У препуној сали Епархијског дома у порти Саборне цркве у Крагујевцу 17. јуна одржано је представљање књиге „Бог ми је сведок“, која представља писано сведочанство о страдалништву Светог Јоаникија Липовца, Митрополита црногорско-приморског. О књизи и о њеном настајању говорили су Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Епископ шумадијски Јован и аутори књиге Жељко Видаков Зиројевић и Ђорђе Д. Миловановић.
Први је учеснике трибине и све присутне поздравио домаћин владика Јован, изражавајући захвалност свим присутнима који су се окупили овде у Цркви Божјој у Шумадији, истакавши да нас је окупила благодат Духа Божијега и молитве Светог Јоаникија. Затим је нагласио да је вечерашњег сабрање „први корак да дођемо до истине о мучеништву и страдању Митрополита Јоаникија" и да је ово први корак да дођемо до његовог гроба... „Ако Бог дâ да дођемо до његовог гроба, онда ђемо заиста бити богатији, и овде Црква у Шумадији и тамо Црква у Црној Гори, са моштима Светог мученика Јоаникија...“ Владика Јован је изразио наду да ће ово бити почетак освешћивања нашег народа у самосазнању о мучеништву кроз које је прошла наша Црква и наш народ јер, по речима Епископа Јована: „Овде у Шумадији још увек крв мученика вапије из земље да се дође до њихових гробова, и мислим, браћо и сестре и оци драги, да неће ни бити мира међу нама, у овом времену смутном какво је ово, ако се прво не помиримо са нашим прецима“. На крају је најавио да ће следећег дана, на Светој Литургији, Жељко Зиројевић предати прстен светог Јоаникија који ће се чувати у ћивоту са моштима у Саборној цркви у Крагујевцу.
Митрополит Амфилохије се обратио речима: „Свештеник или епископ, када припрема Свету Литургију, на ономе делу који се зове проскомидија - принос наших дарова нашега хљеба, нашега вина, које дајемо Господу као уздарје на његове неизрециве дарове којима нас је обдарио, започињемо речима Во воспомињаније (У спомен) Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа). Сва Литургија није ништа друго до воспонињаније, памћење, али не памћење у смислу психолошком, него живо и живоновно оприсутњење кроз то памћење Онога кога се сећамо и кога памтимо, живо и живоновно оприсутњење Њега, Његовог богочовјечанског дјела и Његовог лика чудесног, у лепоти око које се сабирају све љепоте васионе, све љепоте људске природе, свега оног што је видљиво и што је невидљиво.“ Затим је говорио о значају памћења и сећања на Живог Бога, као корену свега постојећег Њега који је Алфа и Омега, Почетак и Крај, Први и Последњи.
„Памћење је оно што човјека чини човјеком... Што је дубље памћење то је дубљи човјек, то је дубљи људски ум, то је дубљи људски живот, то су стаменији темељи на којима човек гради своје биће - свој живот“. На крају је истакао значај лика Светог Јоаникија и његову верност Лику Господа Христа, која га је довела до мученичког венца, а „крв мученика је семе за нову доброту.“ И у овом времену заборављања постоји опасност да народ који заборавља оно што је највредније у њему то га води распећу, самозабораву. Али велика је ствар што се у наше дане обнавља сећање на Васкрслог Господа, па онда и на Свете Његове.
Један од аутора, професор Жељко Видаков Зиројевић, говорио је о мотивима за настанак овог дела, о личности жртве Светог Јоаникија и личности једног од џелата чијим кајањем је откривена истина о злочину. Нагласио је да ова књига није велика по обиму, али је преголема по нашој тузи и жалости. Та књига нас обавезује да трајемо.
Млади коаутор Ђорђе Д. Милановић је рекао да му је овај рад на истраживању страдалништва Светог Јоаникија помогао да разуме дубљи смисао страдања у животу хришћанском. |
