременик догађаја може да погреши и онда кад пише само неколико дана касније. Шта се онда може очекивати од оних који су преживели све страхоте устаничких борби, потом пораза, а своја сећања бележе након више деценија?  Тад је устаничка мисија била већ на домаку свога циља – руске престонице Петрограда. О путовању депутације за Русију поменути књиговезац Ковачевић не говори и, вероватно, за њу он није ни знао.

ПРИКУПЉАЊЕ ПОРЕЗА

Живот се одвија сложеније него што се обично мисли, и при обиљу хетерогених извора тешко га је преточити у неколико страница текста. Изгледа да су устаници успели да у прикупљању пореза за Београдску област буду посредници и у односу на ужичке Турке од којих Јанко Катић тражи 21. септембра да новац шаљу што пре: „Ми смо мислили и варали смо самог Бећир пашу за ваше паре, рекли смо: 'Доћи ће нам от Ужица седамдесет-осамдесет ћеса', а када дође само толико новца (600 дуката), а ми се зачудисмо шта би од вас... Само немојте се шалити, новце што брже можете пошаљите, зашто узјаха и други порез, ми оклевајаћи. Знаш ли да сваки дан иде по десет ћеса (око 500 дуката) трошак у граду... Зар само вашој раји било зулума, а по нама није било? То је  свеједно, само паре гледајте, не играјте се, богами биће од вас сијасета..."

Прота не говори о договору у Русији, али зато прича како је на скупштини у Врелу  после службе присутнима „тумачио“ оно што је договорено: „Саставимо скупштину неких других послова ради, молимо се Богу у Врелу код цркве, народа много. Изнесем ја око велико Еванђеље пред цркву, и целивају људи. Ја кажем да је ово свето Еванђеље послао сам цар Александар да га целивамо и на њему се закунемо, да се не издајемо и да ће нам он помоћи скоро;  но они да то сви таје да не би Турци дознали; а ми ћемо сви да вичемо да смо царева раја и да ћемо данак давати, а да ћемо зле Турке и зулумћаре тући и да ћемо кнезове у Цариград слати. Људи све то мени као свецу верују...“

Цело понашање устаника потврђује ове Протине речи. Основна порука донета из Русије састојала се у томе што се није ишло на потпуни прекид са Турцима. Стога је одлучено да се пошаљу депутати у Цариград. Ово путовање ће дати печат догађајима целе 1805. године. И после победе на Иванковцу, кад је потучен паша као предводник регуларне војске, није се прекидало са причом о тобожњој верности Порти. У том надмудривању протекле су пуне три године, до краја 1806. кад је Русија ступила у рат са Турцима. Тек тада је одлучено и да се узме београдски град. То није учињено раније, иако се могло, јер постојећи „троугао“ у односу снага Србима одговара. Боље је да у Београду буде „усамљени“ Гушанац него турска војска.    

Протина мисија је покренула моћни механизам руске дипломатије, која у свом деловању увек има на уму интересе српскога народ, али то не испољава нигде јавно. Сачувани акти о томе довољно говоре. Тако, министар Черторијски јуна 1805. каже: „Добродушност Срба и њихова наивност у политичким пословима могу их потпуно увући у какву погрешку која би их сасвим упропастила. Не треба ни најмање сумњати да ће данашње турско министарство само да би завело мир у оном крају пристати на захтеве Срба. Ови, ослањајући се на то, разићи ће се својим кућама и живеће мирно. Али ако се промени министарство у Турској, врло лако се могу променити та обећања и у тој би прилици српски народ изгубио сва права која би сад добио и пао би у нове беде и невоље..." Много је урадио посланик у Цариграду и руски конзули у Влашкој. Велика заслуга у тим пословима припада и кнезу Влашке Константину Ипсилантију.

У то време у Цариграду се води „тихи“ рат руске  и француске дипломатије око наклоности Турске. Руски изасланик је успео да убеди Турску да не призна крунисање Наполеона за цара.     

Када је реч о другој половини 1804. године, највећу пажњу просечног читаоца Мемоара привлачи Протина прича о путовању у Русију где све изгледа „једноставно“. То је само један исечак из живота устаничке државе и онога шта се дешава око ње. О привиду мирног живота код устаника сведочи и тадашња штампа:

„Све је сада мирно у Србији, а по свему судећи, мир ће се продужити до краја зиме; али има основа за веровање да ће се на пролеће ратна ватра поново разбуктати између Турака  и Срба ове провинције. Како је Београд још увек у рукама крџалија, устаници имају довољан разлог да поново узму оружје. Задржали су свој распоред трупа, а кантонирање појединих корпуса тако је урађено да се могу сјединити на први позив, са свом ратном спремом“.    

ЦЕТИЊСКИ МИТРОПОЛИТ

Цетињски митрополит Петар I поручује преко изасланика од устаника да буду опрезни и не дозволе да их Бећир паша надмудри током преговора. Средином августа, кад се устаничка депутација већ спрема на пут за Русију, митрополит пише и руском цару. Његов положај је тежак: „Стога је почео народ са мном бивати незадовољан што им не допуштам да нападну те бунтовнике... Имају врло много законских и оправданих узрока подићи оружје.“ Народни прваци траже да се крене у одлучан сукоб са Турцима, јер је насиље тешко и жртве су такве као да су већ у рату. Особито су значајне речи из писма Дробњака из јуна 1804.г. где се говори да Турци непрекидно убијају да би се расветлиле прилике времена које претходи почетку устанка у београдској области: „Јер нас Турци на годину више покољу но што бисмо изгинули да смо на град ударили. Устани, господине, Бога ради, јер нам је боље један дан у слободи живети него оволику муку и напаст трпети како од неверника и од наше браће (потурица). Доходио је босански везир Турцима у помоћ и отишао грдан и срамотан. Ја сада, ја никад...“

Седмог јуна Авксентије, архимандрит манастира Мораче такође пише митрополиту. „Траже помоћ прво од Свевишњега Бога Сведржитеља и Творца и од великога господара и заповедника Петра Петровића општенародног митрополита и од свега Правитељства црногорскога и брдскога. Заклињу вас Богом великим да устанете... Они вас куме и ја вас кумим Богом: устаните Христа ради...“    

Из Русије стижу супротни захтеви; за разлику од београдске области где Русија одобрава и помаже рад устаника, од митрополита тражи мировање. Ту се већ осећа присуство Француза у којима Руси виде већу опасност него од Турака и зато што им, по мишљењу руског двора, не треба давати повода да шире свој утицај.

По повратку у земљу Прота се несметано креће као да је слобода потпуна. Пут га води у Кличевак код Миленка Стојковића затим у Рогачу код Јанка Катића, Тополу код Црног Ђорђа и кући у Бранковину. На Морави  присуствује расулу и поразу дела војске тадашњег господара београдске тврђаве, што га је још више могло уверити да су пред устаницима само бољи дани. Слично је прошао и део војске Бећир паше неколико недеља раније када се услед општег хаоса повлачио према Дрини. „Многи су се поболевали у Београду, пак утеку у наш логор и узму пасош да иду. Но Срби сретну их на Дубоком и побију их; који ли пређе преко Колубаре, преко ваљевске нахије, такође пао је; не верује се да је пола очло колико је са везиром дошло.“

О слању депутације у Цариград одлучује се крајем априла. Њу чине Алекса Лазаревић, свештеник из Шопића, Стефан Живковић и Петар Новаковић Чардаклија који је био и члан прошлогодишње мисије за Русију и није се ни враћао у земљу већ је чекао нову мисију у Букурешту. За разлику од Русије где се ишло отворена срца, искрено и са великом надом, сада је тек требало водити праву „политику“, како би то чешће рекао прота Матија.

„Ми смо у прошенију нашем писали да шаљемо два наша посланика, али трећи да стоји свагда по гди у тајности, да може свагда у руску мисију одлазити, и настављеније примати као што су нам у Петрограду казали Руси. И послали смо Порти све наше рачуне: колико смо преко нашега обичнога данка страшну суму морали дати, које око Бећир паше  и његове босанске војске, које за откуп од Гушанца за Бећир пашу, да се цар на сиротињу која се задужила смилује... Шпецификација о издржавању које је поднео српски народ за пашу и остале турске чиновнике.“

Влашким кнезовима устаници поручују: „Ето, гледајте, колико смо се страшну суму задужили, док смо Бећир-пашу од Гушанца откупили; и да нисмо цару покорни, ми бисмо могли лако и Бећир-пашу победити и могли смо оне топове и муницију себи задржати, коју је Бећир-паша у нашим рукама оставио. Ми ових Турака зулумћара у Србији трпити нећемо, па и сам цар да заповеди.“