Развој свештене уметности

У храму, као „литургијском центру креације“, „месту присуства и спаситељског Христовог делања“, сва његова символика, архитектура, а на првом месту евхаристијска Жртва и молитвословље које се у њему приносе, афирмишу заједницу верних на пењање, напредовање ка Богу и обитавање у благодати Духа Светога. То стално усавршавање актуализује се у мистичном присаједињавању са самим Христом - у светој Евхаристији, у светим Тајнама и другим црквеним богослужењима, у речима Светог Писма, у химнама и псалмопоју и уподобљавању светима до самог обнављања свега у Христу. И као што се слушајући реч Божију (Свето Писмо) и певајући химнослове верни узводе и јачају у вери, подижу из ове трулежности, то исто окушање преображеног света и човека они искуствују и у другој свештеној уметности зографији (грч. ζωγραφία ) или живопису. Оно што свештенопис и химнографија приказују речима, то исто живопис, сликање светих личности и светих догађаја изражава визуелним представама. Јер, по речима св. Василија Великог: „Оно што нам реч повести преноси посредством слуха, сликарство нам ћутећи преноси посредством подражавања“(из Беседе на спомен Св. четрдесет мученика, Беседе, Хиландар 2002, стр. 178).

ПРВЕ ИКОНЕ

Следујући учењу светих отаца и стубова Православне цркве, да су иконе књиге, односно Библија за неписмене и да се поклоњење, тј. част коју им одајемо односи на прототип, првообраз (не поклањамо се „суштини иконе, него насликаноме на њој“, не материји већ лику Христа и његових светих) оци су у Оросу вере Седмог васељенског сабора (одржаног у Никеји 787. год.) одредили: „да се паралелно са знаком Часног и Животворног Крста постављају часне и свете иконе - које су одговарајуће урађене од боја и мозаика и другог материјала - у светим Божјим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима и то: икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Свете Богородице, и Чесних Анђела, и свих Светих и Преподобних људи. Јер уколико се ове стално посматрају у иконичким (ликовним) изображењима, утолико се и они који их гледају покрећу ка жељењу и подражавању самих Оригинала“. Овим је потврђено неписано Предање и пракса Цркве од најранијих времена која се огледа у изображавању светих људи и догађаја из свештене историје на иконама и зидовима храмова.

Јер, још у катакомбама су први Хришћани сликама, односно символичким знацима украшавали зидове и саркофаге. Касније, како се хришћанско богословље и уметност развијало, символичко сликарство у Цркви (у коме су нпр. Јагње и Добри Пастир, риба или митолошки Орфеј символизовали Христа) је забрањено и одређено да се: „од сада и на иконама изображава, уместо старозаветнога јагњета, насликан по човечијој природи лик Христа Бога“(из 82. канона Трулског сабора, у: Свештени канони Цркве, превод др Атанасије Јевтић, Београд, 2005, стр.187).

Тај први модел у коме се црквена уметност, односно живопис развијао био је антички, јер је форма и техника, обрада садржаја живописа храмова била ближа античком искуству, користећи се његовим фигуралним језиком и символима. Други период развоја хришћанске уметности у моделу који је сама образовала био је период од Константинове епохе до времена иконоборства, односно до VIII века. И трећи, у коме су установљени иконографски типови и садржај, је период од иконоборства, па све кроз историју касније византијске уметности. Овој подели у развитку црквеног живописа може се додати и барокни и савремени, неовизантијски период (подсећања ради, иконографија - као дисциплина Историје уметности, испитује садржај, порекло, предуслове настанка и смисао уметничког дела или карактеристике једног правца, стила, а у православној уметности њена истраживања се односе на Предање, канонске списе, богослужбену праксу и богословска тумачења, као и на ликовне узоре).

У ком год периоду да посматрамо живопис, односно иконографски програм црквеног зидног сликарства, видимо да оно није само декорација (нема само естетску намену), пуко илустровање личности и догађаја из прошлости, већ је оно у функцији догме, тј. оно изражава Божји домострој спасења, оваплоћење Логоса и слика је царства Божијег. У том смислу функција живописа је да: „помогне увођење верних у духовне истине током учествовања у литургијском животу, да им даје осећај да они заиста учествују у насликаним догађајима и да нису само пасивни посматрачи, и да покаже да је богослужење на земљи у времену предукус непрестаног богослужења у Царству небеском“(Aidan Hart, Church wall paintings and mosaics, http://aidanharticons. com/articles/wallpain. pdf).

ПОРЕКЛО КАНОНА

Да би се ово постигло програм живописа у православним храмовима мора бити у складу са одређеним правилима, канонима који почивају на топографској симболици храма и богослужбеној, на првом месту литургијској намени његових делова и простора. Ти канони, као списак или збирка упутстава или прописа, нису донешени одједном, у тачно одређеном тренутку, већ како се богословска мисао и тумачење литургијског обреда развијао као и развој црквене уметности уопште (која се удаљавала од својих почетака и узора), тако се јављала потреба да се традиционални елемент и образац сачувају и овековече.

У православном црквеном сликарству уметник се у извођењу живописа мора придржавати, као што је већ речено богослужбене намене свих делова храма и предлошка, односно ликовног или литерарног узора или образца. Главни литерарни предложак су канонски текстови, химнографски и литургијски текстови, богослужбена тумачења и беседе, омилије, а касније, као ликовни предложак и минијатуре, илустроване књиге и рукописи и илустрована Библија. Предлошци по којима су сликари, у православном црквеном сликарству, радили били су у почетку бележнице познатих мајстора, а касније прави сликарски приручници у којима су дата технолошка и иконографска упутства.

Неки од таквих приручника су: Елпијев (из IX-X века), Ираклијев (из X века), Теофила презвитера (XII век), Типик о црквеном и зидном сликању Нектарија Србина (XVI век), затим руски предложак или подлиника Строгановски (XVI-XVII век), Ерминија или учење о вештини живописања из XVII века, познатија под именом Први јерусалимски рукопис, као и Књига попа Данила из 1674. - односно Други јерусалимски рукопис и Ерминија породице Зографски из 1728. године.




Најпознатији и највише коришћени сликарски приручник у источнохришћанској уметности јесте „Ерминија или Поука о живописној уметности састављена од јеромонаха и живописца Дионисија из Фурне 1701–1733 године“. Дионисије је, боравећи на Светој Гори, сабрао и изложио предања панселиновске школе (школа названа по Мануилу Панселиносу, чувеном средњовековном зографу, представнику „македонске школе“ у хагиографији - за време епохе Палеолога, који је, између осталог осликао и параклис цркве св. Димитрија у Солуну и Протат у Кареји), али и податке до којих је дошао обилазећи светогорске манастире и из ранијих приручника. У својој Ерминији Дионисије је записао, до детаља, технологију иконе, односно упутства о припремању боја и везива за сликање као и методе сликања, а изображавање Старог и Новог Завета, и празника Богородичиних и светих у Православној цркви, објашњено је у другом делу приручника. Распоред живописа трулних (куполних), крстообразних и храмова са цилиндричним сводом, као и распоред слика у манастирској трпезарији и фијалу у коме се свети вода изложено је у трећем делу ове Поуке о сликарским вештинама (руски превод Ерминије објављен је у Кијеву 1868, а на српском језику може се наћи у: Стари сликарски приручници III, М. Медић, РЗЗСК, Бгд, 2005).

Поред Дионисијеве Ерминије која је имала, и даље има, пресудан утицај на црквено сликарство, и предлошци који потичу из Западне цркве имали су удела у развоју иконографског програма зидног сликарства Источне, Православне цркве. Међу овим предлошцима истичу се: Златна легенда Јакоба де Ворагине и Медитације о Христовом животу Псеудо-Бонавентуре из XIII века, затим илустроване Библије - Пискатора Јохана Фишера, с краја XVI века, Библија Каспара Лујкена из 1694, и Ектипа Кристофора Вајгла из 1695. године.

Конкретно на српску црквену уметност утицали су и предлошци који иако потичу из православних земаља (Русије и Украјине) у себи садрже карактеристике уметности Западне цркве, као што су: Мач духовни - зборник проповеди Лазара Барановича, Учитељно Еванђеље митрополита Петра Могиле из 1637, затим Толкој псалтир из 1697, Патерик печерски из 1702, или зборник морално-дидактичких текстова Итика Јерополитика из 1712. године.