Заборав рађа нове злочинце

Новине у неколико европских земаља недавно су на насловним странама објавиле фотографије бившег мађарског жандарма Шандора Кепира, како, у дубокој старости, ужива у цветној башти своје лепе куће, у суседству будимпештанске синагоге. Слика једне мирне старости, у изобиљу, дубоко је узнемирила хиљаде потомака жртава новосадске рације из 1942. године. Кепиро је био један од егзекутора, он је спроводио рацију у којој је од 21. до 23. јануара 1942. године убијено неколико хиљада Срба и Јевреја у Новом Саду. Кепиро, иако његово учешће у злочину никада није уверљиво оспорено, никада није ни процесуиран – суђен ни осуђен, упркос бројним сведочењима и неоспорним чињеницама.

ИСТИНА О ШАНДОРУ КЕПИРУ

Да ли некажњавање стотина окорелих нацистичких и усташких злочинаца, и других зликоваца из Другог светског рата, деценијама касније рађа нове екстермисте и криминалце? Јер, ако најгори нису кажњени – не говори ли то новим генерацијама да је злочин прихватљив, чак и пожељан као средство за остварење својих политичких или националних циљева? И ко је крив што најстрашнији злочини у историји човечанства пролазе некажњено? На ова питања за Православље одговара протосинђел Јован Ћулибрк, координатор Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, који у Јеруслаиму годинама гради мостове са најутицајнијим јеврејским организацијама које траже правду за милионе жртава геноцида и холокауста.

- Питање правде, нарочито за злочине почињене на просторима бивше Југславије, део је ширег процеса који се односи на читаву Европу. Оно што је важно и што се дешава данас по први пут јесте чињеница да Србија и међународна заједница заједно траже и гоне злочинце. То је нова појава и драго ми је да смо сви ми дали свој допринос. Говорим, пре свега, о сарадњи српске државе и Центра Симон Визентал, односно његовог директора Ефраима Зурофа. Захваљујући њему су у нашу јавност изашле приче о Шандору Кепиру, који је као мађарски жандарм 1942. године учествовао у убиству неколико хиљада људи у Војводини. Затим, о Миливоју Ашнеру, усташи, који је био шеф полиције у Пожеги, а сада мирно живи у Аустрији, као и о нажалост покојном Иви Ројници, усташи из Дубровника, који је недавно умро у Аргентини. Поред поменутих, појавило се недавно и име Петера Егнера, Немца, који живи у Сједињеним Америчким Државама, и за којег је највероватније да ће рука правде прво пасти на њега. Јер, САД поготово под притиском Центра Симон Визентал и њему сродних јеврејских организација имају обичај да одузму држављанство и такве злочинце депортују у земљу у којој су злочини почињени. Тужилаштво за ратне злочине Србије недавно је против њега подигло оптужницу и затражило изручење, а америчка администрација је врло повољно одговорила на тај захтев, што треба приписати и низу потеза у периоду посете америчког потпредседника Бајдена Србији.

У којој мери актуелни, понекад екстремно насилни неонацистички покрети широм света своје темеље имају у изворном нацизму и нису ли њихове вође охрабрене некажњавањем старих зликоваца?

- Треба разликовати две ствари. Једно је питање нашег односа према нацистичким, фашистичким и усташким злочинима у Другом светском рату, а друго је питање садашњих десничарских покрета који само једним делом имају наслеђе тих покрета, а много су више реакција на либерализацију Европе, и то на милитантну либерализацију Европе, јер то је оно што смо ми доживели током деведесетих година, као и на процес исламизације Европе, односно стварање Евроазије. Или како га назива Рафаел Израели, трећим таласом исламизације Европе. У светлу та два процеса – насилне ултралиберализације Европе и њене исламизације, јављају се десни покрети, који онда своје корене на овај или онај начин траже у покретима Другог, или пре Другог светског рата, заборављајући притом који су били плодови тих покрета. Али, тај заборав није њихова иновација или њихова умотворина.

Након што су неки злочинци осуђени у Нирнбергу и низу сличних процеса, не смемо заборавити да су саме САД опростиле огромном броју нацистичких злочинаца. Њихове казне, које су биле по 30, 40 година или доживотне, смањили су на по 5 или 6 година! А зашто? Зато што је Американцима у Европи био потребан савезник против СССР, дакле Немачка. Чак је одређен број тих нацистичких злочинаца враћен у активну државну, не ретко и војну службу. А они злочинци који су хватани после тога имали су махом збиља морбидне судске процесе. На пример, немачки официр који је руководио гушењем жена и деце на Сајмишту, дакле процесом убиства 7 или 8 хиљада људи, на суду је добио две и по године затвора! И тај се злочин догодио у бившој Југославији, то је оно што не смемо пренебрегнути. Чињеница је, међутим, и да је огроман број нациста, али и наших злочинаца, рецимо из специјалне Недићеве полиције, после рата суђен и осуђен и над њима је извршена најтежа казна.

БРОЈ ЖРТАВА?

У ком тренутку се на нашим просторима стало са суђењима и привођењу правди злочинаца из Другог светског рата? И зашто?

- Молим читаоце да обрате пажњу на нешто ново: недавно је београдски Музеј жртава геноцида, наша најзначајнија установа која се бави страдањима у Другом светском рату и за коју се надам да ће ускоро бити проширена, објавила књигу Ђорђа Лопичића „Немачки ратни злочини од 1941. до 1945. године – пресуде југословенских војних судова“ где су сабране пресуде свим немачким злочинцима који су после рата суђени у Југославији, од, рецимо, Харалда Турнера, који се хвалио како је Београд постао „јуденфрај“ (очишћен од Јевреја), па надаље и наниже укључујући и команданте СС дивизија које су биле формиране на тлу бивше Југославије. Међутим, 1948. године када долази до резолуције Информбироа, дешава се да Југославија одједном подвлачи црту, гасе се све комисије за проучавање ратних злочина, и што је до тада скупљено – скупљено је. Том тренутку, том догађају следи огроман, огроман проблем, јер никада није тачно утврђен број жртава Другог светског рата на простору бивше Југославије. И не само то, него долази до сакривања и апстрактизовања идентитета жртава. Сви злочинци постају фашисти и више нису усташе, нацисти, љотићевци, домобрани, муслиманске страже из Босне, а жртве уместо Срба, Јевреја и Цигана постају искључиво антифашисти! Ја често волим да кажем да сирота баба Ђука са Козаре која није чула за фашизам, а камоли за антифашизам, одједном је постала антифашиста, уместо просте чињенице да је убијена као српска, православна баба.

УЛОГА СПЦ

Када већ помињете нашу веру, колико Српска Православна Црква може да помогне у проучавању страдања и очувању сећања на жртве?

- Јасеновац је за наш национални идентитет једнако важан као и Косовски бој. То је један од оних догађаја у историји једног народа и једне Цркве који заувек мењају идентитет помесне Цркве и народа и адекватно се одражавају на целину Православља, свих православних народа и на цело човечанство. СПЦ је после Другог светског рата чувала идентитет жртава. Поред ње, то је организовано чинила једино јеврејска заједница. Ако можемо да говоримо о организованом бављењу Јасеновцем, важан догађај је обнова јасеновачке цркве и манастира Јасеновац септембра 1984. године, када је истовремено са сећањем кренула и национална ренесанса Срба, ако игде онда са оне стране Дрине. Организовано је у нашој Цркви почео рад од 2002. године, под председавањем преосвећеног владике Атанасија, који је перјаница бављења Јасеновцем у Српској Православној Цркви. Формиран је Одбор за Јасеновац Светог Архијерејског Сабора, који је одмах потом истражио ко се и како бави Јасеновцем, покушавајући да испуни празнине туђег нерада. Нашли смо се на питању литургијског, црквеног сећања на Јасеновац, важном питању образовања о сећању и геноциду и као трећем - питању интернационализације целог овог догађаја и страдања.

УЧИТИ ОД ЈЕВРЕЈА

Стално чујемо много повика како морамо да учимо од Јевреја, да се угледамо на њих, радимо као они, али тек од када постоји наш Одбор, то више нису празне приче. Ми данас сарађујемо са важним јеврејским организацијама, радимо пуно на питању сећања и образовања, али и на научном плану. Одбор за Јасеновац помогао је да се 2006. године одржи први велики научни скуп у Централном институту за питање холокауста и геноцида у Јад Вашему. То је била међународна академска размена између наших, пре свих, стручњака из Музеја жртава геноцида као што су Милан Ристовић и Милан Кољанин и врхунских израелских стручњака. Свеукупно, ово је први пут да се ради систематски. Однедавно нам се прикључило и Министарство просвете Србије, које већ две године школује просветне раднике, а где и ми помажемо. Сада је питање само мало веће концентрације и свакодневног рада. Ко је ове године за 22. април, Дан пробоја јасеновачких логораша, видео како Израелци заједно са Србима полажу венце у Доњој Градини свестан је да наш рад даје добре плодове.

Како у светлу свега о чему сте за Православље говорили, и на чему годинама радите, оцењујете медијску кампању и претпоставке у вези са откривањем гроба генерала Драже Михаиловића?

- Човек на све то може да гледа само са тугом. Био сам присутан када су се 1990. године измирили четници и партизани у Босни, шта год да је међу њима било. Невероватно је да у Србији нема воље за помирењем ни 20 година касније. Био неко за Дражу или не, тај човек заслужује гроб и знамење.