И ове године студенти Учитељског факултета, који су се определили за изборни курс Тумачење Библије, традиционално полажу овај испит у манастирском комплексу.
Изборни курс Тумачење Библије присутан је у наставном плану Учитељског факултета од школске 2005/06. године, када се и почело са традицијом полагања испита у манастиру. Дводневно дружење студената и наставника, отвореност за питања, манастирски амбијент и присуствовање Литургији непосредно пре полагања испита посебан су доживљај који омогућава оваква концепција рада. Циљ самог предмета јесте да студенти стекну основна знања о библијској историји и култури, размотре различите аспекате тумачења Библије, њен значај за историју, уметност и културу. Кроз овај курс студенти се упознају са структуром и композицијом Светог писма, његовим утицајем на развој цивилизације и могућих корелација са другим наставним предметима. Због великог интересовања студената овај предмет је проширен на још један семестар са акцентом на библијско поимање етике. Ово је посебно важно кад је у питању будуће радно ангажовање студената на пољу васпитавања и образовања деце која уче верску наставу.
Предмет Тумачење Библије предају проф. др Љубивоје Стојановић – теолог и др Александар Јовановић - професор књижевности и српске културе, расветљавајућу сваки из свог угла значења библијског текста. Најзанимљивија предавања била су она којима су присуствовала оба професора неретко улазећи у конструктивни дијалог и сучељавање теолошког и културолошког становишта, у који су се укључивали и студенти. Управо на овим предавањима градили су свој поглед на библијски текст, његово место у религији, култури и уметности. У духу овакве наставе осмишљено је и испитно путовање.
Три године наш домаћин био је манастир Соко град украј Дрине. Ове године избор је пао на манастир Студеницу. Као и до сада, путовање до манастира укључило је богат програм. Кренули смо из Београда у суботу 23. маја 2009. године. У манастиру Градац чекала нас је добродошлица љубазног сестринства. Студенти су уживали у лепоти манастира и гостопримству, а затим чули занимљиву беседу сестре Ане о цркви Јелене Анжујске посвећеној празнику Благовести. Након краћег предаха, обишли смо манастир Павлицу, где смо такође чули о историји, фрескопису и значају цркве, а затим кренули ка Сопоћанима. Ремек дела фрескосликарства, јеванђеља у сликама, била су подстицај за разговор са студентима и заједничку припрему за сутрашњи испит. Братство манастира учинило је да и ова посета буде пријатно одмориште пред полазак ка манастиру Ђурђеви Ступови. На путу ка Ступовима посетили смо студенте Учитељског факултета Београд, који похађају наставу у истуреном одељењу у Новом Пазару. Бошко Михаиловић, наш студент из Новог Пазара, упознао је студенте из Београда са историјом, значајем, фрескописом и плановима за реконструкцију манастира. Затим смо обишли Петрову цркву, најстарију у Србији, и кренули ка Студеници, где смо се сместили у конацима.
Недељном Литургијом у Богородичиној цркви почео је испитни дан. После доручка студенте је водич још једном провео кроз Богородичину, краљеву цркву и ризницу, а затим је проф. Александар Јовановић одржао краће предавање пред Краљевом црквом о значају Краља Милутина за српску средњовековну уметност и културу. Студенти су полагали испит у трпезарији Светог Саве и у конацима, консултујући Библију у потрази за одговорима на које их испитна питања упућују. После испита кренули смо ка манастиру Жичи. Студенти су и овде могли да чују занимљиву причу искушенице о историји манастира, фрескопису и духовном животу. Након ове посете, кренули смо назад у Београд. Два дана, седам манастира, испит и много дружења. Напорно и незаборавно.
У нестрпљивом ишчекивању резултата испита, студенти слажу утиске са путовања. Бруцоши једва чекају следећи мај, а студенти друге године жале што се уписом оцене у индекс опраштају са изненађењима на предмету Тумачење Библије.
ИЗ БЕЛЕШКИ ПРОФ. АЛЕКСАНДРА ЈОВАНОВИЋА
...Хришћанство је универзална религија која превазилази језичка, национална и расна ограничења. Свест о припадности хришћанској заједници истоветна је свести о припадности човечанству. Јер, схватање које је легло у основу хришћанства да су сви језици и сви људи Богу једнаки не значи ништа друго него да су сви језици, људи и народи равноправни, да сви имају једнако право на опстанак и развој. Хуманост и толеранција нужно произлазе из хришћанског учења. (Наравно, од учења до праксе дуг је пут, али то може бити, и јесте, судбина многих учења)
Примањем хришћанства Срби су ушли у велику заједницу народа, стекли свој национални идентитет и приступ огромном до тада акумулисаном знању. (И питање за наше дипломате у Риму: зашто на гробу оснивача словенске писмености Ћирила/Константина нема једино плоче захвалности српског народа, а нисмо ли, на тај начин, за многобројне ходочаснике ми још увек варвари? Припадност источнохришћанској Цркви одредила је, и још увек одређује, историјску културу, укратко: судбину нашега народа. Без познавања улоге хришћанства, хришћанске Цркве и Византије у нашој историји, и улоге оних који би то хтели да пониште, ми умногоме не можемо знати шта смо били, шта нам се данас догађа, нити можемо имати јасну свест о времену које нам стиже из будућности.
Уметност и култура Европе не би у последња два миленијума постојале у овом виду без одређења хришћанским учењем, Црквом и надасве, Библијом. Нема ниједне уметности - од архитектуре и сликарства до музике и књижевности - која, у најмању руку, није инспирисана хришћанским духом, а веома често је и, посредни или непосредни, уметнички израз тога духа. Ако то предвидимо, остаћемо затворени не само за дела црквене уметности: храмове, фреске, иконе, духовну музику, него и за стваралаштво највећих уметника човечанства и највећих уметника српске културе: Дантеа, Микеланђела, Баха, Гетеа, Његоша, Достојевског, Мокрањца, Шагала, Андрића, Настасијевића, Рилкеа, Попе, режисера Ларса фон Трира (филм Кроз таласе), Тарковског, а списак је, заиста, бесконачан. - Не каже се без разлога да је Библија најзначајнија књига свеукупног човечанства и да се ниједан утицај не мери са њеним.
Не треба посебно наглашавати да је један од основних задатака хришћанског учења (само)васпитање крхке људске природе и тежња ка њеном непрестаном усавршавању, то јест стварање слободног и одговорног човека, одговорног, најпре, за себе и своје спасење. Хришћанство је у ту сврху изградило својеврсну хришћанску антропологију, педагогију и етику које обухватају целокупног човека - његов дух, интелект, морал, чула, емоције - и подстичу га да негује, снажи и развија оно најбоље у себи...
|
