Kомпозиција у живопису православних храмова

 С обзиром на то да се осликавањем зидова цркве, односно живописом представља Божји силазак ка човеку и уздизање човека ка Богу, личносни однос Творца и створења, и сходно литургијској намени слика и канону као „језику црквене уметности“, распоред сцена и тематски програм живописа православних храмова је следећи (посматрано, односно читано од највиших делова храма ка нижим зонама живописа):

КУПОЛА

У темену куполе, или центру свода, ако црква нема куполу, већ цилиндрични свод, приказан је Христос Пантократор, који као Владар свега постојећег гледа и брине се о вернима, али и силази са небеских висина и оваплоћује се „ради нас људи и ради нашега спасења“ (до периода иконоборства, у куполном простору сликали су се, прво симболи Христовог тријумфа, а касније, до 9. века, Вазнесење Христово). Христос Пантократор изображава се искључиво фронтално, у попрсју или као цела фигура, а може бити и на трону и окружен анђелима.

У тамбуру, вратном делу куполе на коме су прозори, налазе се фигуре старозаветних пророка, који у рукама држе развијене ротулусе на којима су исписана нека од њихових пророштава. Понекад на овом месту могу бити приказани и апостоли.


На пандатифима, сферним троугловима који спајају куполу са поткуполним простором (они су носиви елемент конструкције помоћу кога се са квадратне основе прелази на кружну основу куполе, а за прелаз у полигоналну и одатле у кружну основу куполе користе се тромпе) сликају се Јеванђелисти док пишу Јеванђеља, изузев светог Луке који се понекад приказује како слика Пресвету Богородицу. Поред Јеванђелиста могу бити приказани и њихови символи, а то су орао – символ светог Јована, анђео – символ светог Матеја, крилати во – символ светог Луке и крилати лав – символ светог Марка.

Између Јеванђелиста приказују се Мандилион, Нерукотворени лик Христов на светом убрусу и на светој опеки – Керамида. Мандилион је настао према апокрифу о краљу Едесе, Авгару до кога Христос није могао да дође и излечи га, већ је обрисао лице убрусом на коме се осликао Његов лик и заједно са писмом, преко Ананије – краљевог изасланика, послао га Авгару, који је тада оздравио (потпуно се излечио када га је апостол Тадеј крстио) и Мандилион прогласио светињом Едесе. Касније је краљ Авгар урамио Мандилион и поставио га на градску капију, где је временом и зазидан. Неколико векова после, епископу едеском Евлавију Пресвета Богородица је открила где се налази заборављена икона чијом ће силом персијска војска, која је нападала град, бити побеђена. На опеки-керамиди, са које је извађена икона пренео се Христов лик. И управо ка њима (Мандилиону и Керамиди), као непосредном доказу оваплоћења Логоса, окренути су Јеванђелисти који су то писаном речју посведочили и забележили испуњење онога што су старозаветни пророци (насликани у тамбуру) пророковали и најављивали, силазак и оваплоћење Сина Божјег (који је изображен у темену куполе). Њихова сведочанства – Јеванђеља су основа за осликавање нижих зона живописа, за представљање личности и догађаја на зидовима храма.

ОЛТАРСКИ ПРОСТОР

У олтарском простору живопис је у складу са његовом наменом као местом на коме се приноси најсветија и савршена Жртва, и одакле нам се као из Витлејемске пећине јавља рођени Богочовек, али и васкрсли Христос, подигнут из пећине у коју је био погребен.

У врху олтарске апсиде представља се Пресвета Богородица, јер се њоме спајају небо и земља, она је Мајка оваплоћеног Логоса и Заступница људског рода пред престолом Божјим. У периоду пре иконоборства, када се Вазнесење Господње приказивало у темену куполе, Пресвета Богородица и апостоли сликали су се у доњим деловима куполе, и када је слика Вазнесења временом замењена Пантократором, приказ Пресвете Богородице прешао је у тематски програм олтара.

Мајка Божја се слика допојасно или у пуној фигури, у иконографским типовима Богородица Оранта или Богородица Знамења. Овакви прикази Пресвете Богородице која је представљена у молитвеном ставу са раширеним рукама називају се Πλατυτέρα τω̃ν ουρανω̃ν – Ширшаја небес. Обично јој је Син у крилу или у медаљону испред ње, а може бити окруженa анђелима. Испод Пресвете Богородице представља се управо оно што се и догађа у Евхаристији која се савршава у олтару: Причешће и служба.


Сцена Причешћа апостола – што је утемељење свете Евхаристије установљене на Тајној вечери, ликовно је обликована у 10. веку, од када се увек представља у централној зони олтарске апсиде. На овој композицији Господ је често приказан два пута, док му са обе стране прилазе апостоли (по шесторица) међу којима је понекад и апостол Павле.

У следећој зони живописа је Служба архијереја на којој су, обучени у потпуно архијерејско одјејаније и са Јеванђељима или свицима са литургијским молитвама у рукама, представљени најистакнутији архијереји Православне Цркве. У центру композиције је Часна трпеза на којој су путир и дискос у коме лежи Христос Агнец (у неким случајевима уместо Агнеца насликан је Мртви Христос, какав се приказује у Полагању у гроб) и коме у поворкама, на челу са светим Василијем Великим и светим Јованом Златоустим прилазе и клањају се црквени Оци – због тога је ова представа често погрешно називана „Клањање Агнецу“ или „Поклоњење архијереја“, што је карактеристично у пракси Римокатоличке цркве. У мањим храмовима, због ограниченог простора приказују се само свети Василије Велики и свети Јован Златоусти. Раније су архијереји сликани у виду портрета допојасно и у статичној пози, а тек од 11. века представљају се како активно учествују у служби. Међу њима су често и истакнути поглавари аутокефалне Цркве на чијој територији је храм.


Испод Службе архијереја, на Горњем месту је Христос Велики Архијереј, Првосвештеник, који сједињује небеску и земаљску Литургију.

У ђаконику и проскомидији сцене на зидовима су у складу са њиховом наменом и зависно од величине ових простора и начина повезивања са осталим деловима олтара, могу бити приказани свети ђакони, на челу са архиђаконом Стефаном – у ђаконику, и Мртви Христос – у проскомидији, у иконографском типу Imago pietatis – Велика смерност, на коме је Христос клонуле главе и руку прекрштених на стомаку, допојасно у отвореном саркофагу, или Pieta, иконографски тип сличан претходном, с тим што је поред Христа или приљубљена уз Њега Пресвета Богородица, и зато се оваква представа често назива Не ридај мене мати (на овој сцени може бити представљен и свети апостол Јован).

На зидовима олтара понекад се налазе и старозаветне личности и догађаји, као праслике и најаве Новог завета, и у том случају најчешће су насликани Аврамова жртва, Гостољубље Аврамово, Мојсије и Арон у скинији, Руно Гедеоново, Премудрост сазида себи храм и др.

У следећем наставку биће изложен распоред композиција у наосу и припрати.