Невоље устаничке дипломатије

Устаничка депутација упућена у Цариград није наишла на добар пријем, а уз то, чланови мисије Стеван Живковић и Петар Чардаклија се нису слагали. Пошто се знало да се спрема поход Хафиз-паше на Србе, Живковић је упућен из Цариграда под изговором да, тобож, припреми народ за долазак паше.

Извори се не слажу у тврдњи да ли је Стеван Живковић у земљу стигао пре или после Иванковачке битке. Прота Матија спада међу оне који тврде да је Живковић дошао после битке. А то усваја и данашња наука. Уз поменути датум одласка Бећир-паше од Београда, ово је још један пример Протине тачности у датовању. Пошто је постојала опасност да остала два депутата буду отпремљена у логор Хафиз паше код Ниша, посредством руског изасланика, Алекса Лазаревић и Петар Чардаклија су успели да избегну из Цариграда.Тиме се већ увелико ушло у причу о 1805. г. која је у изворима, па и код Проте, слабије заступљена. Код Проте се то дешава из још једног разлога, јер је он у недоумици шта да унесе у основни текст својих Сећања, а шта да саопшти у другом спису, посвећеном настанку Правитељствујушчег совјета.
И поред настојања да слање мисије у Русију задрже у тајности, Србима, као што се може и очекивати, то не полази за руком. Свестан је тога и сам Прота кад каже да је Сава Текелија то већ знао. Затим следи распитивање устаничког вођства о судбини мисије посредством  „земунске везе”. То није могло остати непознато аустријској власти која је и пре устанка помно пратила шта се дешава на десној обали Саве и Дунава.
Аустрија је у почетку била расположена у извесној мери да помогне устаницима посредством залагања свог посланика у Цариград како би се олакшао положај хришћана. Преко тога она није спремна да иде. Њен сан је био да на подручју јужно од Саве једноставно замени Турску, а не да на својој граници гледа настанак самосталне српске државе, што би пробудило и ослободилачке тежње Срба лево од Саве. Све набавке из Аустрије ишле су посредством црног тржишта, што значи за око трећину скупље од редовне цене. Устаници су морали бити задовољни што је и то могуће, пошто је Срем једино подручје где нешто може да се набави куповином. Њихова земља личи на војнички логор, са три стране окружен непријатељским снагама.
Погранична обавештајна служба јавља о стању код Срба: „Пољопривреда је била сасвим запуштена јер земљу је веома оскудно обрађивао само мали део народа па је стога највећи део потреба морао да се набави из других земаља за новац, при чему је понекад сила значила више од права. Само у рогатој марви и свињама није било оскудице, јер ће Срби по свом плодном тлу увек имати сувишак стоке”. У периодима и малих неспоразума свака трговина била би онемогућена, и тад је за устанике било врло тешко, па су у невољи прибегавали и отимању трговачких бродова натоварених житом.
У почетку Турска је главну пажњу усмеравала на Аустрију и била убеђена да она стварно помаже устанике, а то је дипломатским путем стављала до знања Бечу. Срби официри који су вођени осећањем патриотизма, такорећи су бежали из Аустрије. Насупрот томе, по мишљењу Турске, они су били послати. Таквог мишљења био је и формални заповедник Београда, Сулејман-паша: „Пошто се Срби подигли устаничку заставу, они су на чело своје војске поставили више аустријских официра, набавили су топове и муницију, отпочели су непријатељства, попалили паланке, опљачкали земљу и исекли све муслимане... И данас су још поменути официри међу њима и уче их ратној вештини”. Паша се налазио у тешком стању потчињености Гушанцу и не чуди што није могао да се оријентише.
Када се осетило присуство руског деловања код устаника, онда је бечки посланик обавестио Турке да су Срби под страним утицајем. Своје поданике, који су кришом прешли код устаника, Аустрија је сматрала преступницима и тако се према њима и односила. Тим поводом, Божа Грујовић поручује из Србије Петру Чардаклији, који је тада у Букурешту: „О вама се говори у аустријској земљи, интересују се и распитују за вас. Траже ваш повратак, заједно са Радичем Петровићем”. Одређен је и рок за тај повратак. Ако не буде тако, прети им се казном, а Радич се већ изјаснио како нема намеру да се враћа.

ИНОСТРАНИ УТИЦАЈ НА СРПСКЕ УСТАНИКЕ
О могућем страном утицају на српске устанике почеле су да пишу и ондашње новине и често су „виделе” и оно чега нема. „Овај истовремени устанак становништва Србије добија сада склад и рад који до очигледности показује да је једна снажна рука управљала овим покретом”. У једном допису говори се како ће устанак Срба на оружје учинити врло рђав утисак у погледу мира и европским покрајинама турског царства. „Овим устанком створена је нека врста савеза међу хришћанским поданицима (Србима) турског царства, који су већином незадовољни турском влашћу. Овакав савез заснован на сазнању сопствене снаге у овим областима створиће прилике које ће променити облик управе”.
У пролеће 1805. и у Дубровнику постоји страх да „Карађорђе има план да почетком пролећа продре у средиште Босне. Сви хришћани ове провинције, којих има много, показују велику жељу и изгледа да се припремају да му се придруже”. О страху Дубровчана писао је и митрополит Стратимировић: „Ово је истина: недавно је дошао неки младић, који је пре по другу годину отишао у Пиву за магистера; сад се враћа и каже како се тамо Рагузинци и Церног Георгија и Сербаља више боје него сами Турака. Некоје писмо, које је Георгије онамо писао, било и’ много низбудило, и били су већ гдекоји устали...”
Уверење околине склоне интригама и подложне њиховом деловању ишло је у супротном правцу у односу на стварност. Сматрало се да из Русије стиже снажан подстрек борби са Турцима и велика помоћ. „У муницији се при познатим околностима није осећао недостатак, утолико мање што је руски брод упућен у Галац са оружјем и муницијом пристао код Гроцке у Србији (крајем маја)”. Уместо тога, отуда је вођству Срба препоручивано одмерено понашање уз стално одржавање привида како устанак није уперен против централне отоманске власти, већ само против њених отпадника. „Јасно је да Карађорђе, ма колико да се спреми, утврди, неће бити у стању да се одржи против османске војске, ако Диван нађе за потребно да је против њега пошаље. Стога је потребно да се свим силама труди и покаже Порти у таквој боји, како ће се она уверити у његову оданост и љубав, да је он подигао оружје само против зликоваца и разбојника, како би заштитио своје сународнике од насиља...”.
Везе са Русијом се тешко одржавају. Већ Протина мисија имала је, према сопственом сведочењу, доста тешкоћа на путу преко Влашке и Молдавије. У пролеће 1805. министар Адам Чарторијски јавља Јашком конзулу да упозори Србе да се чувају од влашког кнеза Мурузија. Још не зна да ли су се депутати вратили у земљу. Требало је да види српског представника у Букурешту и објасни му да је „жеља Руског двора и кабинета: да виде ову земљу потпуно срећном, мирном и обезбеђеном од сваке опасности...”.
Следеће године на путу за Русију од адакалског команданта Реџепа ухапшени су српски трговац Стефан Живковић, руски кадет Џајковић и изасланик влашког кнеза Манолаки. Увидевши опасност, успели су да акта која су носили са собом у задњем моменту баце у Дунав.

ВЕЗА СА ЦРНОМ ГОРОМ
Ни одржавање веза са Црном Гором није лако. Прота Матија на два места у својим списима помиње Дамјана Миленковића Кутишанца: „Тога смо Дамјана ја и стриц Јаков јоште 1804. године слали у Црну Гору до владике Петра и у Рисан до Ивелића, те је ајдучки очо и дошао, и писма однео и донео”. Као што се види, Прота овај одлазак ставља у 1804. годину, а једино сачувано устаничко писмо, послато по Дамјану, потиче од 4. марта 1805. године. Односно, сачуван је само садржај тог писма, унет у акт руског конзула Стефана Санковског. Ту је устанички барјактар Дамјан назначен као „неко из чиновника славено-српског народа Кутивиц”.
Устаничко писмо митрополиту Петру гласи:
”Високопреосвећени господине наш свети Владико,
Целој Европи је познато да си ти српски корен. Ми пак сада шаљемо Вашем Високопреосвештенству овог нашега барјактара Дамјана Кутишанца; што ће он вама говорити, то ми сви исто говоримо. Он је наш верни повереник, зато је послан да би ви све оно што имате казати могли њему да поверите: ваше мисли и намере. Он јесте веран син и барјактар српски...
Верни синови српски: Карађорђе Петровић, Ненадовић Матвеј протопоп ваљевски, Јаков Ненадовић, Катић Јанко и сви остали.”
Због тешког стања извора, обично се сматра да су постојала два одласка Дамјана Миленковића код цетињског митрополита, што није баш лако прихватити. Више би била вероватна могућност да је реч о Протином погрешном сећању, те је пут из 1805. „пребачен” у 1804. годину. У време писања Протиних сећања, међу његовим „артијама” постојало је Ивелићево писмо и, да је оно доживело касније дане, отклонило би ову дилему. Међутим, и оно је нестало као и Митрополитово, које је изгубљено још пре писања мемоара. Иначе, носилац устаничких писама, Дамјан, после свог „ајдучког” путовања до Цетиња и натраг, неће још дуго живети. Током борби за Ужице пао је као борац достојан помена: „Ту је између прочи’ погинуо наш храбри барјактар Дамјан Миленковић из Кутишице.”
Овде је место да се подсети и на оне носиоце порука који нису били тако вешти и толико успешни као Дамјан. Нажалост, није мали број њих који су на таквим путовањима пали у турске руке и мученички страдали.
Тада се митрополиту Петру обраћа из Трста, где живи дуже време, и Доситеј Обрадовић: „Желим ђегод међу сроднике моје миле људе поћи, где би се једно лепо училиште подвигнути могло, и, ако и малена, штампарија, за потребу школе и целе нације установила. Мислио сам овде попричекати, да се види шта ће се из србијанске инсурекције родити.”
Преко свог изасланика у Цариграду, Русија се искрено залагала за побољшање положаја Срба али у оквирима који не указују на отворену подршку што би код Турака изазвало неку нежељену реакцију. Устаничко писмо од 3. маја 1804. године није имало директног ефекта, јер конзул Италински није смео ништа да предузме без сагласности своје владе. Преписка изасланика и министра дотицала се и српског питања, још пре одласка српске депутације. Тад су Руси били мишљења да би устаници требало да заузму Београд, чиме би стекли снажан адут у даљим преговорима са Портом. Уследио је долазак Бећир-паше, што је утицало и на став Руса, који сад предлажу да се не иде у отворени сукоб са централном влашћу.
Устаници су остали доследни у примени упутстава добијених из Русије и после значајне Иванковачке победе. Они су и даље тврдили да су само против турских отпадника. Ова тактика, бар психолошки, била им је добро дошла кад су, у критичним недељама пре сукоба на Мишару (за који нико није могао предвидети да ће се претворити у сјајну победу), послали Петра Ичка да тобож преговара у Цариграду, а у основи то је последњи дављенички покушај да се створи било какво олакшање. Друго је питање колико је та прича била убедљива за околни свет. „Како је Порти могла остати непозната потпора коју је Русија пружала Србима? Како је Русија могла поступити друкче, него да се подршком приближи једном народу који се налази тако близу ратној позорници на Дунаву, јер је Русија у то доба зацело била убеђена да примирје које постоји између ње и Порте неће моћи дуго да траје.”
У свом спису о Правитељствујушчем Совјету, Прота већ на самом почетку истиче колику улогу у његовом настанку игра боравак српске мисије у Русији. Идеја је потекла од министра Чарторијског. „И ваља да имате Синод. Јербо нити ће Русија, нити икаква држава корешпондирати са једним човеком, но са народом, и са Синодом”.